Билтен Удрузења усељеника из бивсе Југославије у Израелу
Година 54 / Број 2 / Април 2006.
Тел Авив, Исраел
 
Поглед у историју
 
Писе: Професор др Мустафа ИМАМОВИЦ
 

 
Јевреји су народ који је вјероватно, како реце један писац, све дозивио и свега се добро сјеца. То је уједно народ који се од другог стољеца прије нове ере раселио по бројним свјетским пространствима. Јос је грцки географ Страбон /63. п.н.е. – 19. н.е./ писао: "Јевреји се насељавају по скоро свим градовима и на целом свету није лако наци место где нема представника тога племена." Сами се Јевреји, опценито дијеле на Аскеназе /углавном средњо и истоцно-европске Јевреје/ и Сефарде /Спањолске/. Сефардски су Јевреји крајем 15. стољеца, након славне Реконквисте протјерани из католицке Спањолске, те као избјеглице стигли у разне дијелове Отоманског Царства. Падом Гранаде 1492, посљедњег арапско – исламског упориста на Пиринејском полуострву, "сјај зидовства је затамнио, њихов понос је понизен, а цврст ступ на који се до сада ослањао био је срусен." Путовање и селидба прогоњених "до сигурних и мирних обитавалиста бијаху залосни, поготово кад се помисли на понизење и ругло, које је цесто горе од смрти. Најсретнији су били јос они, сто достигосе границе Турске. Султан Бајазит II исказао се према Зидовима владарем, који имаде много осјецања цовјецности. Издао је поглавницима својих европских покрајина заповјед да изгнанике не врацају него да их најпријазније приме."
 
Тако се "тисуце емиграната населисе по Турској". Главнина је изгнаника досла у Солун и Истанбул, затим Босну и Македонију, о цему до данас свједоце бројни трагови. Један се мањи дио населио по градовима јузне, тј. десне обале Дунава, па тако и у Београду и другим градовима Београдског пасалука, језгра данасње Србије.
 
Док им је Европа ускрацивала право на зивот, насли су га у једном свијету с којим су прије зивјели у стољетној симбиози. Са временом доба балканског национализма, од поцетка 19. стољеца, Јеврејима се и на простору некадасњег Отоманског Царства десава дијелом њихова средњевјековна европска судбина. Тако је након сто су српски устаници јануара 1807. усли у Београд, Правитељствујуссцхи совјет србски је медју својим првим одлукама наредио протјеривање Јевреја из града "ради спрецавања конкуренције српским трговцима". Тако је неколико стотина београдских Јевреја протјерано на тадасњу аустријску страну, у сусједни Срем и Банат.
 
Повратком османске власти октобра 1813, односно успоставом двојне турско – српске власти 1815, Јевреји се постепено врацају у Београдски пасалук. Тако прве "конскрипције" у Аутономној Кнезевини Србији, односно попис становниства 1834. биљези и један број Јевреја. Те су године у Београду пописане око 150 јеврејских породица, медју којима су биле: Конфино, Барух, Леви, Пизанто, Мунтиаљ, Сузи, Коен, Финци, Харио, Алмозлино, Зунам, Пинто, Калдерон, Алкалај, Дарео, Азриел, Сиви, Талви, Ботон, Албахари, Русо, Меворах, Маца, Саломон, Кандзафер, Амодај, Лезера, Давид, Атијас, Бимбаса, Демајо, Хазан, Хаим, Бохор, Делиндо, Синај, Медина, Хаканел, Кампоза, Озер, Пардо, Маоризо, Елиас, Асиел, Дебутон, Синтура, Пијаде, Фархиј, Каталан, Габај, Маестро, Мандил, Минаси, Караоглан и други.
 
Њихов су полозај српске власти у сваком погледу отезавале. Због тога су многи Јевреји 1862. пресли у Земун, а многи други, заједно са узицким и сабацким Муслиманима одселили у Босну. У литератури је вец констатирано да су Јевреји у Аутономној Кнезевини Србији "поптуно изоловано зивели". Неки су како би се прикрили цесто свом презимену додавали "виц" /Аврам Јанковиц, Давид Андјелковиц итд./, или су прелазили на православље /Емил Клајн и др./.
 
Мада малобројни Јевреји су ипак све до Другог свјетског рата давали посебан колорит старом београдском кварту Дорцолу, гдје су у двије улице углавном зивјели. Слицно је било и у Сапцу, гдје су 1865. били излозени својеврсном прогону. Након тога су велике силе присилиле кнеза Михаила Обреновица да укине одредбе о забрани насељавања Јевреја у унутрасњост земље.
 
