Та питања данас постављају многи познати економисти – од Нобеловца Џозефа Штиглица до Михаила Дељагина. Теми кризе поново су ме вратили  чланци Луке Мудрјохина (очигледно псеудоним). „Генадиј Зјуганов као нада нације“ и Никите Кричевског „Постпикаловска Русија: нова политичко-економска реалност“.

Ауторима је заједничко поимање да  економика Русије и даље седи исто онако како је и до сада седела  на нафтно-гасној игли, без обзира на све изјаве председника и премијера о мерама које се предузимају у циљу поправљања стања.  Разлог због чега се у земљи ниште не мења, по мишљењу обојице аутора, сасвим је једноставан: „врхушка“ и сама седи на олигархијској игли и са ње или не може да сиђе, или, што је још горе, не жели да то учини.

Лука Мудрјохин:  „... Русија као субјект права почиње да „чили“. Одумирање државне снаге под чизмом корупције доводи до тога  да прве личности државе већ немају полуге за доношење одлучних мера, које противурече интересима паразита. Свака таква мера биће саботирана вертикалом високопостављених корупционаша у сваком министарству, па и у оружаним структурама“.

И дање: „Све актуелније постаје питање: је ли наша валст у стању да одустане од  спреге са олигархатом и пређе на заиста државну политику спасавања брода који сигурно плови на подводну стену? Одговор ми видимо у апсолутно неочекиваној равни: постојећа структура власти  одавно је „легла“ на прихрањивање од стране олигарха и није у стању ни прстом да мрдне“.

Доктор економских наука Никита Кричевски: „Последњих година олигархијске структуре практично су успоставиле тоталну контролу над руском економиком (без обзира на уверавања власти о појачавању улоге државе и, наравно, квалитативним слабњењем „олигархије“)... Чак штавише, приватноолигархијским структурама придодале су се још и квази олигархијске групе (у првом реду  државна корпорација „Ростехнологије“, која се претвара у  безобличну форму разнородних актива)“

Како пише Н.Кричевски, руски олигархат, „с једне стране...наступа као екстериторијална снага, заинтересована не за јачање правних норми у земљи и стабилизацију њене економике, већ  за гарантовање безбедности сопствених актива, па и оних у иностранству. С друге стране, обезбеђујући посао значајном делу Руса и контролишући многобројне и резгранате производне ланце, он има могућност да диктира своју вољу влади и да практично неконтролисано расподељује буџетска средства. У резултату, значајан део  помоћи коју даје држава ни најмање се не одражава на стање домаће економике, а власт све више постаје марионетска у рукама „подједнако удаљеног од ње“ крупног бизниса“

Коментари су сувишни.

Дакле, шта је ипак довело Русију у финансиску, а потом и економску кризу? Одговор је један: политика економског блока владе, и у првом реду – финансијска политика њеног руководиоца, кога не поштује већина поштених, мислећих, озбиљних економиста, господина Кудрина (надимак „Благајник“). Остаје само да нагађамо зашто руководиоци државе следе његова упутства. Јер, чудно  мишљење (изражавам се веома благо) непотопивог руског министра финансија о томе, да ће крупне инвестиције у економику и ниске банкарске каматне стопе изазвати хиперинфлацију, смањити  ниво животног стандарда и минирати народну привреду, демантује се у светским димензијама.

Узмимо Кину, која ће, по мишљењу експерата највећих светских банака, прва изаћи из кризе. Ево њених просечних показатеља у последњих шест година:

- инвестиције – 41%
- прираштај БДП – 10,4 %
- прираштај цена (инфлација) – 1,9%
- анкарска камата – 5,9%

Ако нећете Кину, узмите постсовјетски Казахстан:

- инвестиције – 29,6%
- прираштај БДП – 10,2%
- прираштај цена (инфлација) – 7,8%
- банкарска камата – 9,7%.

Статистика необориво сведочи: значајне инвестиције у производњу (за један и по до два пута веће су него у Русији), ниске банкарске каматне стопе (у Европи су оне још ниже него у Кини и Казахстану) не само да не минирају економику, него обезбеђују високу динамику раста БДП при ниској инфлацији.

То је једна страна питања. Постоји и она друга. У земљи постоје Министарство финансија, финансијска обавештајна служба. Како су допустили да корпоративни дугови западним банкама руских монополиста, највећих банака и државних корпорација, таквих као што су  Гаспром и Росњефт, постану  еквивалентни златним девизни резервама Русије?!  А сада се њихови  превиди покривају на рачун пореских обвезника – нас и вас!  И уз то још из средстава која су добијена од државе за отплату дугова, ти монструми без стида исплаћују огромне бонусе и премије својим менаџерима.  Огромне паре. Стотине милијарди долара дато је банкама практично без контроле, до реалне економике дошао је тек њихов мали делић, а значајан део тих пара, зарађених радом народа, отишао је у иностранство.

Руководиоци земље кажу да су принуђени да пређу на „мануелно управљање економиком“. Такав метод нипошто не карактерише позитивно резултате њиховог рада. Финансијска политика појединих предузећа и корпорација неће извести економику земље из кризе. Потребне су системске , поред осталог законодавне мере, у области пореске политике, замена једнаке скале пореза на приходе прогресивном скалом, коришћење селективне пореске политике са различитим оптерећењем на различите секторе економике итд.  Не треба издвајати средства која не долазе, по правилу, до грана и предузећа, већ треба снизити пореско оптерећење на њих, омогућити им да повећају своја обртна средства. И, наравно, снизити до могућег минимума каматнме стопе банкарских кредита.  Тада ће уследити резултат који земља очекује, али до сада се он не види.

Без оживљавања реалног сектора економике, без њене реалне диверсификације, без повећања куповне моћи основне масе становништва Русије из кризе се неће изаћи.

Садашња економска политика води у ћорсокак, о чему је у свом чланку „Русијо, напред!“ говорио председник Русије Дмитриј Медведев. На жалост, у његовом чланку, који се може тумачити као обраћање народу, има много добрих жеља и мало понуђених практичних мера које жељено претварају у реалност.

Одговарајући на питање хоће ли Русија изаћи из кризе и када, рећи ћу ово: да, светски финансијско-економски систем треба мењати али је пре тога још потребно променити свој систем који сада не функционише у интересу земље и народа, већ у интересу уске групе олигарха и високог чиновништва, које је огрезло у корупцији и не мислио ни на шта друго сем на сопствену срећу.

Тада,и једино тада ће Русија изаћи из кризе. Сем правилних речи и добрих намера неопходна је и чврста државна воља и јасно, одлучно деловање. Без тога неће ничег бити.
__________________
Јуриј Анатолјевич ПРОКОФЈЕВ је добитник Државне награде Руске Федерације у области науке и технике, магистар економских наука