Намера групе окупљене око још нерегистрованог удружења Хрватске православне заједнице да прерасте у Хрватску православну цркву у Хрватској нашла се на удару критике. Нерегистрована Хрватска православна заједница је на удару критике, јер се отворено позива на своје корене из 1942., када је и основана према указу шефа НДХ Анте Павелића. Пред новинарима измољен оченаш на старословенском – прилично је неуобичајен почетак неке конференције за новинаре, али представницима Хрватске православне заједнице то је изгледало примерено за истицање њихове намере да обележе, како кажу, почетак обнове, а не оснивања Хрватске православне цркве. Пројекат спроводи „група верника, ентузијаста, људи добре воље као и сабраће католика, подстакнута тешким стањем православља у Хрватској, које је произвела и спровела Српска православна црква из Београда, упозната с историјским чињеницама,“ објаснио је председник удружења у оснивању, игуман Јелисеј, а историја, према њима сеже, до деветог века и оснивања слободне народне хрватске епископије у Нину. Ослонац је и у средњовековљу, али кључни тренутак на који се позивају јесте време Независне Државе Хрватске: „Православље у републици Хрватској досеже свој врхунац, правну и хијерархијску целовитост 1942. године,“ напомиње Јелисеј. Павелић је, како би онемогућио утицај Српске православне цркве у НДХ, основао Хрватску православну цркву, коју у три године постојања није признала ни једна аутокефална црква. Проблематично учење „Њихово учење јесте проблематично, јер они себе темеље на организацији која је постојала у НДХ“, изјавио је епископ далматински Фотије, који се писмом обратио председнику Иви Јосиповићу и указао на могућу опасност од њиховог оснивања: „Постоје верске заједнице; ничу као печурке после кише, свугде, на свим странама. Немамо ми проблема с тим, него је проблем што се Хрватска православна заједница везује за тај период и то су на свом сајту јавно и рекли.“ Веродостојност групе Интернет страница је пет година била једини облик деловања ове групе, без имена, телефона и адреса. Последњих неколико дана, откако се о њима прича у јавности, бележи знатно већу посећеност, а и странице се ажурирају брже него до пре неколико дана. Ако се то може назвати ажурирањем – јер до јуче је тамо писало да је њихов први сабор одржан почетком новембра прошле године у Огулину, а сада се може прочитати да је он био крајем фебруара 2010. у Загребу. Толико о веродостојности. Но, иницијатори кажу да је број позитивних реакција на њихов виртуелни позив био невероватан. „Одазвао се велики број присталица, верника православаца, као и не баш мали број православних свештеника, међу којима сам се и ја лично нашао,“ каже Јелисеј Лалатовић, екскомуницирани свештеник из СПЦ-а и којег су у Заједници већ одредили за поглавара жељене аутокефалне цркве. Уз њега се за сада у јавности једини појављује и Иво Матановић, од раније познат по идејама оживљавања усташтва и којег у задарским кулоарима називају редикулом.
„Ову самозвану православну цркву подупиру већ неколико година уназад у својим јавним иступима Љубо Ћесић Ројс, Иван Векић, Анте Ковачевић, који су итекако познати јавности по доста екстремним ставовима што се тиче нас Срба,“ каже парох Прве парохије даљске Александар Ђурановић. „Битно је споменути и то да све покрећу људи који нису православци, већ углавном су то Хрвати – нећу рећи католици, јер прави католички верници не баве се таквим пословима.“ Ова група у Задру обнавља ендехазијки појам хрватске православне цркве и зато је тај појам проблематичан, каже Петер Кузмич, ректор Еванђеоског теолошког факултета у Осијеку: „Он је сумњив и с теолошког, и с црквеног и политичког гледишта. Занимљиво је да та иницијатива долази из одређеног краја где постоји доста живи менталитет сличан усташком, па чак и носталгични менталитет.“ Хиљаде припадника? Реченица игумана Јелисеја, који долази из Црне Горе и приклоњен је струји која се бори за аутокефалност тамошње православне цркве „Неспојиво је с хрватским суверенитетом да ингеренције над православном црквом у Хрватској има нека друга држава“ наишла је на плодно тло у, готово у правилу, површној и – када су у питању хрватско-српски односи – прилично заоштреној форумској расправи која се развила након објављивања чланка на неким порталима. Вероватно и због тога Матановић не брине за будуће припаднике Хрватске православне цркве. „Ми очекујемо кроз неколико месеци да ће број надмашити неколико хиљада. Веровали или не, из Вуковара ми се у једном дану јавило 17 људи. Овде рецимо у Задарској жупанији има 17 хиљада православних Хрвата или такозваних Срба.