Још Богдан Поповић, један од неприкосновених књижевних ауторитета, говорио је како постоје две врсте академика - они који су потребни Академији и они којима је потребна Академија. Његове речи још би биле истинитије када би се односиле на кандидате за чланство у Српској академији наука и уметности, а не на саме академике. Јер, од времена када се звала Српска краљевска академија, па до данашњег дана, вага некако све више претеже на страну ових других, којима би чластво у "храму бесмртних" баш добро дошло.
Ето разлога што готово ниједни избори за нове чланове у САНУ не прођу без таласања, међусобних оптужби, изношења прљавог веша... До дана предвиђеног за гласање, приче о кандидатима само се шапућу по ходницима САНУ, а у јавност стигну тек кад се изброје гласови и то, по правилу, из уста оних који су остали испред врата зграде у Кнез Михаиловој.
Тако је и сада, уочи избора за нове редовне и дописне чланове, заказане за пети новембар. А тако је било и на готово свим претходним гласањима.
У послератно време кандидати, спорни по академским критеријумима, али неприкосновени ауторитети у друштву, бирани су једногласно. Једно од првих "проблематичних" именовања у редове САНУ било је када је за почасног академика 11. новембра 1948. године изабран Јосип Броз Тито.
- Нико није подигао руку против. Само се шушкало по кулоарима о сулудости тог потеза - коментарише за "Новости" мр Драгомир Бонџић, сарадник Института за савремену историју. - Две године касније, опет једногласно, изабран је Моша Пијаде, и то не на уметничко одељење, него на одељење друштвених наука. Едвард Кардељ постао је академик 1959. године. Обојица су директно постали редовни чланови, без обавезног "дописничког" стажа. Било је доста противника ових политичких избора, али се није говорило наглас. Штампа и званична документација тог времена не пишу о њима.
Забележено је, објашњава наш саговорник, како Тито никада није учествовао у радним састанцима Академије, али је долазио 1952. године на отварање нове зграде у Кнез Михаиловој, као и на друге свечаности. Остали су дописи у којима га председник сваког пута позива на скупштину Академије, и они у којима се Тито љубазно извињава јер је спречен да дође.
- Академија је непосредно после рата за комунистичку партију била тамни вилајет. Требало је некако убацити комунисте у њене редове. Сматрало се да је ова институција реакционарско легло које треба разорити. Чуле су се и идеје да се растури чланство и изнова формира са новим, подобнијим кадром - објашњава Бонџић послератне прилике. - Први скандал у Академији избио је када је одбијен Владимир Назор. Академици су називани српским шовинистима и буржујима.
Бурна је била и 1952. година, када на изборима пропадају Милан Богдановић, Петар Лубарда и Марко Челебоновић. У штампи су, каже овај историчар, уследиле салве протеста диригованих са врха државе.
У једном документу упућеном Титу, из 1965. године, забележено је како је међу 69 редовних чланова, 11 комуниста (међу њима и тадашњи председник Велибор Глигорић), 17-20 реакционара, а остали су окарактерисани као "идејни међупростор". Техничко одељење оцењено је као "најгоре", а за медицинско је речено да је последњих неколико избора "побољшало структуру".
Деценијама је КП и те како бринула о структури и подобности чланова САНУ. Упућени кажу, тек са Меморандумом писаним 1986. године гаси се заиста партијска ћелија у најпрестижнијој научној и уметничкој институцији.
Хроничари бележе и да је недавно преминули Душан Каназир, по истеку председничког мандата, рекао како су поједини уметници превише "таласали". Овога пута није се мислило на унутрашња, већ на државна питања.
Ни избори новијег доба нису прошли без "таласања". На последњим изборима, пре три године, највише прашине подигло се око кандидатуре академика Војислава Становчића за редовног члана. Њему је замерено што је писао предговор и био рецензент књиге "Политика" Ендруа Хејвуда, у којој се каже да су "Срби геноцидан народ". Још већи проблем је што је ова књига уврштена међу студентску литерутуру ФПН-а. Пред академике и ширу јавност прича је доспела захваљујући др Емилу Влајкију,
а избору се успротивио академик Михајло Марковић. Становчић је овога пута кандидован за редовног члана, и то уз подршку више од две трећине колега са Одељења друштвених наука.
Исте године из руке у руку ишло је непотписано писмо у коме се тврди да се избором Момчила Грубача за академика урушава углед ове научне у уметничке установе. Анонимни аутор, вероватно неко од такмаца, писао је како је 14 од 22 дела наведена у Грубачевој библиографији, заправо тумачење једног закона - о кривичном поступку.