Мозе се реци да је уз Румунију, насталу 1859. уједињењем Молдавске и Власке, скоро током цијелог 19. стољеца Србија била друга земља антијеврејства. Познато је да су војводјански радикали Јассе Томица били "прва модерна политицка странка која се базирала и на антисемитизму". Таква дискриминација није остала непримјецена од европских јеврејских организација. У европској су историји Јевреји први пут еманципирани у Француској за вријеме револуције, када је Народна скупстина септембра 1791. донијела закон којим је око 50.000 француских Јевреја добило слободу. Наполеон је након тога у свим освојеним европским земљама спровео градјанску и политицку еманципацију Јевреја. Након његовог пада неке су земље понистиле те одредбе, па је тако у Пруској вец 1816, наредбом Министарства унутрасњих послова ускрацено Јеврејима врсење јавних функција. Током револуције 1848. спроведена је градјанско – политицка еманципација Јевреја у скоро свим европским земљама осим царске Русије и дјелом Хабсбурске Царевина.
 
Да би се јеврејска еманципација до краја спровела, основао је 1860. године тадасњи француски министар правде Аллиаи Цремиеух "Опцу израелску алијансу" /Аллиаинце Исраелите Универселле/ која се борила за градјанска права Јевреја у европским земљама.
 
Управо је ова Алијанса упутила залбу Берлинском конгресу 1878. због дискриминације Јевреја у Србији."
 
Берлински су конгрес на захтјев Аустро – Угарске сазвале велике европске силе /уз поменуту Аустро – Угарску, Француска, Италија, Њемацка, Велика Британија те Отоманска Царевина и Русија/, 13. јуна 1878. у циљу ревизије изнудјеног Санстефанског мира.
 
Србија је одлуком Берлинског конгреса од Аутономне Кнезевине и вазалне дрзаве Османског Царства постала самосталном дрзавом, уз знатно територијално просирење, добивси цетири округа, ниски, топлицки, пиротски и врањски. То признање није било базусловно. Велике су силе обавезале Србију да изгради зељезницку пругу Београд – Нис, да допусти користење свог земљиста за регулационе радове на Дјердапу, те да на првом мјесту гарантира градјанска права и потпуну једнакост свим својим поданицима без обзира на вјероисповијест.
 
У том се смислу у цлану 34. Берлинског уговора изрицито казе, да "високе уговарајуце стране признају Кнезевини Србији независност, везујуци је за услове који су излозени у следецем цланку". Тај је, наравно сљедеци цланак био 35, у којем је изрицито стајало да се "у Србији неце моци никоме разлика у вјери и вероисповести противставити као узрок да буде искљуцен, или да је неспособан за узивање градјанских и политицких права, да не буде примљен у јавне слузбе, звања и цасти, или да не врси разне занате и индустрије ма у ком мјесту то било. Слобода и јавно врсење црквених обреда бице ујамцени свим српским градјанима, као и странцима и никаква сметња неце се моци цинити хијерархијском уредјење разних вероисповеди, нити односима њиховим са црквеним старесинама својим.
 
Тако су Јевреји у Србији диктатом и контролом медјународне заједнице добили своја градјанска и политицка права. Непосредно прије ових одлука, према подацима из 1874, у цијелој је Аутономној Кнезевини Србији зивјело свега 1754 Јевреја, према, примјера ради 2492 католика и цак 6176 Муслимана, разлицитог етницког поријекла. Истовремено је само у Нису, који је јос тада био под османско – турском власцу зивјело 1706 Јевреја, у Пироту 360 итд.
 
Након Берлинског Конгреса и њихових наведених одлука, број Јевреја у Србији благо се повецава. Тако их према попису из 1889, примјера ради, у Београду зивјело 2599. Попис из 1895. у главном српском граду биљези 3099 "мојсијеваца", а 1910. вец 4192 особа које ту вјеру исповједају.
 
Али и поред законских признања Јевреји јос дуго времена нису имали повјерења у српске власти. Лист "Београдски дневник" стампао је 7. маја 1883. цланак насловљен "Емиграција Јевреја". Ту је рецено, да це по сигурном сазнању листа, "ових дана у насу престоницу приспети извјесно Јеврејско друство, да поведе све оне Јевреје у Јерусалим који то буду хтели, давајуци им путни тросак и препоруку за тамо да би се могли настанити. Пресељеници добице тамо нузну земљу и све потребе које су нузне једном земљоделцу". Нема извјесних података какав је био одзив београдских Јевреја на ову мисију.
 
