У Западној Европи и САД у другој половини ХХ века разматрање историје као некакве подврсте литерарног стваралаштва попримило је широке размере. Са тог аспекта историчар, сачињавајући причу о прошлим догађајима, по сопственој вољи прибегава жанру трагедије, комедије, сатире итд. И такав прилаз историји постао је веома распрострањен у западној историографији од тренутка појављивања монографије Хејдена Вајта «Метаисторија» (1973.г.). Поистовећивање историје са литературом елиминише питање о фалсификату: сваки историчар по својој вољи ствара сопствени лик прошлости и нико нема право да од њега захтева објективност или веродостојност.
Руска пак философија и методологија историје полази од тога, да је циљ историјске науке да формира и друштву презентира адекватну представу о прошлости, ослобођену произвољних фантазија. Без обзира на то што је рад историчара скопчан са неопходношћу литерарног излагања, не сме се апсолутизовати та страна историјских дела. Историја је од самог свог настанка (Фукидид) тежила ка истини о прошлости и током миленијума је искристалисала методе добијања истинских знања. Постоје и критерујуми објективности у историјској спознаји који омогућавају да се разликују добронамерна истраживања од фалсификата.
По фалсификовању историје Другог светског рата, његовим изворима, узроцима, току, резултатима и послдицама сасвим је видљиво каквим разноразним методама прибегавају фалсификатори, не гнушајући се ни најпокваренијих средстава и превара. И све то, по правилу, у име једног циља - себичног извртања историјске истине о прошлости, минирања и уништавања историјског памћења руског народа.
Безброј је већ стално понављајућих покушаја да се друштву понуди «ново читање», преиспитивање устаљених представа о настанку Другог светског рата, околностима његовог започињања, улоге и места Великог отаџбинског рата («источног фронта») у историји ХХ века.
Анализа таквих врста покушаја «преосмишљавања» историје рата доводи до закључка, да се понајчешће они врше на рачун демонстратривног одбацивања поштовања општих принципа и метода историјског истраживања, који су компатибилни критеријумима науке и које је искристалисала светска заједница историчара и философа науке. У већини случајева ми имамо посла са појавом, коју треба дефинисати као псеудонаучно митско стваралаштво.
У историјској науци искристалисане су и стално се дограђују методе критике историјских сведочанстава, па је критички однос према изворима неопходни предуслов сваке иссторијске грађе која претендује на научност. Међутим, фалсификатори више воле да избегну такве поступке научне критике. Интерпретације које они нуде засноване су на коришћењу извора, чија је аутентичност или крајње сумњива, или су у питању очигледни фалсификати. На пример, такозвани текст говора Ј.В.Стаљина на заседању Политбироа ЦК СКП (б) 19. августа 1939. године, коме су неки аутори покушали приписати статус «одлучујућег доказа» у корист тезе о кривици Совјетског Савеза за започињање Другог светског рата. Сваки добронамерни стручњак – историчар рећи ће вам, да никаквог тајног заседања Политбиороа тога дана није било. За стаљински говор се потура некаква забелешка коју је направило непознато лице на француском језику и тај је, да опростите, «документ» пронађен у фонду другог бироа француског Генералштаба. И то још написан на меморандуму војног ресора владе у Вишију.
Или, узмимо имплантирање у друштвену свест мита о сарадњи НКВД и гестапоа уочи рата у циљу борбе против «светског јеврејства». Имплантат се уводи путем публиковања очигледних фалсификата који се потурају као «апсолутно тајни» документи које су, тобоже, све до сада скривали «званични» историчари у фијокама тајних архива.
Још једна метода фалсификовања јесте лансирање узрочно-последичних веза путем манипулисања са хронологијом. На пример, приписивање совјетско-немачком споразуму од 23. августа 1939. године одлучујућег значаја на плану започињања Другог светског рата засновано је на његовом разматрању не као једног од сегмената узрочно-последичног ланца, већ изоловано, изван контекста Минхенских споразума из 1938. године и других догађаја који су претходили. Произвољно цепајући ткиво историјског приповедања, непосредно излагање околности започињања рата почиње од 1939. Минхенски споразумгодине, а догађаји који су претходили том периоду, у првом реду, изостављају се.
