ЊЕГОВА ЧЕХРА
Према хороскопу, рибе су, између осталог, склоне и видовњаштву. Ако пролазим кроз тешко животно раздобље пуно неизвјесности, у којем не могу наћи ваљане одговоре гледе моје перспективе, и да нисам риба, занимао бих се за астрологију. Прочитам неке хороскопе, иако их не држим заозбиљно. До руку ми је дошао један хороскоп на турском језику, што је ријетко за исламску традицију која осуђује видовњаштво. Био сам изненађен колико састављач тог хороскопа добро осликава моје карактерне црте, па и боју косе. Оно што је лијепо по том хороскопу је препорука да се чистим пером, које до тада није написало харфа, смоченим у тинту од 5 грама мишка и 5 грама шафрана, испише дова у сахату рођења. Моја дова је ајет у којем се говори да је Аллах близу и да се одазива довама својих робова. Сам сам себи исписао тинтом мишка и шафрана ту дову, ставио је у бабину хамајлију коју често носим.
Да будем искрен, више сам читао Алијин него свој хороскоп. Он је лав. Али, осим лидерских карактеристика нисам ништа више у њему нашао што би ме фасцинирало као тајно откриће Алијине личности. А дову која му се препоручује у хороскопу не бих му смио ни споменути, јер он не вјерује да постоје специјалне и шифроване дове којима се треба обраћати Богу.
На свој рођендан пио сам кахву са Абасом Аријазандом, културним аташеом Ирана у БиХ. Дуго се знамо и гајимо искрено пријатељство. Питао сам га да ли Шије признају астрологију. Питање је било упућено неком ко вјерује у повратак Мехдије, а диљем исламског свијета на прагу 21. стољећа јављале су се самопроглашене Мехдије. Чуо сам за једну причу како је, наводно хазрети Алију, уочи неке битке, посјетио астролог да би га одвратио до тог наума, јер су звијезде биле у лошем распореду по њега.
299
Астролог је распоред звијезда цртао штапом на земљи. На крају му је Алија узео штап из руке и допунио са положајем једне звијезде, стоје астролог превидио, и демантирао његов страх. Абас је, наравно, као идеолошки исламски чистунац, занијекао вјеродостојност ове анегдоте, али је признао да у Ирану постоје хороскопи који се на персијском зову бахсуз. Од те ријечи је дошла босанска ријеч баксуз. Изворно значење ријечи бахсуз односи се на човјека "чија је нада сагорјела у пепелу". То је еквивалент арапској ријечи рамадан, што значи ситуацију кад гријеси постача сагоре у пепео.
«Према иранском хороскопу, како ми се чини, наступа година змије, а прошла је била година миша», објаснио мије.
«Ууу, опасна година!», узвикнуо сам.
«Не, то није лоше», смијао ми се.
«За мене је змија симбол душманлука», грстио сам се.
«Ово је година за паре», лоше се изражавао на босанском језику.
«Знаш, гдје је сехара пуна блага, ту су змије! Можда ћемо се обогатити», грохотом смо се смијали.
Само је још десетак дана до Султанун- невруса, султана свих дана, првог дана прољећа и дана Иранске нове године. Година змије је прошла, ја се нисам обогатио, а вала ни Абас. Кокуз сам какав никад нисам био.
Суфије су доста пренијели иранску традицију у Босну. Они на неки начин славе Султанун- невру.
«Тад земља из дубине каже Ху, и све озелени«, говорили су ми дервиши, желећи објаснити да све зикр чини Бога (Ху - Он) па и Земља.
«У каквом бисмо свијету живјели да Земља из својих прса на дан Султанун-невруса не каже Ху?» То је вријеме плодних киша нишана, до 40 дана. И на концу дервиши у прољетном зеленилу природе славе хазрети Хидра, тајног савјетника Мусаа, а.с.
"Куд он коракне све озелени", вјерују дервиши. То је по кршћанској традицији св. Јурај. Бошњаци су били одани својој богумилској традицији и некако миксали ова прољетна славља. Хазрети Хидра назвали су хазрети Хрзул и сматрају га дедом евлијом који се добрим људима појављује у сновима са
зеленом доламом и зеленом чалмом. Може бахнути на врата као просјак и благо ономе ко му удјели садаку, као што ће бити тешко ономе ко га отјера са прага.
Као што са Абасом нисам прославио Султанун-неврус, тако се нисам сјетио ни традиције својих предака. Нема више Јурјева, нити труба чобана по селима, нема јаја, немајуриних кола, не буде се дјеца рано и не пршћу се омахом. А и приче о Зеленом деди ријетко чујем. Нестало је и прича о људима који такве деде посјећују у сновима. Прољетни народни празници, некад су то били уранци, пуни ашиковања и радости, замијенили су идеолошки празници тзв. радничке класе, попут првог маја, када се славило, пило и јело, уз црвене каранфиле и обожавало Црвеног Месију - Тита. Ни те празнике славио нисам. Никад, елхамдулиллах, на мом реверу није био затакнут каранфил. Црвени Месија је умро, црвени каранфили нису више у моди, а људи, већином су то комунисти, по инерцији и навици, оду у природу, напију се и наједу.
