Иван Лучић (Луцић, Луциус, Трогир, рујан 1604. - Рим, 11. сијечња 1679.), хрватски повјесничар, отац хрватске повијесне знаности.
Иван Лучић рођен је у племениташкој трогирској обитељи, као син Петра Лучића и Кларе рођене Дивнић. У десетој је години живота Иван остао без оба родитеља; скрбништво над њим и братом Јеролимом преузели су очева сестра Јакобина и мајчин брат Никола Дивнић.
Прве је школе Иван Лучић завршио трогирској градској школи. Затим је двије године похађао римски Семинариум Романум (1618–1620). Наставио је студиј у Падови, гдје студира филозофију, математику, грчки, политичке знаности и књижевност, те на падованском свеучилишту 1630. стјече докторат из црквеног и грађанског права стјече.
У родном граду обнашао је различите дужности, а од 1654. борави у Риму; постаје чланом Збора светог Јеронима, а затим и његовим предсједником. Судјеловао је у раду многих знанствених академија свога доба, а дописивао се са знанственицима из домовине, из Италије и Еуропе. У Риму довршава бројне повијесне расправе које из године у годину објављује на латинском језику. Његово највеће и најпознатије дјело је Де регно Далматиае ет Цроатиае / О краљевству Далмације и Хрватске. Тискано је први пут у Амстердаму 1666. У том је дјелу дан приказ хрватске повијести од праповијести до 15. стољећа. За разлику од фантазија његових претходника и сувременика, Лучићев је преглед повијести темељито поткријепљен изворном грађом, а на концу књиге су и одређени вриједни извори за повијест, те попис литературе с Лучићевим коментарима о објављеним списима. Књига је опремљена са шест повијесних земљовида. Повијесну карту Иллyрицум ходиернум (Данашњи Илирик) посветио је Јоаннес Блаеу, издавач Лучићеве књиге, хрватскоме бану Петру Зринскому.
Лучић је судјеловао и у спору око аутентичности списа Трималхионове гозбе, римскога сатиричара Петронија Арбитра, који је био пронађен у Трогиру. Иако су му неки сувременици и каснији повјесничари каткад замјерали хладноћу и педантерију у исказу-то бијаше нужним корективом некритичким текстовима којима је обиловало његово доба. Повијест свога града и завичаја Луциус је објавио у Венецији, на талијанском језику под називом Мемориае историцхе ди Трагурио, ора детто Трау / Повијесна свједочанства о Трогиру (1673). Објавио је и књигу римских натписа Далмације, међу којима су и натписи које је скупљао Марко Марулић. Непосредно прије смрти Лучић је довршио за тисак Статут града Трогира. Умро је у Риму 1679., а сахрањен је у хрватској цркви св. Јеронима.
Иван Лучић први је хрватски повјесничар који критички прилази и користи повијесне изворе: исправе и кронике, натписе и опоруке. У методологији повјесничарскога рада високо наткриљује вријеме у којем је живио и дјеловао. Његово хисториографско дјело одише љубављу према завичају и домовини. Није нимало случајно што је био везан с обитељи Зринских, те их увјерио да потјечу од знаменитих брибирских кнезова Шубића, а не од римских аристократа, што је био показатељ ксеноманије онога доба. Дописивао се и с многим Дубровчанима, посебице са Стјепаном Градићем, равнатељем Ватиканске библиотеке. Његова бројна писма одају особну врсноћу и као човјека и као књижевника, а вриједан су прилог познавању његова времена. Остварено лапидарним и јасним стилом, као и утемељено на критичким просудбама, Лучићево је дјело камен темељац модерне хрватске хисториографије. Оно што су Марко Марулић и Марин Држић за хрватску књижевност, Бартол Кашић за хрватски језик и језикословље - то је Иван Лучић за хрватску повјесницу. Прави почетак и истинско постигнуће.