Стимулисање цивилног друства има превасходан знацај у настојањима да се демократизују постсоцијалистицке дрзаве и сматра се кљуцном димензијом транзиције. Ипак, у последње време појављују се критике на рацун овог феномена, како на Истоку тако и на Западу. Неки од оних који су с поцетка највисе подрзавали идеју цивилног друства и његове промоције у Истоцној Европи и бивсем Совјетском Савезу постали су у медјувремену разоцарани настајуцим структурама, док се други питају засто се ови концепти и термини извозе са толико ентузијазма управо у време када се њихов кредибилитет доводи у питање у западним земљама. Цак се и Дзордз Сорос, високи свестеник "отвореног друства", у цланку "Капиталистицка претња", објављеном у фебруарском броју цасописа Атлантик мантли за 1997. годину, дистанцирао од процеса који су на делу у данасњој Истоцној Европи.
Да би се ова расправа утемељила ваља размотрити средисњу полугу процеса демократизације - невладин сектор. Невладине организације су упадљиво обелезје посткомунистицког пејзаза. (Термин обухвата сирок распон организација, укљуцујуци медијске установе, дебатне клубове, хуманитарне организације и интересне групе - професионалне, мањинске, или удрузења за заститу зивотне средине и људских права.) Њихова улога у транзицији је од одлуцне вазности, с обзиром на то да оне слузе као разводници за дистрибуцију материјалних, техницких и интелектуалних ресурса; медјународне агенције као сто је Светска банка или владе донатори цесто радије саљу наменска средства медјународно признатим невладиним организацијама него самим владама. Подједнако је вазна и њихова симболицна улога. Будуци да их њихови заговорници виде као веома вазну компоненту цивилног друства, њихов рад подједнако подстицу и медјународне агенције и западне владе.
Мисљења о НВО упадљиво су поларизована. Постоји оцигледан парадокс да се, у исто време док се посматрају као несто повезано са демократским и еманципаторским покретима и настојањима, невладине организације дозивљавају и као део покусаја западних земаља да контролису, "цивилизују" и дисциплинују постсоцијалистицке дрзаве. Ваља стога предоцити како позитивне тако и негативне евалуације НВО и истразити нека од уврезених мисљења о овој сфери. Потом це уследити покусај историјске анализе концепта цивилног друства, какав је био на снази у Истоцној Европи и Совјетском Савезу од касних осамдесетих и раних деведесетих година (када је био умногоме "у моди") па до најновије реакције против њега. Напослетку, бице размотрене околности услед којих савремени невладин сектор не успева да се суоци са поменутим изазовима и превазидје бинарну опозицију колонизација/еманципација. Због цега се цивилно друство и даље посматра у овим поларизованим терминима и ста нам све то говори о процесу транзиције?
Као пример позитивних погледа на невладине организације могла би послузити властита презентација једне медјународне НВО, преузета са Интернета: "ИСАР је непрофитна организација која подрзава развој невладиног сектора у земљама бивсег Совјетског Савеза... Наса улога састоји се у подстицању активиста да се баве локалним социјалним и политицким проблемима и проблемима застите зивотне средине на тај нацин сто це им се прибавити средства и омогуцити обука и други облици техницке помоци". Ова реторика највецем броју активиста и пријатељски настројених људи сугерисаце да је рец о прогресивној форми изградње демократије.
Други, слицан тип изразавања приметан је медју теоретицарима који афирмису невладине организације као прогресивне снаге у контексту транснационализма и виде их као кљуцне циниоце у надолазецем "глобалном цивилном друству". У једном од недавних цланака антрополог Тери Тарнер говори афирмативно о новим мрезама невладиних организација, медија и група за заститу људских права и зивотне средине: "Настајуца транснационална заједница покрета и група поцела је да се уједињује као нова глобална надоградња цивилног друства, у комплементарној опозицији према одраније постојецем сектору глобалног цивилног друства којег сацињавају транснационалне корпорације". Оваква врста реторике цеста је и медју феминистицким активистима и теоретицарима, нароцито у раздобљу после Цетврте светске конференције зена.
