Зграда у којој се некада налазила СДБ Југославије Фотодокументација Политике

Посета министра унутрашњих послова Републике Србије Ивице Дачића Израелу
и споразум на који је потпис ставио и Дачићев домаћин, министар јавне
безбедности Израела Јицак Ахаронович, о полицијској сaрадњи две земље,
посебно у борби против тероризма и организованог криминала, што
подразумева и сарадњу на нивоу размене информациja, добра је прилика да
овдашња шира јавност сазна неке детаље о једном важном, готово
спектакуларном догађају из марта 1984. године.

Петоро људи је тада ушло у зграду Савезног секретаријата унутрашњих
послова (ССУП), односно у седиште Државне безбедности СФР Југославије, у Улици кнеза Милоша у Београду.

На пријавници су љубазно затражили контакт с неким од високих
руководилаца ДБ-а, на шта их је надлежни службеник упитао ко су, шта су
и зашто желе такав сусрет.

Уследио је одговор који је у првом тренутку изазвао неверицу, а онда
неку врсту шока – предводник придошле петорке рекао је да су они
оперативци Мосада, а да је он заменик шефа чувене израелске тајне службе.

Фактор изненађења учинио је своје јер домаће цивилне и војне службе
безбедности нису знале да ће им ненајављени мосадовци закуцати на врата
у самом срцу ДБ-а.

У то време, између СФР Југославије и Израела није било дипломатских
односа јер су они прекинути после јунског рата 1967. године, што је
унело и додатну, али ипак краткотрајну забуну, тако да је петочлана
екипа Мосада високим функционерима ДБ-а саопштила разлоге своје
ненајваљене посете.

Дошли су да би изложили намеру о пружању руке сарадње и помоћи
југословенској служби, али и нешто више од тога. Пренели су поруку да
Израел жели да помогне Југославији у превазилажењу економских тешкоћа.

У оно време, политичка и економска криза у Југославији већ је била
одмакла а после смрти Јосипа Броза Тита 1980. било је све очигледније да
ушанчене републичке и покрајинске бирократије и њихови државни и
партијски барјактари, немају никакву озбиљнију визију о изласку из кризе.

Врх тадашње власти оличавало је Председништво СФРЈ при коме је деловао
Савет за заштиту уставног поретка. Овај савет се ослањао на посебну
Службу за заштиту уставног поретка и био је нека врста капе за рад,
координацију и контролу југословенских тајних служби. Као саветник у том
телу радио је пуковник ЈНА др Миливоје Левков који, нажалост, више није
међу живима, да би данас из прве руке, с много више детаља и пластичније
сведочио о овом догађају.

Срећом, он је 2001. објавио књигу „Израелска тајна служба” на основу
које и наводимо чињенице о посети петочлане екипе Мосада Београду 1984.
године.

После разговора који су они имали с високим представницима ДБ-а, управо
је у руке др Левкова стигла информација о том састанку и о предлозима
које су припадници Мосада изнели београдским саговорницима.

„Прва два биле су класичне формулације: предлог за сарадњу две службе,
искључење узајамног шпијунирања и размена података од значаја за обе
службе”, написао је др Левков.

Остали предлози тицали су се економских тема.

На првом месту, Израел је хтео да омогући санирање ЈАТ-а, тако што ће
наша ваздухопловна компанија добити концесију да из СССР-а превезе у
Израел око 500.000 Јевреја, о чему су у оно време постигнути договори
између Москве и Тел Авива.

Предложена је и производна и технолошка сарадња с већим бројем
југословенских успешних предузећа, уз прецизирање начина на који ће
израелске фирме ући у ту сарадњу.

„Израелска страна је експлиците навела да је тежња израелске службе и
државе да помогне СФРЈ у насталој политичкој и економској кризи”, о чему
је др Левков сачинио краћу информацију и предложио Савету за заштиту
уставног поретка да се одреди према понуди Мосада.

Савет је размотрио информацију и, пошто се упознао с предлогом, ,,глатко
га одбацио без велике дискусије”, заснивајући ту одлуку на ставовима из
1967. године, када су и прекинути дипломатски односи између СФРЈ и Израела.

За те ставове било је карактеристично да се израелска армија посматра
као „део војног комплекса САД и Запада”, а израелска тајна служба као
„прирепак ЦИА и сервис обавештајних служби Запада”.

„Ови ставови проистицали су из званичне пропаганде СССР и такви садржаји
су некритички као и све остало преузимани и пласирани без остатка”,
написао је др Левков, закључујући да одбијање сарадње које су 1984.
понудили припадници Мосада, сведочи да је члановима Савета за заштиту
уставног поретка „недостајало мудрости” због чега се и нису држали
„једног пословичног мишљења стално присутног у памети свих искуснијих
обавештајаца”, наиме правила које гласи – „никада сва јаја у једну корпу”.

И описани догађај сведочи колико се тога од онда до данас променило.

Слободан Кљакић

[објављено: 01/11/2009]