У многим уџбеницима историје свесно се чехословачка криза 1938. године презентира у првом параграфу, а совјетско-немачки споразум о ненападању 1939. године – у другом. У резултату се у главама младих људи уврежује мисао да не постоји копча између Минхенских споразума и почетка Другог светског рата. Руско друштво још у пуној мери није свесно, да су школски уџбеници данас претворени у «истурени положај» информативног рата против Русије.
Широке могућности за фалсификате крију се иза покушаја да се објашњење сведе на субјективне намере, замисли, мотиве појединаца, што фалсификаторима омогућава да замене објашњења оценама. Приписавши историчару некакву целовиту одлику карактера личности (па према томе, одредивши свој позитивни или негативни однос према њему), фалсификатор на тој основи почиње градити објашњење мотива ових или оних његових потеза или поступака. Затим се ти психички феномени – намере, осећања, емоционална преживљавања - уграђују у описивање ланца збивања која се реално догађају у физичком свету.
На пример, Ј.В.Стаљину се приписују неке намере, а потом, полазећи од њих, као од чињенице, праве се фантастичне узрочно-последичне везе. Управо тако изгледа ситуација са оним публицистима који сматрају могућим да се оптужи совјетско рукловодство за свесни допринос започињању Другог светског рата, пошто је то било производ жеље да се «распири револуционарни пожар у Европи». У истом реду су и покушаји да се аргументују тезе о припреми напада Совјетског Савеза на Немачку у лето 1941. године на основу општих судова о верности Стаљина «лењинском завету» да скрши капитализам војним путем. И таквим штивима неуморно се храни публика!
Најзад, треба се подсетити на идеолошку кампању за «демитологизацију» историје која се води од краја 1980-их година, чији је циљ минирање симбола националног памћења. У својству примера навешћу сиже који се, истина, не односи на Други светски рат, али који вољом фалсификатора «прожима» читаву његову историју.
У току већ низа година и у данима празновања 9. маја нама се перманентно сервира «горка истина» о «зверствима» совјетских војника у побеђеној Немачкој. Саму чињеницу да су војници и совјетске, и других савезничких армија вршили убиства, пљачке, насиље, нико од историчара не негира. У Русији су објављени документи чији садржај не оставља сумње: неизбежни пратиоци сваког рата, злочини против мирних становника имали су места. Проблем је скопчан са интерпретацијом тих чињеница, са оценама и закључцима који се изводе на тој основи. Ми се стално суочавамо са нарочитом тежњом ка стављању на стуб срама управо бораца Црвене армије, захваљујући чему се стиче утисак да је насиље према мирним грађанима малтене карактеристична одлика понашања руских војника, што се објашњава позивањем на сакаћење душе «стаљинистичким тоталитаризмом» и нарочито на азијатско варварство».
Управо се тако сервира тај проблем у књизи британског историчара Е.Бивора, по чијој логици симбол совјетске армије-ослободиоца треба да буде војник са горућом бакљом, који себи бира жртву међу немачким женама, скривеним у мрачном бункеру. У својству илустрације наводи се једна, две или десет чињеница. Није тешко уверити се, међутим, да су у западним зонама окупације команде савезничких армија такође морале улагати напоре за спречавање и пресецање насиља својих војника према мирном становништву.
За сада није могуће сачинити општу слику: постојећи у литератури подаци су фрагментарни, али зашто амерички историчари не би прикупили неколико криминалних епизода уз учешће, рецимо, војника САД и створили за обичног човека ужасавајућу слику свирепог насиља које је запљуснуло америчку зону окупације. У добронамерном историјском истраживању таква метода је контраиндикативна, а у пропаганди – зашто не би и била?
Од тврђења о «непредвидивости руске прошлости», које је постало курентно међу непријатељима Русије, који се не гнушају никаквих прљавих средстава, остаје тек један корак до изјаве о томе, да Русија и уопште нема прошлост. Уколико ми не зауставимо тај процес, руско друштво ће бити лишено и историјског памћења!
Својевремено је председник Француске Франсоа Митеран изјавио: «Народ који се не бави проучавањем своје историје је народ који губи свој идентитет». Запамтимо те речи. Национална самосвест, национална идеја не могу постојати без историјског фундамента. «Битка за историју» - то је битка не само за прошлост, него и за будућност Русије и њених народа.