Најзад, треци цинилац који позитивно вреднује еманципаторски потенцијал НВО мозе се пронаци у сфери за коју се традиционално сматрало да је на супротном полу политицког спектра - медју протрзисним либералним демократама. Пре свог заокрета у другој половини деведесетих, Дзордз Сорос, интернационални финансијер, филантроп-преобраценик и промотер цивилног друства у некадасњим комунистицким дрзавама, био је типицан за овај тренд. Заједно са западним владама, Соросова Фондација за отворено друство промовисе развој НВО као део напора да се подстакне развој независног плуралног "цивилног друства" у посткомунистицким земљама и стога помазе оснивање независних медијских куца и академских институција.
У овим позитивним евалуацијама НВО су представљене као прогресивне групе које настоје да застите људе од злоупотреба злих дрзава или медјународних цинилаца. Симболицни поредак који окрузује НВО заснован је на серији бинарних опозиција, најцесце оној измедју "дрзаве" и "друства". У свим слуцајевима "невладина" сфера се види изван дихотомије дрзава/друство. НВО се виде као несто сто представља трецу област, оцито ослободјену партикуларних интереса. Оне трансцендирају политику, нароцито политику хладног рата, оне су несврстане и залазу се за универзалне вредности. У првом примеру, ИСАР-ово обавестење је повезано са хрисцанским идејама добротворства и милосрдја и садрзи цитав низ опозиција заснованих на пару свето/профано (непрофитно/профитно, добротворно/пословно). У другом слуцају, говор о "глобалном цивилном друству" понавља истоветне бинарне супротности дрзава/друство (или "заједница"), профитно/непрофитно, али на глобалном нивоу. У трецем примеру, "соросовски" нацин излагања поцива на истој супротности дрзава/друство, али се испољава на унеколико другацији нацин, као "отворено друство" насупрот тоталитарној дрзави или "диктатури". Вазно је приметити да је овде ипак рец о супротности измедју "добре дрзаве" и "лосе дрзаве", будуци да је одредница "отворено друство" заснована на моделу либералне демократске дрзаве. Далеко од тога да трансцендира политику, ово последње становисте "мирисе" на либерални тријумфализам због "победе" либералне демократије над комунизмом. У оваквом дискурсу НВО постаје метафора за "градјанство", "слободу", конкретно олицење "цивилног друства" које представља призељкивано оконцање "транзиције".
Као сто је вец рецено, постоји и нови тренд критике невладиног сектора и његове улоге у процесу "демократизације". Овде се НВО виде као орудје опстег западног пројекта колонизације. Ови аргументи (који се упуцују појединим типовима невладиних организација, али најцесце целокупном процесу експанзије НВО) поцивају на истоветним бинарним супротностима какве вазе и у претходно разматраним аргументацијама, с тим сто овде НВО имају упадљиву "политицку" функцију и повезане су са "Западом".
Иницијативе Сорос фондације доцекиване су са негодовањем и неповерењем од неких цинилаца у постсоцијалистицким дрзавама. Сорос се неретко приказује као неко ко делује у оквиру завере која се идентификује као "западна", било да се она дозивљава као његов сопствени пројекат ције је извористе у влади САД. Хрватски председник Тудјман га је своједобно назвао "ударном песницом светске завере", а Сорос фондација била је приморана да се повуце из Белорусије после укидања њеног тамосњег банкарског рацуна. Премда су ови слуцајеви на најудаљенијим крајевима "спектра непријатељства", могу се одредити као део опстег анти-Сорос тренда. Било да га етикетирају као "Мадјара", "Јевреја" или "агента ЦИА-е", Сорос је ознацен као превејани странац у непријатељски настројеном делу јавности у Русији и Истоцној Европи.
Оптузбе за "империјализам" упуцују се активностима НВО са разних страна. Један напис у мадјарском социолоском цасопису Реплика из 1996. године (Цсепели) осудио је "западне утицаје на пољу истразивања у друственим наукама у Истоцној Европи" као "колонизацију". Иако се односи искљуциво на домен академске сарадње, ова критика је зацело упуцена целокупном пројекту развоја невладиних организација.
