У свом говору одржаном у вашингтонској канцеларији Савета за медјународне односе (Council of Foreign Relations) државни секретар САД Хилари Клинтон позвала је да се гради “мултипартнерски свет”, у коме ће владе и приватне компаније заједнички радити на решавању глобалних општих проблема.

Како је нпренео лист „Вашингтон пост“, реторика Хилари Клинтон веома се разликовала од изјава државног секретара Мадлен Олбрајт, која је  радила у тиму њеног мужа и квалификовала САД „искључивом нацијом“. Њене изјаве су пре продужетак линије Кондолизе Рајс, која је својевремено обогатила лексикон медјународних односа термином „трансформациона дипломатија“.

Државни департмент САД означио је получасовно излагање Хилари Клинтон као „важну поруку по питањима медјународних односа“. У њеном излагању коришћене су не само апстрактне формулације, већ и одредјења која упућују на поклањање повећане пажње недржавним  актерима, чији се утицај приметно одражава на медјународне процесе. Она је оправдавала деловање америчких војника у Авганистану, јер „талибани штите Ал-Каиду“, нагласила да Ирану практично није остало времена и да он мора под хитно започети преговоре са САД (у том контексту поменула је и Сирију). Осим тога, она је преузела на себе одговорност за успостављање веза са таквим „кључним јачајућим земљама“ као што су Кина, Индија, Русија, Турска, Бразил, Индонезија и Јужна Африка.

Касније је државни секретар и де-факто потврдила своје намере, када је у свом говору у Трговинској комори САД на редовном заседању „Америчко-индијског пословног савета“ нагласила потребу за јачањем и унапредјивањем четирију праваца – глобалне безбедности, економије, хуманитарног развоја, науке и технологија.

Шта се крије иза тог дискурса који, по мишљењу америчких аналитичара, значи нови правац у спољној политици САД? И има ли слоге око датог питања унутар америчког естаблишмента?

Уредник утицајног издања Фореигн Полицy и  сарадник Фонда Карнеги Мојсије Наим прилично је лаконично изнео своју хипотезу о даљим медјународним односима, поставивши је у наслов своје последње публикације – „Минилатерализам“, тојест, доктрина која се темељи не на мултилатералним (мултилатерал), већ ограниченим, тојест минилатералним односима. И ту своју концепцију тај неолиберални интелектуалац аргументује историјским преседанима последњих година.

Сви мултилатерални споразуми, потписани од почетка 90-их година, почев од споразума о Светској трговинској организацији (СТО) и неширењу нуклеарног наоружања до „Циљева миленијума“ ОУН, према којима су сви потписници тог документа дужни да до 2015. године елиминишу сиромаштво и осигурају основно образовање својим градјанима, практично нису довели ни до чега. М.Наим овде види одредјену кривицу и САД, поред осталог, због одбијања да потпишу Кјотски протокол, а такодје неуспеха низа мултилатералних преговора. „Под минилатерализмом ја подразумевам ефикаснији, усмеренији прилаз: ми треба да на дневни ред ставимо кудикамо мањи број земаља које су заинтересоване за снажнији утицај на решавање конкретних проблема“ – пише амерички експерт.

Он наводи магичну двадесеторицу: 20 сиромашних и богатих земаља са шест континената, које обезбедјују 85 процената светске економије. 75 процената еманирања штетних материја такодје лежи на двадесет основних загадјивача. У питањима неширења нуклеарног оружја довољно је 21 држава – оне које де факто посдују то ортужје, плус реално забринуте државе због те проблематике. У питањима сиромаштва, то су земље донори и афричке државе јужније од Сахаре. Чак штавише,  развој даљих мултилатералних односа аутор види опасним, јер реалних резултата од таквих нема ево већ током две деценије.

Његов колега из издања, научни сарадник Центра за нову америчку безбедност Роберт Каплан је кудикамо забринутији, нарочито у вези са догадјајима у Ирану и Кини. „У овом демографски компримираном и технолошки повезаном свету ми треба да будемо припремљени за бесконачне олује. Спољна политика ће бити вештина брзе реакције, пошто се ситуације могу драстично мењати за 180 степени“ – наглашава тај познавалац Факујаминих и Хантингтонових радова, а такодје класика психологије и геополитике. Недавно се он исказао огромним опусом у часопису Фореигн Полицy.