Не славим ни Хиџретску нову годину. Тек се присјетим, ако сам у прилици, да требам нешто проучити. Иначе, могу и не примијетити долазак Нове муслиманске године.
Возио сам се са Емреом кад ме је Нејра назвала на мобител и честитала Нову годину. Тек тад сам примијетио кандиље на мунарама. Враћали смо се са фарме коју су Емреови пријатељи саградили у близини Силиврија. Емре мије желио демонстрирати њихове погледе на ислам по којем је ислам вјера џометлука. Фарма, како је они зову, јесте велика башча пуна разног дрвећа, цвијећа, мини језера, па чак и животиња. Љетниковци у њој су врло укусни, опремљени богатим левхама, и намјештајем, посебно диванима из османског периода. На таквом једном дивану, у чијем узглављу је изгравиран грб Османлија, а како сам Емре тврди на њему су сједили султани, пио сам кахву изнад поточића који прави мало језерце. Гледајући у воду, у једном тренутку сам примијетио змијче, младо од змије, како вијуга водом кроз камење. Присјетих се сна који сам сањао при поласку. Сањао сам како пијем воду са чистог извора. Онако како сам толио жеђ док сам био чобан, клекнувши над врело, уснама сам дотицао и дојио извор. И док су мали клобукови извирали испред мојих усана, скупа са једним клобуком из извора изишла је змија, смеђе коже. Жрецнуо сам се јер ме је дотакла својим језиком у образ. Тај осјећај из сна и вјечита фобија од змија коју имам, покварили су ми шетњу кроз Внирисно цвијеће врта. Кад год нешто сушне, ја помислим на змију. Мирисао сам цвијет кахве, дотицао биљке какве никад нисам видио, и мислио на суру Ел-Вакиа, која описује џенетске диване на начин како су то импровизирали Емреови пријатељи. 1 сам учим суру Ел-Ваqиу послије сабах-намаза, по препоруци једног асхаба који је рекао да кћеркама у мираз оставља само ову суру и да им је то довољно да би биле богате.
Рекао сам Емреу искрено шта мислим о њима: «Ви сте јединствен исламски лоби који афирмира вјеру у богатство и љепоту, али све изгледа нереално и утопистички.»
Знајући неке детаље из биографије Харуна Yахyе, право име му је Аднан Октар, прије свега да је био хапшен, те тадашњи курс турске политике који се обрачунава са тзв исламистичким странкама и лобијима, претпоставио сам да њихов лоби мора дјеловати доста конспиративно и стога нисам желио инсистирати на информацијама о њима, осим што сами желе рећи. Исто тако, нисам очекивао сусрет са г. Октаром, којег сам замишљао као сиједог старца мистичног и испосничког изгледа. Инсистирао сам на разговору о акиди. Нисам примијетио девијацију, осим што сам примијетио да вјерују у повратак Мехдија, и да су у поимању предодређености ближи тзв. Мутезилијама, који су заговарали учење по којем је све већ унапријед одређено, те да ми дуњалучким животом живимо као да гледамо филм о нечему што се већ збило. Његови пријеводи неких ајета, на које ми је указао Енвер, преводилац књиге Теорија заблуде Еволуције, изречени су у плусквамперфекту. Моја вјера у кадае-и-кадеј, предодређеност, била је либерална и није ми сметало мишљење које мало више даје ингеренција Богу над нашом судбином. Без обзира што сам слушао да је декаденција османског, дакле исламског друштва, дошла након што је Селим Јауз довео арапску улему мутезилијске провенијенције, по којој је муслиману довољно само знање о вјери. Наводно, у том тренутку кршћани, односно Европљани, који су поразили Османлије, научно и технолошки напредовали су толико да су постали супериорни у односу на исламски свијет, а то су и данданас. Са носталгијом се сјетим Селима Јауза, који је био "као икиндијско сунце - жестоко шија и брзо зађе". Осјећам да сам у тој доби.
Таваф птица над Босфором
Ја вјерујем у моћ идеје, односно у свемоћ Божије идеје. Вјерујем даје највећа вриједност исламског свијета у томе што имају аутентичну, неискривљену Божију идеју. Без обзира на огромну технолошку моћ Запада у којој се драматично очитује њихова цивилизацијска супериорност у односу на исламски свијет, цивилизација западног свијета има један, можда једини, дефект; та цивилизација нема оригиналну Божију идеју. Исто тако, вјерујем да је западни свијет, односно његови највећи умови дошли у фазу кад размишљају о спашавању своје цивилизације, размишљају на начин шта би вриједило отклањање овог једног -јединог дефекта. Вриједи ли то све њихове економске и технолошке моћи, па и свих успјеха и побједа, макар оне биле и над муслиманима? Ово је моје најрадикалније, али најискреније мишљење гледе односа Запада и ислама, и о том-питању потпуно мирно спавам. Нити страхујем од моћи Запада, нити га желим копирати. Бог је изнад свега, а однос према његовој идеји је стварни однос према моћи. Или, како би рекао Изетбеговић:
«Циљ културе је моћ над собом кроз морал, циљ цивилизације је моћ над природом кроз науку.»
Моје сумње гледе "Емреове вјере", а које ми је несвјесно поспјешила појава мале змије, односиле су се на његову смиреност и критику мене који сам био нервозан и насикиран.