Идеолоска позадина ових настојања могла би се изразити термином "пројект демократија", која се схвата као несто сто се примењује "одозго", следеци и копирајуци западне моделе. Ови аутори се не противе процесима приватизације и децентрализације; њихова главна замерка је да су пропозиције истоцно-западног повезивања асиметрицне и неправедне. Истоцно-западним медјама патролирају и утврдјују их агенције које градјане "западних" дрзава цине "експертима" или "главним истразитељима", док су они из "истоцних" земаља примаоци или младји сарадници.
НВО се у том контексту дозивљавају као неко ко има мисионарску улогу у име "Запада". Далеко од тога да трансцендирају политику, НВО се дозивљавају као део стратегије да се додатно цементирају неједнакости и разлике. "Реконструкција Истоцне Европе" овде се види као појацавање бинарне опозиције Исток/Запад, а пројекти који наводно спрецавају исцрпљивање најбољих ресурса у циљу застите истоцноевропских економија заправо слузе томе да дрзе зитеље Истоцне Европе "на одстојању" у интересу западноевропске сигурности. Неретко, они се дозивљавају као средства за експлоатисање Истока. (Оваква перцепција своједобно је била додатно осназена захваљујуци низу скандала који су се појавили у вези са развојним пројектима и који су разоткрили да је знатан део средстава намењен развоју искористен за плате западним специјалистима.) И овде су невладине организације "странци", али с несто другацијим предзнаком. Оне се не дозивљавају као несто изван или изнад политике, вец једноставно као заступници страних политицких интереса.


Да би се предупредило понављање ових поларности, проблем ваља осветлити из другог угла и размотрити неке од концепата који се најцесце узимају као неоспорни у овим дебатама.
Многи теоретицари и активисти у невладином сектору данас виде НВО као синоним "цивилног друства" (које се опет са своје стране сматра кљуцним обелезјем "демократије"). Ово се, медјутим, односи на знатно разлициту концепцију "цивилног друства" каква је формирана кад се овај термин први пут појавио у употреби у Совјетском Савезу и Истоцној Европи средином осамдесетих. Ова промена је знацајна утолико сто сугерисе да је знатан део огорцења према НВО резултат разоцараности у "транзицију" (како медју западним теоретицарима тако и медју онима у постсоцијалистицким дрзавама). Да бисмо појаснили о каквим идејама је рец, неопходно је нацинити кратак историјски преглед концепта "цивилног друства" какав се појавио у Совјетском Савезу и Истоцној Европи.
Термин "цивилно друство" дозивео је својеврсну ренесансу осамдесетих година захваљујуци догадјајима у Истоцној Европи и Совјетском Савезу. Испоставља се да је он представљао средство раскида са поларностима из доба детанта (капитализам/комунизам, Исток/Запад), те да су га левицарски интелектуалци на Западу, попут Ендрјуа Арата, Јиргена Хабермаса или Дејвида Оста, користили као средство за артикулисање интерне опозиције према резимима дрзавног социјализма, док се истовремено настављало са критиком капитализма. Термин су на слицан нацин користили неки истоцноевропски дисиденти (попут Адама Михњика) да би формулисали идеју о "трецем путу" измедју два система. Ако је ово било изворно знацење, употреба је убрзо постала висе "слоганицна", док је прецизност постала мање вазна од симболицке функције. "Цивилно друство" постало је популаран поклиц и неизоставан пратилац отпора резиму, до те мере да се сироко уврезило мисљење о "ефикасности" термина за ове сврхе. Како наводи Дзордз Сопфлин, "био је крајње ефикасан у убрзању смрти комунизма". Термин се сада насироко користи да би се оправдао заокрет ка капитализму и Западу, и употребљава се описно да би се предоцили процеси "транзиције" и "демократизације" са НВО као њиховим конкретним референтним појмом.
Прве "невладине организације" које су се појавиле у Совјетском Савезу (премда у своје доба нису тако називане) биле су лабаве групе пријатеља и колега који су се уједињавали око специфицних тема, на пример ради кампање за сироко схвацене религијске или политицке слободе или ради притиска на дрзаву да призна раније злоцине. У Русији оне су израсле из дисидентских "крузока" сездесетих и седамдесетих година. Ове групе су себе дозивљавале, а тако су их посматрали и други, као опозиционе у односу на дрзаву; стога је СССР настојао да их сузбије, док су западне дрзаве указивале на њих као на доказ природног отпора "друства" према тоталитарној дрзави.
