Совјетско-немачки уговор о ненападању

Московски преговори  запали су у ћорсокак због одбијања Пољске да у случају агресије пропусти совјетску војску преко своје територије усусрет немачким армијама. 20. августа шеф француске војне мисије, генерал Ж.Думенк, саопштиоо је из Моксве у Париз: „Неуспех преговора је неизбежан уколико Пољска не промени став“. Тог истог дана министар иностраних послова Пољске Ј.Бек је, поверовавши у британске гаранције, телеграфисао свом амбасадору у Француској Ј.Лукасевичу: „Пољску са Совјетским Савезом не везују никакви војни уговори, и пољска влада не намерава да такве уговоре склапа“.

У књизи  “Behind Closed Doors” („Иза затворених врата“, Лондон, 2008.) британски аутор Л. Риз, који је проучавао документа московских преговора, закључио је да се енглеска делегација на челу са пензионисаним адмиралом Р.Драксом држала „самоубиствене тактике“ – уопште не одговарати на питања која се односе на Пољску. „Када је совјетски маршал Ворошилов 14. августа директно поставио питање о допуштању приступа Црвене армије на територију Пољске у циљу борбе против нациста“, - пише Л.Риз, - делегација савезника је питање оставила без одговора“.

Расплет се приближавао. Увече 21. августа Ж. Думенк је у Москви добио следећи телеграм: „По наређењу председника Савета министара, генерал Думенк се овлашћује да зарад општих интереса и уз сагласност амбасадора потпише војну конвенцију“.  22. августа Думенк је то саопштио Ворошилову. А Лондон је ћутао.

Запрепашћујућа „хладнокрвност“: Чемберлен је у то време пецао рибу, а Халифакс ловио патке. Касније се из британских извора сазнало, да је за 23. август био усаглашен долазак Х. Геринга у Велику Британију ради сусрета са Н.Чемберленом  и „регулисања разлика“ на енглеско-немачким преговорима. Тајну тих припреманих преговора и до дана данашњег чувају британске архиве.

Амерички историчари А.Рид и Д.Фишер пишу о драматичним догађајима на тројним преговорима у августу 1939. године: „Енглеска и Француска могле су се у последњем тренутку предомислити, Пољска је могла схватити реалност, и немачки предлог пао би у воду. Стаљин је обе двери оставио отвореним. Међутим, приоритети су се постепено променили у корист Немачке, а савезницима дат другоразредни значај...“

Као и у Првом светском рату, све се решавало у последњем тренутку. Добивши од Стаљина пристанак на потписивање Уговора о ненападању са Немачком, Хитлер је у предложеном му року 23. августа упутио свог министра иностраних послова у Москву. У ноћи 24. августа 1939. године у Кремљу је између Совјетске Русије и Немачке потписан Уговор о ненападању (Пакт Молотов – Рибентроп). Та полиитчка одлука, донета у резултату неуспеха москловских преговора, представљала је гаранцију да Совјетски Савез извесно време неће бити у рату са Немачком, њеним реалним и потенцијалним савезницима.

Тајни протокол и каснији конспиративни договори са Немачком предвиђали су поделу „утицајних сфера“ између Немачке и СССР и представљали су значајан сегмент потписаних докумената. У „интересну сферу“ СССР уврштени су Финска, Естонија, Летонија, Литванија, источни део Пољске (Западна Белорусија и Западна  Украјина), и Бесарабија. Све су то државе или територије које су раније биле у саставу Русије и  отргнуте од ње после Првог светског рата одлукама у Версају, или путем директне анексије. Граница сфере совјетских интереса де-факто је признавана од стране Немачке као максимална линија померања своје војске на исток.

Безброј је прекора на адресу СССР због тајних договора са Немачком.  Тим поводом приметимо: тајни протоколи уз договоре уобичајена су пракса за то време. На пример, 25. августа 1939. године у Лондону је потписан англо-пољски споразум о узајамној помоћи. У њему се говорило да ће помоћ Пољској бити пружена одмах. У тајном протоколу уз споразум наведене су државе или територије које су улазиле у интересну сферу страна: Белгија, Холандија, Данциг и Литванија. Помињани су текође  Летонија, Румунија и Мађарска.

