Почетак - рођен је 15. јануара 1944. у Кикинди. Отац Милорад словио је за великог и доброг трговца. Али, 1946. морао је као и већина богаташа да „самоликвидира" радњу. Син Јован одшколован је од оног што је тата успео да заради у државним јаслама, али заувек је остао дете класног непријатеља. Породица Пејин позната је и по увек јасно исказиваном националном одређењу. Прави су пример оне" од оца је сину остануло..."
Детињство - рођен уочи победе над фашизмом, растао је уз манифестацију партијске моћи. Свако мало, у граду уз границу, поздрављао је комунистичке параде, тапкајући на звуке револуционарних песама.
Верска опредељеност - православна. У кући Пејина се знало - недељом поподне иде се у цркву, деца на часове веронауке. Правило које никад није прекршио јесте - на дан крсне славе нема школе!
Националност - Србин. „Већина војвођанских Срба добро памти четрнаестогодишњи кошмар настао Уставом 1974. када је недемократски уведена парадржавна управа наметнула разбијање привреде, девалвацију српске културе, оштетила здравство и образовање", навео је неке од ставова Српског народног покрета „Светозар Милетић" из Новог Сада, где је истакнути члан.
Пејин је и један од тројице покретача окупљања Срба интелектуалаца из Баната, Бачке, Срема, Барање и аутора „Декларације о Војводини". Документ је обелодањен на Богојављење 2001. и њиме се ставља на знање да постоји још једна Војводина, она антиаутономашка, која одбацује сепаратизам. „Нису нама проблем Мађари као национална мањина, већ су у северном делу Србије проблем Срби комунисти-аутономаши и сепаратисти."
Образовање - основну школу и гимназију завршио је у родном граду, дипломирао је савремену историју на БУ. Завичају се одужио и књигом „Из прошлости Кикинде" у којој су сабрани његови текстови од 1986. до 1996. године. „Ова варош била је већ у 18. веку значајан део језгра српског народа у јужној Угарској", навео је у овој књизи.
Каријера - у Архиву Србије ради од 1971. године. Прошао је комплетну обуку - од писарнице до књиговезнице. Већ 1973. објављују му стручне радове. Бавио се архивистиком и историјом, објавио је и седам посебних издања и добио Награду ослобођења Кикинде 1995, за допринос развоју завичајне историје.
У међувремену, репутацију архивског саветника и угледног историчара „ставља на располагање" Фонду истине о Србима. Активисти Фонда посебно активни били су у време НАТО бомбардовања СРЈ, када су, како истиче сам Пејин, о свему што се код нас дешавало свакодневно слали информације на око пет хиљада адреса широм света.
Као директор Архива Србије написао је и књигу „Срби и Мађари", која је успела да одговори на питање ко то ствара инцидентну атмосферу у српској Атини. Он каже да је „попуњена празнина у односима Срба и мађарске националне мањине од 1944. до наших дана."
Највише времена и снаге, ипак, троши на борбу против аутономаша. Готово 20 година ратује с „човеколиким сподобама, неспособним да схвате шта се око њих и с њима дешава. Онима који раде у корист српске штете, и потичу, углавном, из примитивне средине без традиције."
О аутономашима мисли и да „уједињени у незнању настављају Брозову антисрпску политику, немају осећање за српсковојвођанску политику, не познају Војводину, њену бит и дух." Додаје и ово: „Сва њихова политичка прича своди се на бајку о богатству Војводине, а свако говори о ономе шта нема или није - сиромашан о богатству, кукавица о јунаштву."
Добар познавалац историје даје и рецепт изласка из кризе, која последњих дана наочиглед свих нас добија нове смерове. „Уклањање последњег остатка комунистичке диктатуре у Србији може да се изведе ванредним покрајинским изборима и свођењем аутономије на реалне оквире, или би се покрајина регионализовала на традиционалној основи Банат, Бачка и Срем, а тиме Србија повратила међу цивилизоване земље Европе."
Страначки ангажман - није члан ниједне странке.
Занимљивости - кад год Ненад Чанак завришти „Где су наше паре", Пејин пресавије табак и пошаље медијима одговор свом највећем политичком неистомишљенику. Тако му је једном, у „НИН-у" отписао: „Чанак није Војвођанин по пореклу, а комуниста је по васпитању, уверењу и делатности у бившем СКЈ/СКВ... Па ако му је баш стало да буде председник неке републике, нека иде у Лику, земљу његових предака. Друг Тито је обећао републику, а то знамо по стиховима: Док је Тита, биће Лика република, па нека иде тамо, сади купус и пита где су паре."
Неће заборавити први основне кад је „видео Тита". Први је понео штафету. Срећан, питао је ћалета зна ли „највећи син наших народа" да је Милорадов син први понео рођендански поклон. „Маршал не зна ни да постојиш, а камоли да си носио почасну палицу", отрезнио га је отац. Тако му је у седмој већ било доста Тита за живот цео.
Ожењен је Душанком, имају кћер Милину и сина Милана. |
