У најскорије време бићемо сведоци догађаја без преседана у области државе и права. Међународни суд ОУН у Хагу средином јула намерава да оконча разматрање свих материјала по захтеву који је поднела Србија у вези незаконитог признавања независности српске покрајине Косово и најави  јавне дебате. Тај орган по први пут од тренутка свог стварања 1945. године разматра питање о томе, да ли је део територије државе законито прогласио своју независност, без пристанка на то централних власти.

Судећи по информацији која стиже из судских коридора, све су прилике да ће битка бити озбиљна. И она директно задире у интересе и међународни престиж Русије. Треба одати дужно признање руској дипломатији – она је ставила на располагање суда најшире виђење проблема независности Косова. У документу се, између осталог, подвлачи да „једнострано проглашење независности Косова од стране привремених органа самоуправе  противуречи међународном праву“. Према процурелим информацијама до којих смо дошли, аналогног мишљења држе се још (сем саме Србије) Кина, Азербајџан, Аргентина, Боливија, Венецуела, Грузија, Шпанија, Кипар, Румунија и Словачка. Уколико Међународни суд ОУН прихвати став Москве и Београда, онда то може представљати заокрет у процесу формирања новог система међународних односа и стварања нових института светског поретка, уз истовремену међународно-правну дискредитацију таквих организација, као што су НАТО и Европска унија. Супротна пресуда  посведочила би о дефинитивном повратку међународних односа у епоху безакоња и „права јачег“.

Међутим, од решења Међународног суда ОУН у Хагу директно зависе перспективе и још једног института међународног права, који се иронијом судбине такође сместио у том холандском граду. Ради се о Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију (МТБЈ). Признавање независности Косова, које противуречи међународном праву, у стању је да уруши већ формирану слику косовске кризе. Јер, у изостанку одлуке ОУН и њеног Савета безбедности  о подршци независности Косова управо би пресуде Хашког трибунала о „албанским“ делима постао  једини и тако неопходни Вашингтону, Бриселу и њиховим албанским штићеницима међународно-правн основ.

Да би смо се уверили у то, довољно је изанализирати ток разматрања бруталних албанских злочина – бивших главешина „ОВК“ Фатмира Лимаја и Рамуша Харадинаја – и проанализирати распоред доношења одлука о њима.

Прва албанска „тројка“ оптужених од стране Хашког трибунала била је група на челу са једним од теренских командира ОВК Фатмиром Лимајем. Компанију су му чинили Исак Муслију и Харадин Бала. Према оптужници из 2003. године они су извршили ратни злочин против Срба и Албанаца, осумњичених за сарадњу са Србима за време конфликта на Косову у периоду од маја до јула 1998. године.

Међутим, 30. новембра 2005. године Лимај и Муслију су ослобођени. Фатмир Лимај се тријумфално вратио на Косово где се активно укључио у политички живот,  с обзиром да је био десна рука актуелног премијера, ранијег главешине ОВК Хашима Тачија.  У Тачијевој влади он је заузео положај министра за саобраћај и телекомуникације, а пре свог наименовања успео је да учествује у преговорима о статусу Косова, који су вођени 2006-2007. године под  окриљем ОУН. Једини осуђени по тој оптужници био је Харадин Бала, кога је Хашки трибунал осудио на 13 година затвора. Он је, поред осталог, проглашен кривим за убиство групе заточених Срба у концентрационом логору „Лапушник“ 25. јула 1998. године.

Време ослобађања Фатмира Лимаја заправо је прва етапа у процесу међународних преговора о Косову, који су већ тада (крајем 2005. године) на Западу словили као признавање независности српске покрајине.  Управо  је у јесен 2005. године вођење преговора било поверено бившем председнику Финске Мартију Ахтисарију, а амерички дипломате – поред осталих Френк Визнер – посетили су Приштину и изнели уверавања албанским сепаратистима о томе, да независности Косова нема алтернативе. Ослобађање Фатмира Лимаја, коме су  у циљу подршке у косовским градовима организоване масовне  манифестације локалних Албанаца, требало је да инспирише албанске лидере да седну за преговарачки сто са Србима, што се у резултату и десило.