Бурна је била и претходна изборна 2003. година. Поједини су оспоравали и научни ауторитет Јована Хаџи-Ђокића, који је тада примљен у САНУ, а сада је, са подршком одељења медицинских наука, предложен за избор у редовно чланство. Кости Чавошком, који је те године ушао у редове Академије, колеге су замерале што је председник одбора за одбрану Радована Караџића. А академику Тибору Варадију, који је изабран за редовног члана, што је био вишегодишњи директор "Сорош фондације".
Омануло се у изборној процедури, па писци Душан Ковачевић и Милисав Тешић нису добили подршку за именовање у редовне чланове, јер, према Статуту САНУ, морају бар шест година да раде као дописни чланови.
Изборе 2000. године академик Матија Бећковић окарактерисао је као једне од срећнијих. До тада је био најмлађи члан Одељења језика и књижевности, а онда је то постао његов колега Душан Ковачевић. Гласање за кандидате дошло је после петооктобарских промена, па је и то био један од чинилаца одлуке "за" или "против" некога. И тада је на листу кандидата дошао један министар здравља - Милован Бојић. Добио је једва десет гласова и до данас остао испред зграде у Кнез Михаиловој 35. Сада је "на вратима" његов колега Томица Милосављевић.
Неки од наших саговорника, који кажу да не би било добро да им се име појави, кажу да је, рецимо, до чланства у САНУ, Душан Ковачевић имао углавном негативне коментаре о овој иституцији.. Кад је постао члан, кажу, "променио је плочу".
Те године нико није прошао на одељењу друштвених наука. Међу предложенима су били и Слободан Жуњић, Мирко Зуровац, Оскар Ковач, Драган Симеуновић, Момчило Грубач... Међу спорним кандидатима били су и Зуровац и Жуњић. Против њихове кандидатуре побунило се Српско филозофско друштво.
Колико су лобирање, кланови и избори по принципу "ја ћу гласати за твог, ако ти гласаш за мог" устаљен манир у САНУ, према мишљењу проф.. др Љубише Рајића, члана Норвешке академије наука и професора на Филолошком факултету у Београду, најбоље је показала полемика између Радоша Љушића и академика Василија Крестића, објављивана зимус на страницама НИН-а. У њиховим међусобним оптужбама могло је да се прочита ко је чији заштитник, ко је шта обећавао и како се стиже до кандидатуре.
- После ове преписке кристално је јасно да кључну улогу не игра научни рад, већ припадност клановима, пријатељске везе - сматра Рајић. - Има ту, наравно, квалитетних људи, али проблем је што је Академија као научна институција превазиђена, а нико нема петљу да пресече било шта. Наметнула је своја мерила као једина важећа за научни рад у Србији. Мањи проблем Академије је што су неки људи изабрани, а већи што многи који су врхунски у областима којима се баве - никада нису. Прича се да је Александар Белић говорећи о слабијим кандидатима коментарисао како су "неки изабрани да бисмо се према њима сенчили".
Рајић сматра и да су спајањем научника и уметника, заправо, помешане бабе и жабе, јер се једни и други не могу бирати истим критеријумима.
Из године у годину, процуре из Академије многе приче о закулисним предизборним радњама - од оне зашто Милош Црњански није постао члан, па до последњих, међу којима је и она о намери да се кандидује син ауктелног председника САНУ, Николе Хајдина, Раде. О томе се никада не говори гласно, до јавности углавном дођу само углађене приче о бриљантним научним биографијама и скупштинском гласању.
О многим кандидатурама договори се, тврде упућени, изван Академије, а избори заврше пре уласка у салу за гласање. Једна од анегдота које се препричавају је и она да се у врху САНУ својевремено могло чути да ће "у Академију ући астрофизичар кад Срби оду на Месец".

ПРЕДСЕДНИЦИ
Хроничари бележе мање скандала око избора за председника САНУ, него за чланове, али ни ту није увек ишло глатко. Најдуже је трајала трка између Дејана Медаковића и сликара Миће Поповића. Три круга гласања 1994. године окончана су пат позицијом и на крају је нађено компромисно решење - Александар Деспић. Дејан Медаковић, претходник садашњег првог човека САНУ академика Никола Хајдина, у председнички кабинет дошао је 1999. године. Главни такмац био му је садашњи потпредседник Љубиша Ракић.

ПОДМЛАЂИВАЊЕ
- Дa би САНУ била заиста радна, а не само репрезентативна институција, морала би да се подмлади у просеку за 20 година - сматра Рајић. - Ја сам члан Норвешке академије, али када напуним 68 година, они ме аутоматски пензионишу. Остане ми титула, али у Академију имам право да одем једном годишње, на свечани ручак. А овде се старији од тога тек примају.