«Why, miste Неџад?», одзвањало је у мојим ушима питање младића лијепог изгледа и благог осмијеха. У односу на њега био сам прави баксуз, онај чије су наде спржене у пепелу гледе особне перспективе као муслимана, а вала и
цијелог муслиманског свијета. Он је толико био пун вјере у добро, да је рекао како је харам муслиману бити насикиран.
»Било добро или зло - све је од Аллаха и елхамдулиллах», говорио је. По њему, само што се није десио Ахири- земан, вријеме мира, благостања, слободе и правде и превласти муслимана.
Дошло ми је да му кажем како бих и ја тако размишљао да возим скупог БМW-а и имам милион на конту. Али, знао сам да његова вјера и задовољство не произлазе из тога, већ из вјере у идеју. Која је то идеја? Емре је вјеровао у повратак Мехдије. Вјера у Мехдију, или Аллахову интервенцију преко Мехдије, биле су извор његове растерећености и безбрижности:
«Аллах је изнад сваке ствари!», узвикивао је. Ту су се биле сконцентрирале моје сумње, ту је вијугала она змијица жуте боје под вратом као јагорчевина. Помислио сам да припада секти коју је основао лидер који себе види у улози Мехдије. А то никако себи нисам могао разумом оправдати. Тек кад сам био на мосту изнад Босфора, знајући да је мој хотел на европској страни, скужио сам да би се могао срести са његовим лидером. Хасан, мој преводилац, смијао се. Иначе је исмијавао моју лошу оријентацију у Истанбулу.
«Да, видјет ћеш шта сањао ниси», зафркавао ме је.
Он је, очито, разумио са ким Емре мобителом често разговара. 1 он је желио видјети тог човјека, можда више него ја. Тако се почео присјећати некадашњих трибина на којима га је видио. Нисам слушао Хасана. Мисли су ми одлутале и поглед ми је лебдио над истанбулским џамијама које пламте у кандиљима. Једном сам се возио јахтом по Босфору и уживао са хаубе у успламтјелом истанбулском небу над Босфором. Птице су тавафиле око кандиља попут мелека. Како сам једном успио пребројати јато до 33 птице изнад мунаре Плаве џамије, тако сам помислио на кружење мелека око Бејтул-ма'мура. Онда сам изустиоја Кериму ја Селам, и захвалио Аллаху, џ.ш., који створио небеса и Земљу, Арш, Џеннет и калем у Мухарему. У првих десет дана Мухарема створио је мелеке Џебраила, а.с., доносиоца објаве, Микаила, а.с., управљача природе, Исрафила, а.с., онога који ће пухнути у Сур, те је у тим данима хазрети Мејрема родила Иса, а.с., без мужа. Птице су опет тавафиле око мунаре Султана Сулејмана. Ја их нисам могао бројати сузним очима. Заувијек вјерујем да их кружи тачно онолико колико има зрна на мом теспиху.
Тек кад смо дошли пред жељезну капију у пристранку, као да смо се возили уз Табију, схватио сам да ћу се срести са Харуном Yахyом. Неколико жељезних капија се аутоматски отварало пред нама. На улазу у вилу дочекали су нас лијепо одјевени младићи.
Моја машта увијек фула. Човјек који нас је дочекао у прекрасној одаји, која одише богатством и чистоћом, није био старац испосник. Био је то крупан човјек, са дугом косом на потиљку и лијепо поткресаном брадом. Био је одјевен европски и мирисао је пријатним мирисом. Послужени смо чајем у порцуланским шољицама. Питао ме је за Алију Изетбеговића.
«Он је лидер цијелог исламског свијета и мој имам. Зато га замоли да ми сврати кад буде долазио у Истанбул. Кад га будеш видио, пољуби му руку од мене и пренеси мој селам. Да му Аллах да здравље.*
ја сам говорио о његовим књигама, рекавши да сам у Заблуди теорије еволуције схватио шта значи ширк и зашто је тако опасан гријех. Увијек сам се чудио зашто ислам толико осуђује ширк (приписивање моћи неком другом осим Богу). Под ширком сам митски подразумијевао људску склоност да обожавају кипове и кумире. Не видим данас толику опасност од неких кипова, а вала ни склоност људи, попут моћних владара, да имају амбиције себи приписивати божанске атрибуте. Више неки испосници, вјерски чудаци и самотњаци себи узимају за право да посједују наднаравне моћи, него политичари који су прилично под лупом медија и јавности у свим земљама.
»Читајући Вашу књигу, схватио сам колико је једна лажна теорија, или мушричка идеја, попут Дарвинове теорије еволуције донијела зла људима?! Ви сте сјајно раскринкали Дарвина, доказујући да је његова теорија изњедрила и комунизам и фашизам. Ви сте, по мом суду, изванредан борац против ширка највећег људског гријеха.»
Насмијешио се на мој коментар.