Тако су Београд и Србија, сто се Јевреја тице, доцекали Први свјетски рат 1914-1918, те стварање прве заједницке југославенске дрзаве, Краљевине СХС. Стварањем те дрзаве насли су се у оквиру истих граница "Јевреји Србије и оних југословенских земаља које су дотле биле у саставу Аустро-Угарске. Медју њима је било доста разлика по пореклу, језику, култури, традицији, па и социјалној структури".
 
Прабивса Југославија, као дрзава, за разлику од неких других земаља средње и истоцне Европе, никада није имала бројно јеврејско становниство, па ни ирационалне проблеме у вези с тим као неке друге земље поменутих дијелова Европе. Према првом попису становниства Краљевине СХС из 1921. на њеном је терирорију зивјело 64.159 Јевреја. Само је дрзава као таква имала мало висе од дванаест милиона становника. Десет година касније, на дан 31. марта 1931, према другом и посљедњем слузбеном попису становниства на тлу Краљевине Југославије зивјело је 68.195 Јевреја.
 
Према неким процјенама које се "могу сматрати поузданима", у Југославији је непосредно пред Други свјетски рат 1939-1940. зивјело 71.000 Јевреја, медју којима је вец било до пет хиљада избјеглица из Њемацке, Аустрије и Цехословацке. Било их је у свим крајевима, осим Црне Горе и Словеније, "где је било свега неколико десетина дуса". Три цетвртине свих југословенских Јевреја зивјело је у само једанаест градова: Сарајеву, Суботици, Сенти, Београду, Новом Саду Битољу, Скопју, Осијеку, Земуну, Загребу и Великом Бецкереку /Зрењанину/. По професионалној и социјалној структури управо је 1939-40. забиљезено да је медју Јеврејима било 2.000 занатлија, 5.000 трговаца, 550 лијецника, 350 адвоката, 170 инзињера, 100 апотекара, 60 ветеринара, 130 уцитеља и професора, 350 рабина и других вјерских слузбеника, 120 банкара и сарафа /мјењаца новца/, 500 дрзавних и других слузбеника, 4.200 приватних циновника, 1.300 трговацких заступника и путника, 300 индустријских радника, 130 пољопривредника и око 700 осталих занимања.
 
Први послијератни попис, објављен 15. марта 1948, регистрирао је у ФНРЈ свега 6.853 Јевреја. Прилике тог десетковања су познате, па их нема потребе овдје посебно експлицирати. Насупрот овом слузбеном податку, јеврејски извори тврде да се је по заврсетку рата у земљи окупило 13.500 Јевреја. Медју управо наведеним подацима у години је 1931, од 68.195 Јевреја било 39.010 Аскеназа, 26.168 Сефарда и 3.227 тзв. ортодоксних. Из свега се наведеног егзактно види да су вецину јеврејског становниства у новој дрзави цинили они Јевреји који су до тзв. уједињења 1918. зивјели у крајевима сјеверно од Саве и Дунава.
 
Јевреји су, према томе, послије дуже или краће борбе извојевали за себе грађанску еманципацију у свим крајевима који су 1918. ушли у састав Краљевине СХС, односно касније Југославије, са Србијом као њеним стожером и стварним носиоцем власти. Одмах послије уједињења 1918., црквено је школска јеврејска општина у Београду предложила да се све јеврејске опћине у Краљевини СХС уједине у један Савез, који би олакшао односе са државом и осигурао да се сва вјерска и друга питања Јевреја јединствено регулирају у цијелој земљи. На конгресу свих јеврејских опћина, одржаном у Осијеку, 1-2 јула 1919. основан је Савез јеврејских вероисповедних општина.
За првог је предсједника изабран др Хуго Спитзер, адвокат из Осијека.

Врховни рабинат као највише духовно тијело Јевреја у Краљевини СХС основан је 1923. г. За врховног рабина изабран је др Исак Алкалај из Београда, који је истовремено био и предсједник Савеза рабина Краљевине СХС.

Прије шестојануарске диктатуре 1929. држава се није скоро уопће мјешала у живот и рад јеврејских вјерских опћина. Свака је опћина доносила сама свој статут, па њихова унутарња организација није била јединствено спроведена. Најважнија државна интервенција односила се на ограничавање права довођења вјерских службеника страног држављанства. Министарство вјера упутило је 10. фебруара 1926. акт Предсједништву Савеза јеврејских вјероисповједних опћина, са захтјевом да се опћинама забрани да натјечаје за вјерске службенике расписују по страним новинама и да прије свега у службу примају држављане Краљевине СХС. Страни се држављани могу примити само ако је немогуће наћи одговарајуће лице међу Јеврејима из земље.

Закон о вјерској заједници Јевреја у Краљевини Југославији донијет је 14. децембра 1929.г. Основана је карактеристика овог закона да не одређује само однос државе према вјерској заједници, него прописује унутрашње уређење Јеврејске вјерске заједнице и укида традиционалну самоуправност јеврејских вјероисповједних опћина.
Организација Јеврејске вјерске заједнице била је врло једноставна. Основ цјелокупне вјерске организације представља опћина. Једини виши облик организације су савези и удружења опћина. Јеврејска је вјерска опћина врло стара установа. Више од 25 стољећа Јевреји су одржавали своју опћинску аутономију са различитим степеном спољне независности и унутарње власти. У средњем вијеку Јевреји су натјерани у изолацију, па је њихов цјелокупни духовни, а добрим дјелом и материјални живот текао у оквиру опћине. Опћина је имала вјерску и судску власт, вршила је просвјетну и културну функцију, итд.

Како је француска револуција донијела Јеврејима грађанску еманципацију, то су се јавиле тенденције да се аутономија јеврејских опћина ограничи на чисто вјерске послове. Насупрот томе, због јачања антисемитизма крајем XIX стољећа, јеврејски су националисти захтјевали да се опћина организира као "народна опћина", тј. ћелија посебне јеврејске националне организације. У суштини већина опћина, без обзира на постојање грађанске једнакости у неким земљама, наставила је да ради у складу са својим традицијама. Временом су опћине изгубиле судску и школску власт, али су и даље остале носиоци вјерског и културног рада, све чешће под контролом државе. Државна контрола остварена је пруским законима из 1847. и 1876. г. Слично је поступио и аустријски закон од 1890. Послије И свјетског рата, Пољска је 1927. донијела најпотпунији закон о јеврејским вјероисповједним опћинама.

Наведени закон о Јеврејској вјерској заједници од 14. децембра 1929. прописао је чланом другим, трећим и петим, да су припадници вјерске заједнице Јевреја "организовани по вероисповедним општинама које имају задатак да се брину за верске и културне потребе својих чланова". Опћине су "самоуправна тела која самостално управљају својим верско-управним и добротворним установама, као и верском имовином и верским фондовима, а под врховним надзором државе". У пракси је самоуправност опћина била веома ограничена. Закон је предвидио да опћине мјесто статута доносе своја правила која потврђује министар правде. Зависност опћина од државе огледала се и у томе, што је министар правде доносио одлуку о оснивању, издвајању, спајању и укидању појединих опћина.

У опћини постоје вјерско - самоуправни у духовни органи. Вјерско самоуправни органи су:
1. опћинска управа и 2. опћински одбор.  Ове органе бира опћински збор на три године. Функције су почасне и бесплатне.
Духовни орган у опћини је опћински рабин. У већим опћинама може дјеловати више рабина, од којих је један међу њима главни (рав хаколел). Рабин је вирилни члан опћинског одбора када се расправљају вјерска питања, док је у ортодоксним опћинама стални вирилни члан.

Основни извор опћинских прихода су разне таксе и приноси. Закон је чланом 12. одредио да су "сви Јевреји оба пола, који имају своју имовину или приход као и они који су способни за самосталну привреду, дужни плаћати све врсте верских приноса и дажбина за покриће потреба своје вероисповедне општине и њених установа". Утврђивање приноса вршила је Комисија за разрез главног опћинског приноса, коју је сачињавало седам чланова са мандатом од годину дана.  Вјерски принос сакупљали су опћински органи, а не државни, као што је био случај код осталих вјерских заједница. Држава је само могла дати своју административну помоћ за сакупљање приноса, ако то нека опћина затражи.

Пред И свјетски рат у појединим европским земљама све су се опћине почеле уједињавати у различите савезе и удружења јеврејских вјероисповједних општина. У Југославији је 1929. постојало укупно 114 јеврејских вјероисповједних опћина. Од тога је било 70 ашкенаских, а 38 сефардских, док је постојало и 6 "ортодоксних" опћина.
Послије француске револуције јавио се међу Јеврејима реформистички покрет који је водио акцију да се измјени и осавремени традиционална јеврејска мисао и пракса. Реформизам се нарочито развио међу Јеврејима у САД, у другој половини прошлог стољећа. Према реформама појавила се опозиција, која је у почетку иступала бескомпромисно против свих иновација у религији, језику, облачењу, начину васпитања и си. Ове присталице ортодоксности прихватили су касније промјене у одијевању и домаћем и опћем васпитању, ограничавајући се касније на чување традиционалног вјерског живота и строго поштовање закона Схулхан Аруах. Под утицајем Самсона Рапхаела Хирсцха, највећи дио ортодоксног јеврејства у Њемачкој и Мађарској одвојио се од опћина у којима су реформисти стекли већину и власт, те се организирао у посебне и независне ортодоксне вјероисповједне опћине.