Оцењујући предности и штету по Русију од совјетско-немачких договора, потребно је имати у виду следеће: Постоји  такав појам у војној науци као што је „геостратешки простор“. У 1939-1940. години совјетски геостратешки простор, који је досезао од 150 до 300 километара на запад, давао је могућности за успешнију одбрану земље. У другачијим условима финска војска би започињала офанзиву када би се налазила на 32 километра од Лењинграда, немачка војска би, пак, била на 35 километара од Минска, 260 километара од Кијева,  док би немачко- румунске снаге биле удаљене од Минска само 35 километара. Ток рата показао је  колико су се значајним показали ти „километри“, да би се издржало у најтежој 1941. години, нарочито за одбрану Лењинграда и Москве.

Исхитрена и неоснована осуда на Другом конгресу народних депутата СССР (1989.године) тајног анекса совјетско-немачком Уговору о ненападању не само да није одговарала реалном значају тог историјског документа, него се и дан-данас користи за аргументовање распрострањене на Западу тезе о „заједничкој кривици“ СССР и Немачке за почетак Другог светског рата.

Најзначајнији задатак спољне политике Москве у том периоду сводио се на то, да се не допусти истовремени наступ Немачке и Јапана против СССР, да се осигурају границе совјетске државе на западу и Далеком Истоку. Увођење војске на територију Западне Белорусије, Западне Украјине и Прибалтика ујесен 1939. године и у јуну 1940. године на територију Бесарабије (анектирану од стране Румуније 1918. године) и Северне Буковине реализовано је  услед непостојања организованог оружаног отпора.  А сукоб са Финском довео је до краткотрајног и  упорног рата на северозападу. Нова граница, утврђена мирним договором, налазила се на значајној удаљености од Лењинграда.

Велики успех совјетске политике, резултат пораза јапанске војске на Хахлин-Голу, представљало је склапање Пакта о неутралитету са Јапаном, 13. априла 1941. године.  Заслуга совјетске диплом,атије састојала се у томе, што је она у току преговора успела да у интересу безбедности земље искористи јапанско-америчке противуречности, које су у том периоду биле снажне. Касније је то омогућило Совјетском Савезу да избегне рат на два фронта.

Истовремено су у Москви почели јасно спознавати да је, без обзира на постигнуте са Немачком договоре,  напад Немачке неизбежан, па се тежило да се добије што је могуће више на времену за ојачавање одбране земље.

Ујединити напоре

Курс совјетске спољне политике у правцу стварања коалиције држава и народа ради борбе против агресије углавном је остајао доследним и непромењивим. То потврђују догађаји после 1. септембра 1939. године. Преговори са Енглеском  обновљени су већ недељу након што је 28. септембра 1939. године потписан совјетско-немачки уговор „о пријатељству и граници“.

1. октобра 1939. године В.Черчил, у то време први Лорд Адмиралитета (војно-поморски министар),  дао је на радију важну изјаву: „То што су се руске армије требале налазити на тој линији, било је апсолутно неопходно за безбедност Русије. У сваком случају, положаји су заузети и створен је Источни фронт, на који се Немачка неће осмелити да нападне“.  6. октобра он је позвао совјетског амбасадора И.М.Мајског и у одговор на његово питање: „Шта ви мислите о мирним предлозима Хитлера?“ казао: „Неки моји пријатељи из реда конзервативаца препоручују мир. Они се плаше да ће у току рата Немачка постати бољшевичка. Ја сам, међутим, за рат до краја. Хитлер мора биит уништен. Нацизам мора бити сломљен једном и заувек“. 