Харун Yахyа издања на својој насловници имају оргиналну златну тугру Мухаммеда, а.с., као симбол печата посљедње истине, а како сам каже псеудоним је узет од два имена Божијих посланика који су се борили "против демантиране жидовске идеје". Нисам био прочитао Књигу "Тајна рука у Босни". Мимо мог знања пирати су је штампали на босанском језику. "Тајна рука" је, наводно, "организација која је имала масонски и јеврејски идентитет. Ова организација, чији су чланови, према овој књизи, Хенрy Киссингер, Доуглас Хурд, Лорд Оwен итд., руководила је "крсташицом фронтом" у Босни. Нисам симпатизер књига "тајних теорија", али сам фасциниран чињеницама и информацијама којима обилује ова књига. Због његове наглашене дискредитације ционистичког и масонског утјецаја у свијету, Харун Yахyа је веома чуван човјек. Распитивао сам се код неких турских политичара за мишљење о њему, један од њих ми је рекао да га официјелна турска политичка елита сматра "параноиком". Код исламистичких кругова његова издања су веома популарна. Неки муслимански кругови на Западу сматрају га антисемитом, као и Реду Гародија, који је у својим књига посумњао у односе Жидова и Хитлера.
Нисам ишчитао све његове књиге, попут "Масонерије у Турској", или "Нестанак једног народа", али ме је круг људи који хизмете овај лоби импресионирао. Сви су лијепи, уљудни, образовани, толерантни и пуни вјере у коначан успјех ислама. Турска штампа им је импутирала трачеве како живе са манекенкама. Напросто, постоји неко правило међу њима да су лијепи и згодни, те одјевени као манекени. Код неких од њих су секретарице покривене хиџабом, што није правило за све дјевојке које раде са њима. Возе луксузна спортска аута итд. Иако могу живјети као снобови, понашају се веома скромно и уљудно. То је оно што их разликује од свих исламских кругова или лобија које познајем.
306
Његова чехра "Бијела идеја" или "бијели прах"
Због тога сам им посветио оволики простор. Наводно је један научни амерички часопис писао о овој групи као јединственој исламској групи која ће преживјети револуцију Интернета. Придружујем се овом мишљењу. Али, остала је моја дилема за коју још нема одговора. Зашто се људи попут Харуна Yахyе, чији је само циљ ширење исламских идеја, па макар и не био у праву са свим својим књигама, морају толико осигуравати и бојати за своју главу? Пошто ме његов живот у луксузној вили, штампа је писала да вриједи 12 милиона долара, ограђеној сигурносним уређајима и жељезним капијама те бодвгардима, подсјетио на кума [талијанске мафије, Боже опрости ми за овако сурово поређење, помислио сам како је опасно "дилати" "бијелу идеју ислама" исто као и бијели прах хеорина.Језа ме је спопала од оваквих размишљања. Разумијем да све што је тајно не мора бити криминално, може, напросто бити вриједно, али шта може бити толико опасно у писању о исламу?!
Преживио сам комунистичке прогоне због вјере и био се свикао на апсолутну слободу дјеловања и говора. Никад нисам помислио да сам у опасности због тога. Знам да ме не воле због имиџа исламисте које има моје презиме, али то је само непријатност, а не и опасност.
У тој години змије, како ми је Абас објашњавао, десит ће се 11. септембар. Прсти "тајних руку" били су на обарачу. На wебситеу Харуна Yахyе изишла је књига Ислам проклиње тероризам. Он изворе конфликата и ратова, па тако и терора, види у материјалистичким идејама чија је одлика себичност интереса.
Још једном сам у тој години посјетио Харуна Yахyу. Разговарали смо као пријатељи који се познају. Говорили смо о Босни. Овај пут наш разговор није био оптерећен мојим предрасудама о њему као потенцијалном Мехдији. Идеја о доласку Мехдије ескалирала је у мојој машти.
Почео сам сањати. Тако сам, Боже на хаир и на добро окрени, сањао звијезду падалицу која је полетјела са неба изнад Кафказа те прелетјела планине, земље језера и мора, до Босне. У сну је објашњено да је ова звијезда откинута, тачно је употријебљен термин откинута, из Џеннета између 1957. и 1959. годирите и да ће она привести Босну у Џеннет. Звијезда је симболизирала особу. Аднан Октар је рођен 1956. године. Према тумачењу овог сна, прије бих ја био та особа од Октара. Ако бих подилазио себи и узимао Нострадамусов хороскоп озбиљно, који тврди да је лса, а.с., рођен у знаку рибе, те још неке снове које сам сањао, могао сам се и умислити, не дај Боже. Тражио бих неке метафизичке аргументе, попут оваквих снова. Преседан би био да сам ја само рођен 1959., а зачет сам 1958. Према сну, тад је звијезда откинута из Џеннета. Зашто не размишљати о себи на такав начин? Па ја сам сањао сан. Али, моја биографија, мој интелектуални потенцијал, моје (не)образовање, моји гријеси, моје махане, хеј-хај гдје сам ја... Ја да ми се Милостиви смилује и опрости ми. Колико бих требао бити глуп да се усудим нашалити неком о идеји да сам нека Мехдијина предводница. Зато сам сан, а поштујем искуство сна као спознаје и захваљујем Свевишњем на "сваком кораку" што могу сањати лијепе снове, посветио радости спознаје да ће Босна бити спашена. Од кога? Само то могу учинити одабрани и упућени од Господара свјетова! Звијезде су симбол асхаба:
«Моји асхаби су као звијезде у ноћи. По њима се можете оријентирати«, препоручио је Посланик, с.а.в.с.
