Донедавно се чинило  да је економски аспект косовске драме  запостављен од стране новинара и експерата. Чешће се пише о историјским и геополитичким аспектима догађаја око те јужне српске покрајине, о тежњи Сједињених Држава да обезбеде војно-стратешки мостобран на југоистоку Европе и, утврдивши се на том простору, да, с једне стране, манипулишу енергоиспорукама у Европу, а са друге – да константно изнуђују потражњу за „услугама безбедности“ које пружају пре свега Сједињене Државе и НАТО.  Таоци оваквих игара током већ не једне деценије су балкански народи. То су и грађани Србије, укључујући српске избеглице, прогнане из многих места њиховог пређашњег исконског живљења, и сами албанци који, лишени природног економског бизниса за своју егзистенцију, опстају углавном на рачун различитих облика криминалне зараде.

Књига Н.Поповића „Отворено о економији Косова и Метохије“, чије је  руско издање угледало светлост у издању „Известије“ (1),  богато  
попуњава пропусте у описивању како економске историје покрајине, тако и перспектива њеног нормалног функционисања у својству самодовољне привредне јединице на путевима тесне и узајамно корисне интеграције са Србијом.

Током низа година Ненад Поповић, познати српски економиста и искусни политичар, председник Економског савета Демократске странке Србије, посланик Народне скупштине, био је на челу  конституисаног 2006. године Економског савета владе Србије за Косово, Метохију и Југ Србије. У састав Савета били су укључени признати стручњаци из различитих области привреде. Сви су они све то врееме прегалачки и свакодневно радили  на терену, непосредно се суочавајући са животним проблемима Срба и других народности покрајине. Приступајући свом раду, аутор је био апсолутно свестан са каквим ће се  тешкоћама морати суочавати и какве отпоре превладавати. И он је то успео.

Није могуће разматрати економију покрајине изван комплекса проблема, скопчаних са њеним историјским развојем, формирањем сложене етничке структуре, тесним преплитањем различитих социјалних и привредних компоненти. Издање  даје краћи осврт на економски развој региона, подробније се разматра развој Косова и Метохије од 1948. до 1988. године.  Управо тада (нарочито после 1974. године, када Косово стиче уставна овлашћења, која су фактички изједначила његов статус са статусом саме Србије и других република у саставу СФРЈ), као што је познато, постају све снажније крајње негативне тенденције у социјално-економском развоју региона, скопчане пре свега са политиком албанског руководства у Приштини. Дотације које издваја Београд све више се троше не на унапређивање народно-привредног комплекса, већ на стварање  неопходних политичких, демографских и културно-идеолоишких претпоставки за будућу „независност“. У резултату је „Косово постало најгушће насењени регион Југославије, упркос томе што је био најнеразвијенији...“ Подробно пише Н.Поповић о догађајима из последње деценије, при чему је  претерана мекоћа неких оцена (на пример, у односу на делатност МВФ у региону) лако објашњива сложеним политичким околностима и тежњом аутора да не нанесе штету својој држави, која се нашла у мрежи западних кредитора.

У веома сложеним „теренским“ условима Н.Поповић је  обавио колосални посао, изанализирано је стање основних грана косовске привреде, систематизовао огроман фактички материјал, поред осталог и онај у вези са инвентаризацијом губитака које је српска држава претрпела у резултату незаконите приватизације коју су реализовале самозване албанске власти  уз благослов мисија међународних организација . Резултати су јадни како на макро, тако и на микроекономском нивоу. Економика јужне српске покрајине, без обзира на значајна улагања Европске уније и дознаке „етничких“ доприноса од представника албанске дијаспоре у иностранству, као и пре је кудикамо слабија од економије Србије. У 2007. години БДП Србије процењиван је на 30 милијарди евра, што је за 12 пута премашивало одговарајући показатељ Косова и Метохије, који је износио 2,5 милијарде евра.  Поређење спољне трговине још је неповољније за Косово и Метохију, чији извоз чини свега 10 процената од извоза Србије. БДП по глави становника у Србији је пет пута већи. Сем тога, на Косову и Метохији раст БДП стабилно заостаје и од динамике прираштаја становништва.

Без обзира на какав-такав раст у грађевинарству и сфери услуга, које имају за циљ да ситуирају локалну врхушку и сараднике међународних организација, ситуација у индустрији и пољопривреди, које су и темељ економије покрајине, као и пре је јадна. Насилно одузимање својине српске државе није довело до усрећења, благодети и  брижљивог привређивања нових власника – све се свело на баналну пљачку. Све је то нарочито тужно ако се посматра кроз призму фантастичне лепоте косовометохијске покрајине, која би могла постати рај за туристе, а овдашњи природни ресурси – база за сукцесивни развој и за Србе, и за Албанце.(2).  Постојање у покрајини многих термалних, минералних и термоминералних вода, као и јединствена клима, могу максимално доприносити развоју најразличитијих грана пољопривредне производње.
Ево само једног примера скопчаног са виноградарством. „После рата у Ораховцу је изграђен агроиндустријски гигант, ПК Орвин, коме је припадало 1500 хектара сопствених плантажа, а капацитет подрума био је скоро нереалан – 4800 хиљада тона. Данас су то тужне руине, а бескрајне винограде, остале без неге, нико не обрађује... Захваљујући специфичној конфигурацији терена...винограде зими овде не покрива снег – корито реке Бели Дрим окружен је планинским масивима, а кроз кланац између планина Коритник и Паштрик код Призрена до виноградарских плантажа Ораховца досеже јадранска клима. У таквим условима појављује се чувено густо црвено вино са обала Дрима, које се одликује богатим букеом, бојом и приличним процентом алкохола... (у 1970-им годинама) сваке године у Немачку је упућивано до хиљаду вагона висококвалитетних вина, косовске комовице, коњака и брендија...“

