Пише: Др Мирјана Анђелковић Лукић
Азијски змај Кина постаје не само економска сила с 10 одсто годишњег економског раста, већ тај снажни замајац се огледа и у јачању њених оружаних снага. Окренула се изградњи ратног ваздухопловства и моћне ратне морнарице и предвиђа изградњу више носача авиона. На Пацифику се појављује још једна респектабилна снага, Кина, на шта САД гледају с подозрењем. Војни буxет Кине сваке године се повећава и прошле године је достигао 28,3 милијарде евра, мада неповерљиви Американци сматрају да је он далеко већи и да војни трошкови Кине премашују 90 милијарди долара. Кина је званично објавила да напушта Мао Цетунгову стратегију “народног рата” и прелази на стратегију “активне одбране на истуреним линијама”, што значи да мора да ојача своје ваздухопловне и морнаричке снаге. Очигледно се Кина спрема да адекватно одговори растућим глобалним аспирацијама САД.

Исток је црвен
Имајући у виду нарастање кинеске војне моћи, не чуди да је један догађај почетком јануара 2007. године узбудио САД и њене верне савезнике: Велику Британију, Аустралију, Канаду и Јапан који су Пекингу упутили и протестне ноте. Наиме Кина је успешно уништила свој метеоролошки сателит на висини од 865 километара балистичким пројектилом КТ-2, лансираним из Свемирског центра Ксичанг у покрајини Сичуан. Пројектил КТ-2 је био дужине 35 метара, пречника 3 метра, а средњи домет ракете је 6440 километара. Оборени сателит ФY-1Ц је лансиран у орбиту 1999. године и био је тежак 750 килограма. После поготка балистичком ракетом, сателит се распао на скоро 800 великих парчића димензија око 10 центиметара, 40.000 парчића величине од један до 10 центиметара и више од два милиона ситних крхотина величине од милиметра и више. Пентагон се забринуо да би ови балистички пројектили у случају могућег сукоба између САД и Кине око Тајвана могли постати ефикасно оружје против америчких сателита од којих увелико зависи модерно вођење рата. Пентагон се од првог Заливског рата ослања на комуникацију шпијунирања и навођења пројектила преко својих сателита. Помоћу њих открива непријатељске положаје, изводи циљане ракетне нападе и добија детаљне извештаје с ратишта, тако да би евентуално уништавање сателита пореметило ратна дејства.
Први кинески сателит избачен је у орбиту 1970. године. Имао је свега 40 килограма и стално је емитовао револуционарну песму Донг Фанг Хонг “Исток је црвен”. Од тада је Кина лансирала у орбиту више сателита, а ракета “Дуги марш“ у свемир је понела и првог кинеског астронаута 2003. године. Те 2003. године Кина је по количини страних улагања претекла САД. Због снажног економског развоја Кине с развојном стопом изнад 10 одсто Буш не може “ратом звезда” да је економски исцрпи.

Притисак на Америку
Зависно од квалитета пројектила, Кина би сад могла да руши стране шпијунске сателите што би могло да изазове међународне инциденте. А може да се десе и неке “случајне” колатералне грешке као она кад је НАТО бомбардовао кинеску амбасаду у Београду. Кина је такође произвела ласере који могу да ослепе сателите. Недавно је успешно спровела тестирање анти-сателитског оружја.
САД и СССР су такође спроводили сличне тестове, али у 80-тим годинама после чега су напуштени. Формални разлог за напуштање тестова био је да испаљени пројектили могу да оштете и друге сателите у свемиру и што остаци од сателита могу да падну на Земљу и угрозе људе. Кина већ дуго позива САД на одустајање од властитог програма свемирског наоружавања и неки аналитичари сматрају да је ово тестирање пројектила и обарање сателита начин притиска на САД да се подвргну том захтеву.
Претње америчким интересима су очигледне: тест је показао да би Кина могла да уништи амерички шпијунски сателит. Кинески војни званичници темељно су размотрили како су САД искористиле сателитске снимке у Заливском рату, рату у Ираку и Авганистану и у праћењу севернокорејског нуклеарног програма. Искуство би могло да буде корисно у случају кризе с Техераном. Кинески тест је вероватно подстакао Бушову администрацију да хитно пронађе начин да се обрачуна с кинеском против-сателитском технологијом. Чине се напори да се ојачају осетљиви сателити, побољша њихова способност избегавања робусног кинетичког оружја као што је оно којим је уништен кинески сателит и да се развије резервни систем замене сателита који би се одмах покренуо у случају уништења једног сателита у орбити.

Акције у свемиру
У орбити око земље постоји на хиљаде комада васионског отпада који чека да сагори по уласку у њену атмосферу. Међутим не постоји тачно разграничена висинска граница на којој почиње да делује овај природни штит. Што је нижа орбита, краћи је животни век сателита. Поједини сателити који круже орбитама висине до 200 километара (ниске орбите) живе свега неколико дана. Животни век сателита на средњим орбитама (до 1.000 километара) креће се и до неколико деценија. Геостационарни сателити који круже на високим орбитама (36.000 километара и више од Земље) остаће стотинама хиљада година у космосу. Они представљају највећу опасност за новолансиране телекомуникационе сателите. Како је ово “најкомерцијалнија” орбита, тамо је поприлична гужва те данас није ни мало једноставно поставити сателит на геостационарну орбиту.
Амерички председник Xорx Буш је у августу 2006. године одобрио закон којим се захтева “право акције у свемиру” и у којем пише да ће САД “одвраћати друге од угрожавања тог права или развоја могућности за то”. Ниско-орбитни сателити постали су неопходни америчкој војсци за вођење рата и ратних акција, а успешни кинески експеримент угрожава њихову премоћ на том подручју. Кинеско лансирање пројектила је доказ намере, али и жеље Кине да прошири свој војни и економски утицај у свету.
Свет се коначно од монополарног помера ка биполарном или више поларном, имајући у виду поред Кине, огроман економски и научни потенцијал Индије и наравно, Русије. Да ли ће свет економским и војним јачањем ових земаља постати боље и безбедније место за живот показаће блиска будућност. •