Али, у "Божијој башчи свега имаде"; сусрео сам аутора књиге на турском језику "Дешифрирање Нострадамуса". Књигу сам држао у рукама, а нисам је читао. Он тврди да је Нострадамус покрао лбни Аребија.
«Значи ли то да је Ибн Ареби познавао астрологију, на основу чега је имао таква знања?«
«Не, он је заронио у Кур'анске дубине. Кур'ан је непрегледни океан знања. У њему је све записано.«
«Да ли Нострадамус спомиње Босну?«
«Да.»
«Каква јој је судбина?«
«Босна ће постати муслиманска држава за осам година.« ф Засмијао сам се.
308
Његова чехра
«Зашто ти је то смијешно?«
«Мислим да је то исти рок до кад Босна жели ући у Европску унију. Али, ако то пише тамо негдје, знат ће и непријатељи Босне, и ето новог рата.»
Нисам га држао заозбиљно и поред тога што се дизао иза стола да промијени абдест, јер је желио бити стално под абдестом.
Мој сан, бар како сам видио географски дио атласа, обухвата подручје које Изетбеговић описује у ИД као "исламска федерација". С обзиром на то да је ова његова идеја била политички инкриминирана, јавно о њој никад нисам расправљао. Иако ми се, тајно свиђала. Зато сам кроз сан који је израз подсвјесне жеље или интиме видио нешто слично што је Изетбеговић написао.
Свој сан о звијезди падалици поклањам Хаккy Сафак Сасу, из Манисе. Био је Сиви вук, некад проглашене терористичке организације. Као студент осуђиван је на смрт, крио се у пећине Урфе, мјеста завичаја лбрахима, а.с., и одробијао затвор. Кад бих му причао о Босни, плакао је. Као што је заплакао кад сам му испричао сан.
«Твој ћемо сан и остварити, ако Бог да», обећао ми је.
«Зашто сте узели Сивог вука за маскоту?«, питао сам га.
«Он је симбол слободе. Неухватљив је у својим дивљинама.«
Од тада се поздрављамо са скупљена три прста, тако да кажипрст и мали прст остану испружени, што симболизира главу вука.
Хаккy ме је подучио учењу Меркез-ефендије, на чије довиште у Маниси долазе хиљаде вјерника, тражећи илаџа како души тако и тијелу.
Кад је стари шејх био пред смрт, позове своја три најбоља ученика како би између њих одбарао најбољег за свога насљедника, те им постави исто питање:
« Шта би ти урадио кад би, меазаллах, био Бог?»
Први је одговорио:
«Ја бих свим муслиманима гријахе опростио.«
«Ја бих све невјернике исламизирао«, одговорио је трећи.
309
«Ја не бих ништа мијењао. Нек' све буде како јесте», одговорио је МекезЕфендија.
«Ти ћеш бити шејх», задовољно се изјаснио шејх, видећи да у њему има правог ученика.
Упитник испод турбана
Појава Бин Ладена, који некима сличи на Исаа, а.с., подвођена је, такођер, под овај контекст. Пријатељи су ми слали е-маилове са хадисима који предвиђају долазак Мехдије. Тако ће се, према неком хадису, одметнути једна младић из Посланиковог, с.а.в.с., племена Курејш, а Бин Ладеново поријекло је, наводно, из тог племена, те отићи у подручје Хорасана гдје ће избити рат. Мисли се на америчку интервенцију у Афганистану. Послије тога ће бити још један рат, мисли се на амерички напад на Ирак, након чега ће муслимани доћи у Кудус. Мој коментар је био да вјерујем у могућност нових неколико ратова, али да "ово није мој рат". Зашто?
0 Афганистану сам знао веома мало. Више сам знао о Талибанима, односно њиховој идеологији, него о Афганима. Занимљиво је да сам у Аустралији чуо тврдњу да су Афагани први муслимани који су дошли на тај континент. Били су то водичи каравана са камилама, који су се изванредно сналазили у аустралским пустињама и шумама. Кажу да је жељезничка пруга од Дарввина на сјеверу, до Сyднеyа, на југу, саграђена по стази тих каравана. На тим дугим путовањима Афгани су саградили џамије, а неки од њих су остали. Нема трага тим џамијама.
Читајући Писма из Азије, Зулфикара Џумхура, сазнао сам о Кабулабаду и другим градовима са суфиксом абад. Зуко каже да је био Стаљинабад, па су га укинули. Мислио сам о Зуки кад су Талибани у Бамијану ( долини суза, кланцу јецаја или проклетом крају) срушили Будине велике споменике. Тврдили су да су то урадили у име "најчистије исламске државе на свијету". Пошто ислам у Афганистан није дошао са Талибанима, већ са генерацијом асхаба, талибанска препотентност није имала краја. Судећи да град Мазришериф носи име по хазрети
310
Његова чехра
Алији, наводно је у том граду његов тајни мезар, ислам је ту био још у вријеме овог халифе. (Зуко овај град описује као "хиљаду и једна туга") Зашто тадашње исламске војске нису срушиле ове споменике? Значи ли то да су Талибани своју државу, и војску, видјели исламскијом од оне у вријеме халифе? Да, то значи то! У томе је била девијација идеологије Талибана и у тој девијацији која је омогућила зулум и насиље лежала је пропаст ове групације која је била запосјела Афганистан.