Даље је он објашњавао став британске владе: „1)основни интереси Енглеске и СССР јесте да се нигде не сукобљавају; 2)СССР треба да буде газда на источној обали Балтичког мора и он се веома радује што се Балтичке земље укључују у наш (совјетски), а не немачки државни систем; 3) неопходно је заједничким напорима Немцима затворити доступ Црном мору; 4) британска влада жели да неутралитет СССР буде пријатељски према Великој Британији“.

21. фебруара 1940. године народни комесар спољних послова  В.М.Молотов упутио је инструкцију И.М.Мајском (она је  управо и намењена савременим фалсификаторима историје – О.Р.) да на следећи начин енглеској влади појасни политику СССР према Немачкој: „Прво. Ми сматрамо смешним и увредљивим за нас не само тврдњу, него чак и просто претпоставку, да би СССР, тобоже, ступио у војни савез са Немачком. Друго. Привредни договор са Немачком искључиво је договор о робној размени, по коме вредност извоза из СССР у Немачку достиже свега 500 милиона марака, а при том је договор економски повољан за СССР, јер СССР добија од Немачке велику количину алатних машина и опреме, подједнако као и поприличну количину наоружања, чију продају су нам стално отказивали како у Енглеској, тако и у Француској. Треће. Како је СССР био неутралан, таквим ће он и остати неутралним уколико, наравно, Енглеска и Француска не нападну на СССР и не приморају нас да се латимо оружја. Упорно ширење гласина о војном савезу СССР са Немачком подгревају не само неки елементи у самој Немачкој, како би збунили Енглеску и Француску, него и неки агенти саме Енглеске и Француске, које желе  да искористе имагинарни „прелазак СССР у лагер Немачке“ за своје посебне циљеве у области унутрашње политике“.

После пораза Француске у мају 1940. године расположењас британске јавности почела су се осетно мењати у корист СССР као потенцијалног савезника. И.М.Мајски је 19. јуна 1940. године саопштио Москви: „Јуче се на крају дебата о Черчиловом говору у парламенту догодило следеће: лабуриста Џон Морган је одржао краћи говор у коме је поздравио наименовање Крипса за амбасадора у Москви и позвао парламент да нагласи долазак Крипса „у ту велику земљу и пожели му успех у његовом раду“. Са свих страна (не само лабуристичке, него и конзервативне) чуло се бучно одобравање, и сви су се окренули ка дипломатској галерији где сам и ја седео са другим амбасадорима. Черчил се полупридигао са столице владе и такође окренуо према мени, начинивши пријатељски гест руком намењен мени. Пример Черчила следило је низ других министара, који су седели поред“.

У априлу 1940. године почели су преговори између СССР и САД, које је са америчке стране углавном водио заменик државног секретара САД С.Велс, а са совјетске – амбасадор К.А.Умански.

Озбиљан камен спотицања био је прибалтички проблем, чије је совјетско решење изазивало иритацију у САД. Па и поред тога, у 1941. години која је наступила совјетско-амерички односи наставили су да се, мада и полагано, побољшавају. 21. јануара С.Велс је у разговору са К.А.Уманским (био је то њихов 15-ти сусрет) дао важну изјаву: „Уколико би се СССР нашао у ситуацији да се супроставља агресору, САД би му пружиле помоћ“.

Позитивни резултати у току преговора у том периоду постизани су с тешком муком, компликовани узајамним, каткада неоснованим претензијама, и односи су умногоме остајали нетакнутим, али је тенденција ка зближавању, условљена нарастајућом опасношћу од агресије како против СССР, тако и против САД,  ипак јачала. Велика заслуга за то припадала је Ф.Рузвелту. „Он је одавно већ био склон мишљењу да  политика Совјетског Савеза, - наглашава један од водећих америчких историчара В.Кимбол, - има пре националистички, него комунистички карактер, да је више прагматична  него идеологизована. Нацистичко-совјетски пакт и совјетски напад на Финску, који су изазвали негодовање председника, Бела кућа је интерпретирала као последицу више совјетске бојазни од немачке агресије, него као комунистичку експанзију“.