Ове групе поцеле су себе да саморазумевају (а тако су их посматрали и други) у терминима "цивилног друства". Ова замисао користила се у Истоцној Европи у контексту покрета "одоздо нагоре". Цесто је представљан као природна снага зивота. Како наводи истакнути теоретицар цивилног друства Дзон Кин (Кеане) - "цивилно друство тендира да се убрзано разграна одоздо", на тај нацин сто се потиснути друствени интереси уједињују да би формирали алијансе. "Природно" друство овде је уједињено против "неприродних" застрањења дрзаве. Метафора о природности је доминантна. "Солидарност" - кљуцна НВО овог раздобља, имала је "еволуционистицку стратегију". Није инсистирала на било каквим "политицким циљевима" (није намеравала да успостави капитализам нити да разори дрзаву) али је захтевала успостављање плуралности аутономних градјанских асоцијација. "Цивилно друство" се у овом контексту види као универзални степеник развоја. Хабермас ово добро уоцава у својој карактеризацији истоцноевропских револуција као "исправљајуцих (ректификационих) револуција", особених по недостатку идеја које би биле иновативне или усмерене на будуцност. У том контексту постоји несто безлицно у вези са појавом ових група и организација које настају као природни коректив, као резултат неизбезног поновног успостављања цивилног друства.
Због цега је ова идеја имала толиког одјека медју теоретицарима и цлановима поменутих група? Цини се да је зудња за "цивилним друством" представљала зељу да се повезе "јавно"и "приватно", као и зељу за "пуноцом" и "нормалносцу" које је социјалистицка дрзава ускрацивала својим градјанима. Систем дрзавног социјализма поцивао је на ригидном подвајању јавне и приватне сфере, при цему се од људи захтевало да се подреде дрзави у јавном деловању док им је у извесној мери била остављена слобода приватног зивота. Куца је стога постала утоцисте свега сто је сматрано најаутентицнијим и највреднијим. Цветан Тодоров је овај однос описао као саставни део "друствене сизофреније". Изгледа да је "цивилно друство" понудило излаз, нацин да се исправи овај оцигледни недостатак; оно је било утоцисте за снове и представљало својеврсну Утопију у којој су ресени сви проблеми нагомилани у "реалном социјализму"; представљало је прилику да се буде "цивилан", "цивилизован", "нормалан", утолико сто је ознацавало искреност и аутентицност у јавном зивоту.
Ова зудња за пуноцом истовремено је и зеља за егалитарном врстом заједниства кад је рец о супротности Исток/Запад. "Цивилно друство" сугерисе хоризонталне везе, пре него вертикалну интеграцију измедју друства и дрзаве, и стога је оцигледно егалитарно, фратернистицко, неоптерецено медјама и границама. Оно се схвата као велико и експанзивно (сто је евидентно у говору о "глобалном цивилном друству"), али у исто време садрзи и специфицно европску арому. Зудња се, како изгледа, понајвисе односи на поновно уједињење Истока и Запада, на реафирмисање заједницког европејства - културе и интелектуалног наследја за које је Истоцна Европа сматрала да је са њима изгубила додир.
Ови ставови имају доста тога заједницког са раније размотреним погледима на еманципаторску улогу НВО. И једни и други указују на постидеолоски свет и на транспарентну јавну сферу. С обзиром на ове слицности, откуда толико разоцарење оним сто је настало? Због цега НВО не могу послузити као средство за остварење поменутих снова? Какве су слицности и разлике измедју револуционарног интелектуалног пројекта и савременог НВО поретка?
Вратимо се сада невладином сектору да бисмо видели на који нацин он одговара овим оцекивањима. Показаце се да је то у много вецој мери формализован простор него сто се с поцетка зелело, као и то да се, уместо да умањује разлике измедју Запада и Истока у јединственом фратерналном форуму, он умногоме дозивљава као забран западне или "позападњацене" елите.