Ужаснут сам америчком интервенцијом. 1 кад критизирам Талибане, то не чиним да бих оправдао исправност америчку употребу силе у Афганистану. Већ због самог ислама. Проблем Афганистана и лежи у томе што исламска улема није раније јасније изнијела своје мишљење о Талибанима и њиховој идеологији. Много прије 11. септембра, у интервјуу заТВ99, изговорио сам критику на Талибане, како ми њихов режим "тукне на фашизам". Споменуо сам примјер и Египта који је освојен у вријеме халифе Омера, као примјер да исламске војске не руше културно благо других цивилизација, па макар оне у себи имале и ширк, попут кипова.
"Нису муџахиди Амр инб Аса пуцали у Сфингу и окрњили јој лице, већ Наполеонови војници!", тврдио сам у споменутом интервјуу. Руку на срце, мало је таквих гласова исламске улеме било у свијету. Ако актуална исламска улема не може (на вријеме) казати мишљење о овако крупним девијацијама у исламу и у име ислама, онда је јасан одговор зашто међу улемом нема људи такве харизме да би их прихватили као Мехдији. Зато им је ближа интерпретација Бин Ладена.
Кад сам чуо да се Али Агђа прогласио Мехдијом у затвору, а затим се понудио да убије Бин Ладена, јасно ми је било колико прстију "тајних руку" стоје на обарачима. Сјећам се кад сам читао о Агђи фељтоне и фељтоне, те гледао филм "Најтраженији човјек". Исти термин је употријебљен и за Бин Ладена. Овај дјечак је био прст неких "тајних руку", успио је пуцати у Папу и заметнути кавгу, убивши популарног новинара, након чега је хиљаде студената завршило у турским затворима.
У скорој прошлости многи су Мехдију видјели у имаму Хомеинију. У најмању руку, приписивали су му најављивача Мехдије. Сјећам се плаката филма Нострадамус, који је играо и у нашим кинима. Хомеини је још био жив. Један велики упитник испод турбана, какав је носио Хомеини, сугерирао је да би се Нострадамусово пророчанство могло односити на њега. У делирију еха, позитивног и негативног, Иранске револуције једна група младића била је заузела Хареми-шериф у Меки. Драма је, колико се сјећам, трајала неколико седмица, док француски специјалци нису угушили побуну. Један од тих младића се представљао као Мехдија. Због ове афере дуго иранске хаџије нису могле обављати хаџ, јер је Иран био оптужен да стоји иза ове групе. Можда је још било "појава" Мехдија, на локалном нивоу.
Мој сан о звијезди падалици изнад Кафказа, ближи је Салахудину Ејубији, Курду, сунијског мезхеба, који је тачно на ноћ Мираџа био ослободио Кудус. Ниједном кршћанину није "фалила длака са главе", иако су кршћански витезови масакрирали муслимане у Палестини. Бојим са да би данас Салахудин био кјафир према многим муслиманским "херојима", или онима који претендирају или који су спремни прихватити улогу Мехдије. Исто тако, моје поимање Мехдије је, уз сав респект према хадису, умногоме различито од предаја. У неким предајама се тврди да ће Мехдија "мачем и силом ујединити муслимане". Пуно је рата и ратних застава, црних и оних других, у тим предајама. Имат ће амаме, чалму на глави, у којој ће сједити мелек и говорити: Ово је Мехдија". Пуно је чалми и митских одора у тим предајама. Митска муслиманска предаја каже да ће Мехдија доћи, убити свињу и сломити крст итд. Мислим да су такве визије израз фрустрација муслимана и да мит није својствен идеји ислама. Ако дође, или кад дође Мехдија, ја га видим као човјека пријатна изгледа, уопће не мора имати турбан, можда ће имати уредну и лијепу браду, бити укусно одјевен, и изнад свега имат ће одлике савршеног интелектуалаца смирене дикције, какву имају људи потпуне вјере у истинитост онога што говоре, те да ће путем медија савршеном лахкоћом објаснити људима, како муслиманима тако и немуслиманима, њихове заблуде, прије
свега, и недостатке свих свјетских поредака, те указати на генијалност и свемоћ Аллахова концепта устројства друштва над њима. Вјерујем да је ноћ у којој је Џибрил-емин саопћио прву ријеч Објаве Посланику, с.а.в.с., названа Лејлетул-кадер, ноћ свемоћи, због тога стоје Свевишњи своју свемоћ дао само ријечи. Боље рећи идеји. Могао је Бог себе исказати и на друкчији начин, али одабрао је ријеч. 1 зато вјерујем да само ријеч од свих људских капацитета којима је обдарен човјек има атрибут Божанске свемоћи.
«Пред њом се не може поставити "мажуно линија". Она осваја људско срце», рекао би Бакир Изетбеговић.