“ Међутим, даљски парох каже: „Ја не знам ни једног Хрвата који је православне исповести. У своје 33 године живота још нисам такве упознао, тако да мене живо интересује који су то чланови, који су то људи". Не треба форсирати цркву из времена НДХ-а Али, што ако заиста постоје православци који нису Срби и имају право на једну такву заједницу? "У демократији, у слободном друштву, где се поштује опредељење, савест сваког појединца, нормално је да Хрват може бити и православац, као што може бити будист или пак атеист. Али сумњиво је одакле то у овом случају долази,“ размишља теолог Кузмич. Где наћи средину између тих слобода и оних који очито желе, користећи управо то нечије право, доћи до свог циља? Кузмич одговара: „Треба мало причекати и видети ако има довољно велики број Хрвата који се осећају православцима, људи из мешаних бракова па су одлучили бити православци – то је њихово право, али не треба форсирати цркву која подсећа на ендехазијска времена, јер као што је рекао један колега теолог, оно што је било не може се и не сме обнављати, јер оно није било чин верске слободе, него окрутна режимска присила.“ Ситуација која не доприноси толеранцији Сада је на потезу држава и она се с таквим стварима не би смела играти, сматра Боро Ркман из СДСС-а: „Уверен сам да ће држава наћи механизам, нећу рећи да забрани не само оснивање верске заједнице него и удружења, али ствар се може у неком одређеном моменту измаћи контроли. Ствар није добра, и не доприноси управо неком покушају успостављања толерантних и фер односа какве сви желимо и којима тежимо у Републици Хрватској.“ Ркман је сигуран да "озбиљна хрватска држава, правно уређена држава, неће допустити да јој се на посредан, али врло јасан начин пришивају етикете које су важиле за државу коју нико не жели да се понови.“
На причу о обнови Хрватске православне цркве реаговала је саопштењем и Владина Комисија за односе с верским заједницама. Комисија никада није подржавала усташтво, нити ће подржавати, као ни удружења или организације које би заговарале идеологију из времена НДХ. „А ја сам уверен да ће се од таквог понашања оградити и католичка црква којој један добар део њих и припада,“ каже православни свештеник Ђурановић, док Кузмич истиче: „Није у интересу хрватске демократије, хрватског хришћанства хрватске екуменске ситуације да се сад појави једна таква црква.“ Ђурановић мисли да ова организација неће наићи на неки озбиљнији одјек у јавном животу, као ни у духовном животу. СДСС-овац Ркман сматра да би требало игнорисати такве идеје: „Верујем да двојац екскомунициран из православне заједнице Јелисеја и господина Матановића у целој причи не тражи ништа друго него јефтину медијску пажњу како би пласирали своје идеје. Јер ако им дајемо пажњу, подгрејавамо им њихове наде.“ При том Матановићеве речи звуче готово парадоксално. „То нам је Београд направио рекламу. Уопште нисмо очекивали толико занимање јавности, како је то сад кренуло у врло кратком времену да није било београдске телевизије, свих новина, свих сајтова.“ Мисе, макар и под буквом Обновитељи Хрватске православне цркве – иако се позивају на тековине НДХ, врло спретно баратају савременом лексиком и надају се „да ће хрватска држава и свеколика јавност њихову намеру доживети као духовну потребу дела њених житеља, у њој спознати фактор мира, верске и националне толерантности у складу с европском праксом.“ Одлучни су, како каже Матановић, у једном: „На нашој будућој цркви, па макар је и не имали – и под буквом ће се одржавати мисе, ал' ће се вити хрватски барјак.“ А ту је и следеће на шта рачуна ова група „верника и ентузијаста“, како сами себе називају – објекти Српске православне цркве би, верују, требало да припадну њима. На то упозорава и епископ Фотије: „Ми за њих имамо власничке папире, али код таквих људи то често није довољно.“