Упркос слицности реторике, то је све мање "политицки" простор, његови актери су све мање дисиденти и интелектуални архитекти антикомунистицких револуција, а све висе млади људи заинтересовани за унапредјење својих каријера. Могло би се реци да укљуцивање у цивилно друство невладиних организација представља неку врсту пословне активности и да је за појединце веома уносно. Сфера пројеката, пријава за донације и усаврсавања, представља домен бирократски оркестриране делатности висе него област утопијских стремљења. Како Стивен Семпсон показује у свом цланку о "увозу" цивилног друства у Албанију, испоставља се да су се неки од оних који су се одлицно сналазили у старим резимима подједнако добро извезбали и у симболицном поретку невладиних организација и пројеката, сто је циницно кад се има на уму да су они били дијаметрална противност свему ономе за ста се "цивилно друство" залазе. Ово је утицало на пораст сумњицавости неких људи који "невладин сектор" дозивљавају као ствар обицног бизниса или само као јос једну корумпирану мафију.
НВО су далеко од спонтаних и лабавих група из касних осамдесетих. Да би их медјународне агенције увазиле као аутентицне, оне морају бити "аутономне, добровољне, званицно регистроване и непрофитне". Цркве, националне групе и политицке странке у ово не спадају. Стависе, да би биле кредибилне (то јест финансиране), НВО морају да задовоље врло строге критеријуме, морају да именују "циљну групу" и да имају "статут". Док су првобитне групе - како показује Дзон Кин - биле засноване на принципу "отворености", "солидарности" и "посвецености истини", "транспарентност" је постала савремена метафора за "пројект-говор", који обезбедјује симболицни континуитет и поред промена у цивилном друству. Ипак, у "пројект-говору", употреба термина "транспарентан" упуцује на цистоту пословања, бирократску прецизност, економицност и рационално планирање, пре него на полетни сан о постидеолоском свету без зидова и граница.
Најзад, одвојеност од дрзаве овог сектора је илузорна. И само одредјење "невладин" представља официјелну категоризацију, сто знаци да зависи од владиног признања. Док су се раније НВО идентификовале као опозиционе према дрзавама, оне се сада користе од стране влада као цвориста за дистрибуцију материјалних и интелектуалних ресурса, како у оквиру једне дрзаве тако и на интернационалном плану. Ове организације морају да буду званицно признате од стране дрзаве како би обезбедиле пореске олаксице и добиле могуцност за легалан рад, а признање им је потребно и код медјународних институција да би могле обезбедити средства и имати приступ медјународним мрезама.
Вратимо се сада јос једном одредјењу НВО поретка. Транзиција у бивсим социјалистицким земљама конвенционално се разумева као део једносмерног процеса, као степеница у политицко-економском развоју, као кретање од дрзавног социјализма према трзисно оријентисаној економији демократског типа. Ипак, "транзиција" се мозе схватити и као комплексно поље медјудејства "у ходу", као редефинисање граница измедју сфера као сто су дрзава/друство, јавно/приватно, Исток/Запад. Постоји мноство разлицитих перспектива у овим променама. "Транзиција" није несто сто се догадја само у "истоцноевропским" земљама. То је стратегија коју примењују медјународне агенције за развој, западне финансијске институције и хуманитарне или друге невладине организације. Рец је о протоку ресурса који није једносмеран и који (упркос реторици) не упуцује на јединствен образац развоја. Уцесници у овом процесу су интернационални; не постоји хомогени "западни" или "истоцни" уцесник - уцесници су представници Светске банке, ММФ-а, Сорос фондације, владини министри, разлицити "експерти" (активисти за заститу људских права, феминисткиње, теоретицари разних националности...), као и струцни тимови, преводиоци и "циљне групе". Вазно је не преувелицавати знацај НВО. Напокон, оне су само јос један од нових канала који су се отворили у постсоцијалистицком пејзазу, а у Русији су, на пример, изазвале много мање јавних спорења него "бизнис" или "мафија". Исто је тако вазно приметити да није само "Исток" онај ко се преобразава, вец и "Запад". Исправније би било реци да "транзиција" стимулисе промене како Истока тако и Запада, него да једноставно појацава истоцну "подредјеност". Редуковати овај однос на "еманципацију" или "колонизацију" знацило би увелико га симплификовати.
Аутор цланка је предавац на Универзитету Корнел (САД)