Могао је Бог послати мелека људима као свог посланика. Није то учинио. Одабрао је људе чије су биографије реалне и животне, без шкраме мита. Можда је живот Исаа, а.с., на граници мита. Он је умро у 33. години живота. Невин, није кушао љубав нити ужитак брачне постеље. Због овога се вјерује да ће старци у Џеннету бити проживљени као младићи са 33 године. Али, зашто ће се баш он вратити на земљу и спасити, не само ислам него човјечанство? Он нема ништа ратничко у себи. Заговарао је љубав и милосрђе. Кад видимо опасности у којем се свијет данас налази, природније би било да се врати Муса, а.с., тај робусни, па чак и дрски Посланик који се усудио затражити од Бога да га види. Он побјеђује Фараона, прототипа злоупотребе власти за угњетавање људи, против каквих се данас желе жртвовати младићи диљем исламског свијета.
Кад сам био у Каиру, посјетио сам тврђаву Салахудина Ејубије. Водич, који је знао моје симпатије према лзетбеговићу, узвикнуо је да Изетбеговић подсјећа на њега.
«Можда», одговорио сам. «Имају доста заједничког.» Мислио сам како оба потјечу из малих прогоњених народа. Њихови народи су били изложени бруталношћу и свирепости агресора, а да се они нису светили. Оба су ханефијског мезхеба. Нит су Шије нит вехабије, рекао бих данас, кад су ова два исламска мишљења доминантна бар на политичкој сцени исламског свијета. Нити претендирају, по пријеклу, да буду Мехдије. Шије инсистирају да ће Мехдија бити "из кичме назрети Алије", још им импонирају неке предаје хадиса о појави младића из Хорасана, стоје покрајина на југу Ирана и дјеломично Афганистана. Арапи, посебно вехабије које не признају шиизам, исто тако, вјерују да ће бити из племена Курејш. Ова хисторијска подјела која се десила у борби за примат над Посланиковим, с.а.в.с., наслијеђем, подјела по крви и тлу, представља кост у грлу искрених муслимана. Просто је невјероватно како се то десило одмах послије смрти Божијег посланика, с.а.в.с., и како је исламска цивилизација и поред овог скретања успјела тако напредовати. Отклањањем ове шизме, дилеме и подјеле из идеје ислама, добили бисмо прилично јединство исламског свијета. Зар то не би био први задатак Мехдије?!
Муслимани броје само ратове са другима, прије свега кршћанима и јеврејима. Не броје своје ратове, своје конфликте и своје неспоразуме. Давањем одлика војсковође Мехдији муслимани иду против себе. Појавом наоружаног Мехдије настали би ратови на тлу исламских земаља, гдје би се вихориле највише муслиманске заставе. Исламски свијет је богат различитостима култура и цивилизација, захваљујући само одлици исламске идеје да уважава различитост култура, обичаја и традиција све до оне мјере у којој оне нису мушричке. Само један благи повјетарац толеранције дао би плодове у том шароликом свијету ислама, попут оних благодатних киша које се најављују са доласком Мехдије. Тад ће завладати изобиље Ахири земана, тврде хадиси.
Одговор Немањи
Износећи оваква своја стајалишта исламској интелигенцији, никад нисам био прекорен за њих. Неки су говорили да су Бошњаци, уистину, најтолерантнији исламски народ на свијету. Онда су ми говорили да такви морамо бити јер смо научили бити са другим вјерама. На том им често одговарам протупитањем, а зашто нас исто тако сматрате најхрабријим муслиманима на свијету?
Сјећам се анегдоте са Џемом и Алијом када су разговарали о односима са исламским свијетом.
314
Његова чехра
»Исламски свијет нас сматра најхрабријим народом*, смијешио се Алија.
«Камо пусте среће...», уздахнуо је Џемо.
«Ето, ми о себи не мислимо добро, а можда су они у праву.«
Грохотом смо се насмијали.
Имиџ Бошњака у исламском свијету, као херојског народа, створио је понајвише сам Изетбеговић. Бијелац, Европљанин, интелектуалац и државник, спомињао је врло поносно Аллаха, ислам и муслимане. Арапи су имали своје лидере након националних револуција и националног заноса. Али, сви су се, мање-више, претворили у диктаторе, и прогонитеље улеме и муслимана. Појава Изетбеговића, лидера једног малог муслиманског народа из Европе, који се бори за права својих муслимана, наишла је на симпатије, прије свега, оних муслиманских маса које су се разочарале у своје лидере након што су национални па и вјерски занос претворили у моћ и силу ради провођења аутократских амбиција. Те исламске масе су у Изетбеговићу видјеле карактеристике својих пожељних лидера. Његови опоненти у исламском свијету били су само остаци проруске, дакле, комунистичке интелигенције, те неке владајуће олигархије. Сви други слојеви, од националиста до вјерских радикала, подржавали су Изетбеговића. Занимљиво да му нико никад из исламског свијета није спочитавао припадност мезхебу, што се међу муслиманима сматра главним вододјелницама разлика и раздора.