Без правничког регулисања нарушених права својине и враћања незаконито експроприисаних предузећа, земљишних парцела, објеката социјане инфраструктуре и стамбеног фонда, говорити о реализацији било каквих крупнијих економских пројеката на Косову нема ни најмањег смисла, и покрајина и даље остаје  као непролазна „главобоља“ не само Балкана, него и читаве Европе. Да би  продукција из Косова и Метохије била конкурентна на светском и европском тржишту, неопходно је  модернизовати техничке и технолошке процесе, али је то могујће постићи једино уз помоћ инвестирања у комерцијализацију тржишне продукциује, паралелно са усвајањем и применом нових знања и технологија, пише Н.Поповић. Међутим, тешко да ће се наћи они који желе улагати у косовску економију у условима прогресирајућег безакоња. А сарадници западних организација који бораве у покрајини, решавају сасвим другачије задатке, који су мало скопчани са задовољавањем потреба становништва региона.

У посебној глави књиге подробно су формулисане иницијативе Економског савета за Косово, Метохију и Југ Србије. Подробније су изнети предлози скопчани са перспективама српске заједнице покрајине. То су конкретни предлози организационо-правног и техничкоиг карактера, који имају за циљ стабилизовање ситуације у основним секторима економије, која се  сада налази у мучном стању.

Посебна пажња, поред пољопривреде, скреће се на енергетски сектор. Без обзира на огромне резерве лигнита на Косову и Метохији и на постојеће термоелектране „Косово А“ и „Косово Б“, енергетска ситуација у покрајини је у целини изузетно лоша. Сада се у самозваној албанској „држави“  производи 2,5 пута мање електричне енергије, него пре натовског бомбардовања Србије 1999. године. Тешко да ће озбиљан инвеститор одлучити да уложи своја средства у економију на територији, којој се електрична енергија испоручује свега неколико сати дневно, што је уобичајена појава. У резултату вештачког кидања веза у сфери снабдевања нафтним дериватима (око 1 милион тона годишње) то тржиште је прешло компанијама из Грчке, Македоније и Бугарске. Оваква ситуација, политички целисходна са аспекта западних архитеката преуређења Балкана, апсолутно није рационална са економског аспекта. Нерегулисано је и даље питање у вези са дуговањима косовских предузећа према међународним финансијским, организацијама, које, без обзира на хваљену „независност“ и дан-данас отплаћује Србија. Само у периоду од 2002. до септембра 2007. године сума тих  дознака изнела је 214,82 милиона долара. Што се тиче буџета Косова, значајан део раста дознака резултат су деловања фактора који уопште немају везе са економским растом. Ниво незапослености износи 60 процената (а у местима компактног живљења Срба – око 90 процената).

Књига Ненада Поповића, написана на основу истраживања на терену Економског савета владе Србије за Косово, Метохију и Југ Србије убедљиво доказује, да такозвано „независно Косово“ изван стабилних веза са Србијом апсолутно нема никаквих економских основа за самостално постојање“.

Као прилог издању уврштен је и комплекс докумената, од којих многе до данас упорно нису примећивали пристрастни западни интерпретатори балканске кризе. На пример, предлог српске стране о контролисаној аутономији  Косова и Метохије, који је презентиран члановима мисије Савета безбедности ОУН у Београду априла 2007. године, или подробно изнети предлози економског тима за Косово и Метохију и Југ Србије за преговоре у Бечу од 23. фебруара исте године. На жалост, западни „посредници“, који су гурали своје албанске клијенте у једнострано проглашење „независности“, нису ни намеравали да озбиљније разматрају предлоге Београда. Међутим, по мери погоршања ситуације у покрајини тим ће се предлозима морати враћати.

Рад Н.Поповића представља по себи непроцењиву потпору како професионалним балканистима, тако и ширем кругу стручњака, економиста, предузетника који се интересују за ситуацију у Србији и региону у целини. Она ће постати стона књига за све који размишљају о мирној будућности Балкана – без ратова, без иностраних војних база и без линија поделе.

___________________________
1 Раније је изашла српска варијанта књиге, а припрема се и превод на енглески језик.
2 Многи од њих су, као и у Босни, потомци исламизованих Срба..