Категорија чланства и придодавање "сарадника" или "пријатеља" није карактеристично само за Опус Деи. Готово сва тајна и полутајна друштва структурна су на исти начин. Да ли се кроз ту оптику може решити енигма Тита и Хебранга и њиховог односа према Римокатоличкој цркви?

Наиме, у дневнику кога је водио старешина римокатоличког самостана у Вуковару на страни 49, 10. априла 1941. он је записао: "Како ништа не знамо за п. Тита и фра Закарију, то смо путем радија дали упут да се јаве у Вуковар, међутим, се фра Закарије вратио 17. 4. жив и здрав кући". Као што је познато "Закарије" је једно од илегалних имена које је користио Андрија Хебранг у партијском раду. Име Тита помиње се чешће. Тито је за време рата своје "посете" самостанима у Босни, или своју посету Ватикану 1944. објашњавао "знатижељом и склоношћу према уметничким делима". Да ли се у те изјаве може поверовати, ако се имају у виду услови у којима је живео. Питање је исувише озбиљно да би се могли изводити коначни закључци на основу наведеног записа. Потребна су даља помна истраживања да би се утврдило да ли су Тито и Хебранг били "пријатељи" неке од католичких организација.

Чланови организације Опус Деи дужни су да посвете посебну пажњу лицима која испољавају непријатељски став према римокатоличанству, посебно према атеистима као "заблуделима синовима и кћерима". Њихово "освајање", како је то наглашено у интерним правилима, "мора бити изведено на један благ начин уз хришћанску осећајност".

Поједини католички писци наводе да пријем у чланство има уговорни карактер и да се заснива на пуној аутономији воље. Удружење, по овим писцима, преузима обавезу да кандидатима обезбеди обуку и помоћ како би се религиозно формирали, а кандидати се, са своје стране, обавезују да ће концентрисати све своје снаге "да достигне апсолутно посвећење" следећи дух Опус Деи и његове норме. Имајући у виду поступак око учлањења тешко је прихватити ову тезу.

Поступак укључења у чланство остварује се кроз три етапе: прва "припремна" отпочиње по одобрењу регионалног предводника Опус Деи-а, који се назива "супериор". Кандидат се ставља на пробни рад. Друга етапа траје 5 година, у њој се кандидат укључује у чланство и преузима обавезе на одређено време. Кроз обе фазе врши се строга индоктринација, или како каже Кармен Тапиа "ломи се душа члана, док се не постигне задовољавајуће духовно стање... Члан постаје прост робот у рукама организације". Уколико кандидат, по оцени супериора, постигне задовољавајуће стање "духа", подноси молбу за коначан пријем у чланство, што подразумева преузимање доживотне обавезе служења организацији. У трећој фази ("Фиделитас") члан улази у уски круг нумерарија.

За регрутовање чланова изграђен је веома прецизан поступак. Школе, студентски домови, културни центри итд. које финансира или само помаже Опус Деи најчешће су места где се одабиру кандидати. У новије време укључени су и избеглички логори. Регрутују се, по правилу, млади људи. Устав ове организације захтева да кандидат који се доживотно ангажује не буде млађи од 23 године. У пракси стање је другачије. Како то наводе бивши "нумерарији" регрутују се чак и малолетна деца у пубертету, потпуно несвесна и неспремна за оно на што се обавезују. Штајглер наводи да је његов "супериор", који га је увео у чланство, постао члан са само 14 година. Кармен Тапиа наводи да је отац Роберто Салват, саветник Ескриве, инсистирао да се регрутују врло младе девојке и младићи, без искуства, посебно без сексуалног искуства. Ескрива у својим Максимама (902-928) говори о члановима Опус Деи као "инструментима који стоје на располагању Богу" и њему су одговорни.

Чин пријема у чланство праћен је верским ритуалом, али и ритуалом који се сусреће у неким другим тајним световним организацијама. На пример, члан који је последњи примљен у чланство носи црвену светиљку коју симболично предаје новом члану. Кандидат затим полаже заклетву. Индоктринација се врши постепено, обазриво, или како то саветује Ескрива "нежно". Придобијање кандидата врши се позивањем у домове организације, који су данас раширени на свим континентима, кроз заједничку молитву, организовање разних приредаба на еухаристичким скуповима итд. Зависно од интереса и узраста кандидата, организују се путовања, излети, учење страних језика, а у новије време и курсеви за овладавање компјутерима. Једном речју све што може интересовати младе људе.

Приступање у чланство обавијено је најстрожом конспиративношћу, о чему се не смеју обавестити чак ни родитељи. По учењу Ескриве ступање у чланство представља "интимни догађај између Бога и позванога", па зато не треба тражити дозволу ни од кога. Свак ради по својој савести, преузимајући личну одговорност. Слобода је, следствено том учењу, схваћена "као последица мудрости", као ствар савести кандидата који учествује "у мисији цркве и спасавању своје душе".