Предстојећи избори за председника Украјине и ситуација у вези са „Нафтогасом“ испреплели су чвор проблема, који ће у скорије време бити крајње проблематично размрсити. Тај чвор може постати извор опасности од новог гасног рата. И управо је  опасност од понављања гасне конфронтације између Украјине и Русије данас и основна брига Европљана. Званичних изјава с тим у вези од стране руководства Европске уније, додуше, нема, али судећи по појединим назнакама истакнутих европских чиновника, забринутост их не нашушта.
Бојазан Европљана и није без основа, јер догађаји око украјинско-руских гасних односа попримају драматичне обрисе. Огромна буџетска рупа украјинског „Нафтогаса“ (а она по речима Виктора Јушченка износи око 33 милијарде гривни), сложености у вези са реструктуризацијом како нових, тако и старих дугова, стални разговори о неопходности раскидања гасних уговора, закључених 19. јануара 2009. године – све то не доприноси мирном ишчекивању Нове године у земљама Европске уније.
Главобољу додатно појачавају хроничне компликације које се појављују у „Нафтогасу“ у вези са плаћањем руског гаса по закљученим уговорима. Европљани се резонски плаше дефолта „Нафтогаса“ и, као последица тога, да  ће украјинска страна поново почети узимати транзитни гас за сопствене потребе, као што је то чинила претходних година.
Уверавања украјинске стране да су украјинска складишта гаса напуњена и да је Украјина спремна да у пуном обиму испуњава своје обавезе и према Бриселу, и према Москви, никог нарочито не умирују. Сумње с тим у вези је  6. новембра изразио и портпарол Европске комисије М.Греј: „Они кажу, да имају 25 милијарди кубика у својим складиштима, што је, по њиховим речима, довољно за зимски период. По том питању Европска комисија може се позивати једино на информацију коју нам подастиру Украјинци“.
Председник Украјине Европљанима не придодаје ни мало оптимизма. За време телефонског разговора са Жозе Мануелом Борозом он је ситуацију у вези са плаћањем за руски гас означио као „критичну“ – додуше, одмах је  замолио да се изврши притисак на Москву у циљу преиспитивања јануарских уговора.
А ни у Москви нису посебно сигурни у украјинске партнере. За време видео-моста „Москва – Брисел“ стални представник Руске Федерације при ЕУ Владимир Чижов истакао је, да украјинска страна није  дозволила руским посматрачима да процене количине гаса у украјинским складиштима, те се стога не усуђује нагађати колико подаци, које наводи Кијев, одговарају реалности.
Ненаговорљивост Украјине не смекшава се чак ни уступцима руске стране и, на пример, спремношћу да не наплаћује пенале за мањак гаса, што је још једном потврдио 20. новембра у Јалти Владимир Путин за време радног сусрета са Јулијом Тимошенко. Међутим, сума тих пенала је двоструко већа од суме коју Кијев плаћа за гас у 2009. години и износи око 8 милијарди долара.
Чак штавише, Кремљ је спреман да пристане и на додатне уступке и промени гасни уговор у страну смањења обима испоручиваног гаса: уместо 40 милијарди кубних метара – 24 милијарде кубика. Међутим, Виктору Јушченку то не одговара. Користећи некакве своје „веште“ калкулације он је закључио да је „Украјина препумпала Европи бесплатно толико гаса, да ми можемо још 150 година користити бесплатне испоруке (руског гаса – Аут.)“
И у контексту тих изјава у Москви су се озбиљно забринули. Владимир Путин је на конференцији за штампу након преговора са федералним канцеларом Аустрије В.Фајманом приметио, да „ако партнери не буду плаћали (за гас – Аут.), што значи могућност несанкционисаног узимања гаса, то значи да ћемо ми смањивати испоруке“. Сем тога, Владимир Путин је потврдио да је један од циљева изградње гасовода „Јужни ток“, заправо, у „дисциплиновању руских партнера – транзитера руског гаса, поред осталог и Украјине“.
Логику изјава на гасну тематику украјинских политичара диктира предизборна борба за председничку фотељу. Председничка страна и даље инсистира на томе, да уговори треба да буду пошто-пото преиспитани, и да је за ситуацију око „Нафтогаса“ крива лично Јулија Тимошенко. Управо такав став Секретаријата председника Украјине редовно потврђује представник председника Украјине за међународна питања енергетске безбедности Б.Соколовски. У истом тону о делатности Тимошенко говоре и у Партији региона. А сама Тимошенко не коментарише разлоге за данас насталу ситуацију.
Било како било, тек проблем плаћања  за гас никамо се неће денути сам по себи, нити ће спласнути. ММФ и даље инсистира на повећању цена за гас за становништво претећи да ће обуставити повлачење нових транши, што је, са своје стране, индикатопр за Европску унију приликом решавања питања додељивања кредита Украјини. Наравно, Тимошенко никада неће пристати на повећање цена у предизборном периоду, али је после избора такав корак неизбежан. Како је  резонски приметио В.Чижов,  „становници Украјине плаћају за гас у својим домовима неколико пута мање него Руси, а при том је тај гас свеједно руски“ (16).
Имајући у виду унутарполитичку нестабилност на Украјини и проблем са плаћањем Украјине за испоруке  руског гаса логично је да Москва покушава осигурати макар какву-такву стабилност и предвидивост гасног транзита својим европским партнерима.
11. новембра 2009. године анонсирано је потписивање Међувладиног споразума о сарадњи Украјине и Русије у гасној сфери. Нацрт тог документа (уосталом, његова аутентичност није потврђена ни од једне од страна) појавио се на Интернету и одмах је проглашен „наметнутим“, пошто је документ предвиђао обавезе само украјинске стране и требало је да буде закључен до 2030. године. Истина, није јсно које би то посебне обавезе руске стране могле бити у том документу фиксиране, имајући у виду да се он углавном односи на транзит гаса, што значи да се претензије могу исказивати само од стране крајњих корисника – земаља Европске уније.
Без обзира на толико сложену ситуацију, највероватније је да до Нове године Украјина неће имати пара за плаћање гаса. Ситуација се може дрстично погоршати у периоду од 17. јануара (први круг избора) до 7. фебруара (други круг), када ће почети права борба између два основна претендента на председничку фотељу (претпоставља се – Јануковича и Тимошенко). У том периоду могу бити коришћене различите „антикризне“ стратегије  Јушченковог штаба у циљу његовог опстајања на власти или недопуштања победе Јулије Тимошенко по сваку цену. Управо у  том кратком периоду од стране председника Украјине може бити предузет покушај да се једнострано раскину гасни споразуми (а свако ко покуша да их брани биће проглашен „издајником националних интереса“), што ће довести  до дестабилизације политичке ситуације у земљи и, могуће је, увођења директне председничке управе.
Без обзира на то што већина европских политичара не би желела такво заоштравање, у Европској унији постоји сопствена група „јастребова“ (нарочито у земљама „младе Европе“), за које важи правило: „што горе, то боље“. Не треба заборавити ни на САД,  за које дириговани хаос који су оне створиле путем довођења на власт на Украјини наранџасте екипе, представља дугорочну стратегију за осигурање своје доминације на постсовјетском простору.
А питање енергоресурса ионако већ од поодавно спада у ред приоритетних питања националне безбедности САД (довољно је  указати на улогу Американаца у „реформисању и оптимизацији украјинског гаснотранспортног система). Дакле, Виктор Јушченко у случају заоштравања гасног проблема, сасвим може рачунати на одређену подршку како Европске уније, тако и САД, па према томе гасна конфронтација поново може постати реалност за новогодишње празнике.