Наглашавајући да су данас реалисти својеврсни поштовани бренд, Каплан прецизира појам америчког реализма, апстрахујући од претходних политичких програма и деловања оне људе који одавно припадају том лагеру. „Реализам значи признавати, да медјународним односима управља јаднија и ограниченија стварност од унутрашњих послова. То значи ценити поредак више од слободе, пошто последња постаје важна тек након што се тај поредак успостави. То значи фокусирати се на оно што дели човечанство, а не на оно што га обједињава, у шта су се уздали промотери глобализације.  Укратко, реализам се састоји у признавању оних недодирљивих нашој контроли снага, које ограничавају људско деловање – културу, традицију, историју, хладне таласе страсти које се крију иза спољашњег слоја цивилизације.  То доводи до тога да је за реалисте главно питање у иностраним пословима то, ко, шта и за кога може урадити. И од свих сумњивих истина, из којих је и израстао реализам, најдетерминантнија је географија“.

Каплан једноставно позива да се погледа на мапу, нарочито на „нестабилне зоне“ Евроазије, апелујући на Ф.Бродела, А.Механуа, Х.Макиндеру, Н.Спајкмана и њихове следбенике из реда америчкиух војника из времена хладног рата. И наводећи пример раста броја становника у различитим земљама, дуготрајни конфликт измедју Израела и палестинаца као образац силе идеологије, он предвидја Евроазији геополитичку клаустофобију. А све будуће покушаје да се контролишу евроазијски поморкси путеви оставља на савести Ирана, Кине и Индије, поменувши при том Пакистан, Блиски Исток и Арабијско полуострво.

И овде не схватамо само једно: куда је нестала Русија са њеном географском осом историје  и импулсима који долазе из Средишта Земље које је Макиндер смештао у региону Западног Сибира? Русију Каплан помиње тек у контексту Ирана, према коме сада треба водити исту онакву политику каква је раније водјена према Русији – политику задржавања. И још позива да се размишља викторијански, да се мисли простором што је, по њему, веома тешко за данашње Американце који сматрају да за њих не постоје никаква ограничења, па ни она географска. За нас то (како нас историја учи) значи жестоко супростављање покушајима изласка на топла мора путем стварања антируских коалиција.

Сем раста војног присуства САД у Средњој Азији, што је ионако прилично очигледно, потребно је вратити се приватним компанијама, које помиње Хилари Клинтон, тојест, оним структурама које су формално одвојене од државе. Многе од њих су  познате као транснационалне корпорације. Већина њих је тесно повезана са америчком владом и надвладиним структурама, таквим као што је Тространа комисија, Билдербершки клуб и друге.  Како убедљиво показују различити истраживачи, поред осталог и бившии агенти таквих корпорација, посредством финансирања политичких кампања у медијима оне себи обезбедјују полуге утицаја на изабране представнике. „Та група лица, која су у саставу корпорократије, увек остаје у власти, независно од тога из које  партије представници – демократске или републиканске – у датом тренутку доминирају у Белој кући или конгресу. Они  нису под влашћу воље народа и не ограничавају се у свом деловању законима“, пише бивши економски убица Џон Паркинс.

Без обзира на привидну сложеност механизама, све је веома просто – у земље у развоју долазе агенти медјународних банака, корпорација и под изговором примамљивих инвестиција нуде различите пројекте. Након добијања кредита они се запошљавају код таквих предузетника из таквих корпорација, а потом почиње утеривање дугова. Већ од државе и њених градјана. Програми структурног регулисања успешно су (за иницијаторе) испробани од стране Светске банке и Медјународног монетарног фонда у земљама Азије, постсовјетског простора и Латинске Америке, што је у више наврата доводило до колапса финансијског система тих држава и тешке социјалне кризе.

Нису изузетак ни различлите прехрамбене, фармацеутске и индустријске компаније које лобирају своје интересе преко СТО  и усаглашавање тарифа. На први поглед, те приватне компаније инсистирају на једном стандарду за све кориснике, али у реалности ти амерички корисници у лику фармера или представника других сектора индустрије добијају огромне супституције од владе у знак захвалности за то што користе генетски модификована семена Монсанто, а не нека друга. У другим земљама, природно, супституције се немају коме да дају, али се често догадјало да се то установи касније, када у заштиту транснационалних корпорација већ постфактум наступи медјународни суд, који инсистира на поштовању слова закона.

Ако знамо закулисне стратегије корпорократије и сталне геополитичке тежње САД, онда „мултипартнерски свет“, какав нуди Хилари Клинтон, треба посматрати не кроз затамњено стакло софистике,  већ у злослутним реалистичним тоновима који не обећавају ничег доброг правом вишеполарном свету.

Превод: Рајко Досковић