Потом је Запад из рукава извукао нови албански адут – Рамуша Харадинаја. Процес Харадинају у Хашком трибуналу почео је у марту 2007. године. Тужиоци су за њега тражили 25 година робије. Заједно са њим за исто дело одговарали су Идриз Балај и Лахи Брахимај (била је то друга албанска „тројка“). Тужиоци су доказивали, да је Рамуш Харадинај средином маја 1998. године при штабу ОВК у градићу Јабланица формирао затвор у коме су заточенике мучили и убијали. У Јабланици су у нељудским условима били заточени Срби, Албанци, Цигани и представници других етничких група, који „нису подржавали ОВК“. Сем тога, по наређењу Харадинаја, формирано је специјално оделење „Црни орлови“, којим је командовао Идриз Балај. Он је такође био и начелник штаба такозване „Оперативне зоне „Дукађин“ (тако Албанци називају западна подручја Косова). Његов заменик био је Лахи Брахимај (Рамушев блиски рођак).1

У периоду од 24. фебруара 2005. године до 16. октобра 2007. године тужилаштво Хашког трибунала објавило је пет варијанти оптужнице против Рамуша Харадинаја. Другим речима, последња реакција појавила се већ у јеку судских саслушања, што,  уосталом, ни најмање није збунило ни окривњене, ни Судско веће. А мање од пола године потом Рамуш Харадинај, који није сматрао потребним да представи ни једног сведока у својству одбране, био је ослобођен.

Шта је, заправо, био  разлог за такву правну исхитреност? Па разлог је био опет у специфици „албанске“  геополитичке наруџбине, коју је  реализовао Хашки трибунал.  У марту 2007. године Марти Ахтисари је већ  припремио усаглашени са Бриселом и Вашингтоном предлог о статусу Косова, којим су покрајини дати атрибути независности под привременим надзором међународне заједнице. Од Београда се захтевао пристанак на тај план, како би се потом у најкраћем временском периоду  план провео кроз Савет безбедности ОУН. А за то је било потребно да се  покаже Србима, да су „умрљане крвљу руке“ оних који седе на оптуженичкој клупи оптужених бојовника ОВК. Главни тужилац Хашког трибунала,  Карла дел Понте, која никада није симпатисала Београд, изјавила је: „За мене је он (Харадинај – П.И) ратни злочинац“. (2) Са ништа мањом жестином се у марту 2005. године огласио и лондонски Институт за проблеме рата и мира, који  такође  не гаји симпатије према Србима:  „За српско становништво Косова Харадинај је симбол насиља и неправичности. Он  се сматра немилосрдним убицом – килером, који је 1998-1999. године руководио царством терора у западнокосовском региону Дукађин и у свом конвоју оставио реп од тела цивилног становништва“ (3)

Ни сам Харадинај у мемоарима није крио ни један од основних покретачких мотива албанских екстремиста, међу којима су били и кадровски војници армије суседне Албаније: „вратити Србији све прошле дугове“. (4)

У Београду су поздравили почетак суђења албанској тројци, али нису гајили илузије у погледу будуће пресуде, а тим пре нису намеравали да признају независност Косова. И тада је трећа фаза у „албанској играрији“ Хашког трибунала постала ослобађајућа пресуда Харадинају и Балају (Брахимај је добио 6 година затвора, уместо 25 на колико је инсистирао тужилац), донета 3. априла 2008. године – тек коју недељу после једностраног проглашења независности Косова  17. фебруара и каснијег признавања тог акта од стране САД и водећих земаља – чланица Европске уније.  Запад је окончао основни део косовске партије, а ради добијања макар привида међународног признања Косова било је неопходно ослободити лидере албанских сепаратиста од оптужбе за ратне злочине, исказавши самим тим неодрживост позиције Србије. На Косову није било антисрпских  злочина – било је појединачних инцидената као последица емоција појадиних затвореских безбедњака и чувара: такав је лаконски сигнал Хашки трибунал упутио међународној заједници.

Сада се косовском трагедијом бави други правни институт – Међународни суд ОУН. Његова пресуда у међународној хијерархији је далеко изнад одлуке Хашког трибунала, чије су саме основе стварања правницима сумњиве.  Зато не треба сумњати да Србију, Русију и све оне који као и до сада по питању Косова стоје на позицијама међународног права, очекује тешко искушење. Албански сепаратисти су се осигурали писменом подршком читавог низа држава, које сматрају независност Косова легалним чином. Међу њима су САД, Аустрија, Велика Британија, Немачка, Данска, Словенија, Финска, Француска и Швајцарска. А искуство „албанског досијеа“ Хашког трибунала показује, колико успешно косовски сепаратисти и њихови покровитељи манипулишу правом и његовим институтима.

[1] http://www.un.org/icty/indictment/english/har-amiiii071016.pdf
[2] Frankfurter Allgemeine Zeitung, 2006, 28 Iul.
[3] http://www.iwpr.net/?p=tri&s=f&o=235663&apc_state=henitri2005
[4] Hamzaj B. A Narrative about War and Freedom (Dialog with the commander Ramush Haradinaj). Prishtina, 2000. P.16.

____________________
Петар Ахмедович Искендеров – старији научни сарадник Института славистике Руске академије наука, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј».