Појављивање нуклеарног оружја у другој половини XX века онемогућило је разрешавање противуречности међу државама традиционалним војним средствима и условило трагање за новим прилазима њиховом разрешавању.
Један од најефикаснијих прилаза, које успешно практикују Сједињене Државе од друге половине XX века, јесте реализација мера на плану „окупације“ свести кључних социјалних група, а не територија држава – објеката циљног утицаја. Такав прилаз вишеструко смањује могуће опасности, трошкове и губитке приликом разрешавања противуречности. Дати прилаз није нов – он се успешно примењивао против Русије од стране Немачке и Велике Британије почетком XX века приликом припремања револуције 1917. године, а користио га је и Совјетски Савез у раду Коминтерне, а потом и у подржавању национално-ослободилачких покрета.
Специфика савремене етапе развоја облика и метода аналогне делатности, коју практикују Сједињене Државе, своди се на циљност, глобалност и систематичност. Вашингтон је до почетка 90-их година ефикасно завршио прву етапу дугорочног курса, зацртаног 1948. године у директивама Службе националне безбедности број 2о/1 „Циљеви САД у односу на Русију“ и број 58 „Задаци САД у односу на земље Источне Европе“. У 80-им годинама тај курс се спроводио у оквирима доктрине „Ослобођење“. Основне концепције доктрине разрађене су комплексом невладиних центара под покровитељством Фонда „Наслеђе“ у вишетомском раду „Мандат на лидерство“.
Ослањајући се на комплексну информативну супериорност у сфери дипломатије, економије, науке, политичких и војних односа САД су у условима „хладног рата“ усмериле совјетско руководство у правцу усвајања стратешких решења, која су довела до ескалације дисфункција совјетског управљачког и привредног система, што је и довело до распада Организације Варшавског уговора и самог СССР на више делова.
Током последњих година дати прилаз у САД означаван је термином – информативни рат. У „Обједињеној доктрини информативних операција“, усвојеној с оне стране океана 1998. године, речено је: „Информативни рат је комплексни утицај на систем државне и војне управе противничке стране, на њено војно-политичко руководство, који би се већ у мирно време доводио до доношења повољних одлука за страну-иницијатора информативног утицаја, а у току конфликта би и у потпуности паралисао функционисање инфраструктуре коју противник користи у управљању“.
У јуну 2007. године у САД је презентирана нова стратегија борбе против „светског зла“. Она је разрађена под руководством тадашњег заменика генералног секретара Карен Хјуз, која је била на челу Координационог комитета стратешких комуникација и јавне дипломатије САД. Подршка фундаменталних вредоности америчког друштва и осигурање националне безбедности проглашавају се главним задатком стратешких комуникација и јавне дипломатије Америке. Стратегија подразумева усвајање неопходних мера у циљу успостављања контаката са грађанима различитих земаља, које деле фундаменталне вредности америчког друштва.
У стратегији се одговарајућим структурама САД нуди да развију ефикасни рад са такозваним „групама за утицање“ и „рањивим групама становништва“. У „групе за утицање“ уврштени су политичари, јавни радници, религиозни лидери, новинари и други људи, који уживају ауторитет у својим земљама. У „рањиве групе становништва“ сврстани су омладина, жене, националне, религиозне и друге мањине.
Данас САД интензивирају делатност на успостављању „гарантоване“ контроле над постсовјетским протором, уз ослањање у условима „хладног мира“ на повећавајућу информативно-управљачку супериорност. За постизање постављених циљева предвиђено је да се државни медији САД активизирају, да се прошире образовни програми и програми размене стручњака, помоћ различитим земљама у сфери образовања, здравства и других сфера. И све то спада у прелаз на тактику „демократија у акцији“.
Основни циљ ових мера, када је реч о Русији, јесте стварање предуслова за дезинтеграцију земље и каснију поделу на низ управљајућих, слабих у политичком, економском и војном погледу територијалних творевина.
Те се мере остварују систематично, уз помоћ развоја дисфиункција одређене државе, које усмеравају руководство те државе да усвоји захтеве које траже Сједињене Државе и њени савезници. При том могу бити наглашени следећи основни облици – стадијуми дате делатности.
НЕОРУЖАНА КОНФРОНТАЦИЈА, која доводи до „демократске“ преоријентације државе (на пример – Грузија). Она се врши уз ослањање на невојне утицаје (спољнополитички, финансијско-економски, научно - технолошки, еколошки, информативни, демографски и социјално-економски, друштвено – психолошки, унутарполитички), који су усмерени у правцу прикривеног слабљења националног потенцијала и неоружано насиље. У оквирима датог облика – стадијума користе се и индиректни војни утицаји (војно-стратешко дезинформисање, војно-стратешки споразуми и уговори са државом – објектом утицаја, иницирање спољних и унутрашњих конфликата држава – објеката утицаја са трећом страном, прикривено урушавање невојних и војних темеља националног и војног потенцијала.
ОРУЖАНА КОНФРОНТАЦИЈА, у току конфликата и ратова, која доводи до кризно – „мировне“ преоријентације државе (пример – Југославија).
ПОСТКОНФРОНТАЦИОНИ ПРОСТОР – у облицима окупационо-војног и политичког сређивања, које доводи до војно-оружаног подчињавања државе (пример – Ирак).
„Меки“ сценариј реализације датих мера обухвата могућности појачавања утицаја снага оријентисаних на САД, прикривено „репрограмирање“ утицајних личности у вишим ешалонима власти земље, поред осталог уз могуће коришћење директног и индиректног поткупљивања и уцене, преубеђивања и специјалног утицаја (путем сугестије, биохемијским и техно-информатичким средствима итд), физичко уклањање (путем терористичких аката, хаварија у саобраћају, специјалним утицајем итд), кључних фигура у руководству земље које се супростављају њеној трансформацији и „демократском“ довођењу на валст стављеника САД.
„Полудрастични“ сценариј подчињавања држава може подразумевати ескалацију кризних и конфликтних процеса у развоју државе – објекта утицаја, затим, природне и/или инициране ванредне несреће у њеним већим центрима (земљотреси, експлозије или хаварије у крупним објектима еколошки-опасне производње итд), „парализа“ система националне управе, ескалација еколошких несрећа, масовне панике, хаос, хитна обраћања за „међународну помоћ“ од стране „ауторитетних јавних и државних руководилаца“, поред осталог из реда бивших и актуелних представника државне управе, хитна пребацивања у погођене несрећом зоне борбено спремних и мобилних контингената коалиционих мировних снага, уз формирање „привремене владе националног спаса“, динамично инсталирање под контролом „локалних органа управе на окупираним територијама са ослањањем на благовремено припремњене на терену „снага за подршку“ и ангажовање за сарадњу лојалних представника и формација тамо дислоцираних војних и безбедносних структура приликом гушења отпора од стране појединих критички настројених група, подела територија државе на поједине контролисане зоне, уз касније организовање у њима „демократских“ „избора“ и „судоав“, а потом и мреже „независних“ државних творевина које су у потпуности и де – факто подређене држави која врши горе наведену делатност.
„Драстични“ сценариј практикује се када нису ефикасни ови претходни, али уз ослањање на остварене у тим стадијумима резултате, који подривају спремност противника на отпор оружаној агресији до нивоа, који минимизира евентуалне губитке државе –агресора.
У организацији такве врсте делатности држава – објекат утицаја – третира се као организам. До пораза његове „главе“ (националног руководства) координирано се минирају његови подсистеми: „нервни“ (административно-управни), „крвоток“ (финансијски и енергетика), „мотористика“ (социјално-економски), „имунолошки“ (безбедност, медицина, екологија), „мускулатурни“ и „репродуктивни“ (демографија), „душа“ (свест социума) и најзад „руке“ (армија). Поебна пажња придаје се људском фактору. При том се развијају средства и методе утицаја који се прикривено користе у стадијуму неоружане конфронтације, потирући фактичку границу између мира и рата.
Систематска примена тих средстава и метода утицаја постепено доводи државу у стање управљања извана.