Тургут Озал је био Изтбеговићев пријатељ. Свој први дипломатски корак у својству предсједника БиХ учинио је према њему. Предсједник Озал га је примио као државника, али доживио као пријатеља. Изетбеговић мије испричао да му је био гост на пиватном посједу. Није ми причао детаље политичких разговора, већ износио импресије о њему. Међутим, могао сам закључити да му је Озал био ментор за међународне односе. Посебно за односе са САД-ом. Неки пријатељи из МХП-а тврдили су ми да се Изетбеговић једном тајно састао и са њиховим лидером Туркешом. Гле, чуда, негдје у Америци. 1 Туркеш је био одушевљен Изетбеговићем и понудио му сваку могућу помоћ. Ову информацију нисам провјеравао код Изетбеговића, али је сматрам могућом. 1 наводим је као примјер опће прихваћености Изетбеговића код муслиманских лидера, без обзира на политичку опцију, односно идеологију. Али, све то говори и о самом Изетбеговићу који се није понашао као политички чистунац, нити арогантно бирајући (само) моћне и утјецајне. Његов однос са Озалом био је пун уважавања, тако да се могло закључити да је и Озал био његов фаворит међу свим лидерима исламских земаља.
Да је по правди и емоцијама, Yассер Арафат би био најпопуларнији и најхаризматичнији лидер у постколонијално добу исламског свијета. Он ратује пола вијека и то са најљућим непријатељима муслимана - ционистима. Изетбеговић је ратовао (само) 4 године. Недовољно у односу на Арафата, да буде најпопуларнији. Но, остат ће, и мени, нејасно како се десило да Бошњаци имају таквог лидера, а нису баш сигурни у опстанак државе за коју је ратовао. Док сви муслимани свијета имају какве-такве државе, а немају лидера.
Упознавши Ахмеда Ко клера, Турчина косовског поријекла, блиског пријатеља рахметли Озала, имао сам прилику "из прве руке" сазнати које стварно био Озал. Најхитније, по мене, било је сазнање да је Озал био вјерник. Ахмед се присјећа њихових Рамазанских сијела до сабаха, затим клањања сабах-намаза. Озалов брат Коркут је горљиви вјерник, жена му носи хиџаб. Ахмед је типични представник муслиманске аристокрације у Турској из које је поникао и Озал. Позвао ме је на вечеру у свој прелијепи стан. Одбио сам вечерати јер се ни данас не осјећам суверено за тако раскошним столовима гдје се треба пазити на употребу есцајга за разна, мени најчешће непозната јела. Вечеру су требали служити кухари у одијелима каква носе кленери у најлуксузнијим свјетским ресторанима. Жена и кћерка, као и он сам, одјевени су модерно са префлњеним укусом моде. Он инклинира суфизму. Његов начин живота би могао бити сан свих босанских муслимана.
316
Његова чехра
Сазнавши да је један од мојих суговорника, бизнисмен бохемског изгледа са лулом и брадом, један од идеолога и оснивача Озалове странке, инсистирао сам на паралелама и компарацији између Озала и Изетбеговића.
«Озал је био политичар техноменаџерског типа; знао је проблеме турске свакодневнице и изнашао начин њихова рјешавања. Очигледно је успио у томе, јер је Турска за његова вакта доживјела економску стабилизацију. Од његове смрти у Турској ни ексер није закуцан. Изетбеговић је политичар друкчијег кова; он има идеју и визију. Он је борац за слободу свог народа. Отуда су им различите харизме.»
Овај изузетно образован бизнисмен сматрао је да се Изетбеговић није смио повући из политике, те да се морао наметнути и на међународном плану.
«Могао је посредовати у Чеченији.«
Правдао сам га да је болестан и стар, те да му је доста политике.
Веома добро је познавао Босну и Блакан. Цитирао је Селимовића, Крлежу, Ђиласа. . .
Исто тако, можда понајбоље, познавао је хисторију Богумила.
»Богумили су вјеровали у Мехдију. Зато су одбили повјеровати у Папу. Међу нашим хисторичарима има мишљења да су Богумили кристијанизирано племе из Анадолије. Због тога је Мехмед Фатих добио агреман да га може исламизирати. Само Богумиле, на цијелом Балкану!«
»Нисте Ви Бошњаци били најважнији стратешки партнер Османлијама на Балкану. Можда су били важнији Срби. А, Богумили су, опет, повјеровали да је Фатих Мехдија, њихов ослободитељ. Ви имате комплекс избавитеља јер сте хисторијски прогањани и угњетавани. Изетбеговић је можда инстиктивно дао наслов својој књизи "Ислам измедју Истока и Запада" у којем је сажета повијест ваше борбе за опстанак. Одувјек сте сањали неког избавитеља. Изетбеговић је први лидер у вашој хисторији, који је од вас и који вас је повео у борбу за слободу након што се нападнути и са Истока и са Запада. Он се појавио као једини ваљан одговор Стевану Немањи до сада.»
317
Овај човјек је био прилично импресиониран лзетбеговићем, више као исламским интелектуалцем, него политичарем. Он је у њему видио великог реформатора цјелокупног исламског свијета. Зато сам му намјерно контрирао.
«Не мислите ваљда да су Бошњаци доживјели лзетбеговића као Мехдију. Овај пут свог спаситеља.«
«Не баш тако, али кад умре, славит ће га више», смијао се. « Неки ће га, можда и тако доживљавати".
Зато сам питао шејха, Месуд-ефендију Хаџимејлића, шта мисли о Алији.
«Само ти његово име све говори. Сачињено је од "ајна", који има облик ока, "лама", који има облик носа, и слова "ја" које има облик усне. Замисли левху пресавијену од имена Алија; видјет ћеш људско лице у њој. Његово име има људску чехру.»
318