До 1924. ортодоксне опћине у Југославији биле су у саставу Савеза вјероисповједних опћина. Те године оне су основале своје Удружење ортодоксних јеврејских вјероисповједних опћина Краљевине СХС са сједиштем у Сенти. Предсједник Удружења био је Моше Деутсцх, рабин из Суботице.
Закон од 14. децембра 1929. признао је ортодоксне опћине и њихово Удружење, које је и даље остало саставни дио Савеза вјероисповједних опћина. По закону, Савез и Удружење посредују у службеном саобраћају између централних државних власти и вјероисповједних опћина и заступају их пред властима. Као и опћине тако и Савез и Удужење имају статус правних лица.

Вјерска заједница Јевреја лојално се држала према свим режимима у Југославији између два свјетска рата. Одатле држава није ни доносила скоро никакве посебне прописе о овој вјерској заједници. У политичком се погледу Јевреји у Југославији нису организирали на конфесионалној основи. Није постојала никаква политичка организација која би имала за циљ да дјелује у унутарњем политичком животу земље.

Све се у основи сводило на живот који је произлазио из опћине, Савеза и Удружења. Како у опћини тако су и у Савезу и Удружењу органи били двојаки: вјерско - самоуправни и духовни. Вјерско - самоуправни органи Савеза и Удружења били су Главни одбор са предсједништвима као извршним тијелима. Духовни су органи Рабински синод и врховни рабин. Више пута напријед поменути закон предвидио је два рабинска синода, један састављен од три члана које бирају ортодоксни рабини, те други од пет чланова бираних из реда рабина који припадају Савезу. И ортодоксном синоду и Синоду Савеза вјероисповједних опћина предсједавао је врховни рабин, као "духовни поглавар" цјелокупне Вјерске заједнице Јевреја у Краљевини Југославији. Закон је одредио да је сједиште врховног рабина у Београду.

Све вјерске, вјерско - просвјетне и друге послове водио је Главни одбор Савеза, односно Удружења. Рабински су синоди давали мишљења одборима о питањима вјерског карактера. Уколико Главни одбор не прихвати мишљење свог синода, онда спорни случај рјешава арбитражна комисија, састављена од једног броја чланова Одбора и Синода, под предсједавањем врховног рабина.

Осим Савеза и Удружења и њихових Главних одбора и Синода, Вјерска заједница није имала других централних институција. Постојао је још једино Јеврејски средњи теолошки завод у Сарајеву ("малом Јерузалему"). Била је то призната школска установа у јеврејском свијету којом је управљао Савез вјероисповједних опћина.
Основна је интенција Закона од 14. децембра 1929. била да Вјерску заједницу Јевреја што више веже уз режим, те да ојача положај духовног и свећеничког елемента на штету лаиката.

Убрзо је послије уједињења основан Савез циониста у Краљевини СХС са сједиштем у Загребу. Почасни је предсједник овог Савеза био др Хуго Шпитзер, предсједник Савеза јеврејских вјероисповједних опћина, а радни предсједник др Давид Алкалај.  Дјелатност Савеза циониста била је окренута стварању независне јеврејске државе у Палестини, што ни у чему није погађало унутарње или спољне интересе југославенског краљевског режима. Ционистичка се идеја дуго заснивала на принципима система кибуца, као својеврсном социјалистичком концепту, што је као мисао било прилично популарно међу јеврејском омладином.

У годинама непосредно пред II свјетски рат, намјеснички режим кнеза Павла, да би се приближио Њемачкој, почео је спроводити дискриминацију према релативно малобројним Јеврејима. Тако се у Југославији, као и ранијој Србији, појавило "јеврејско питање". Влада је 5.октобра 1940. изненада донијела двије уредбе дискриминаторског карактера. Прва је, Уредба о мјерама које се односе на Јевреје у погледу обављања радње са предметима људске исхране, а друга Уредба о упису лица јеврејског поријекла за ученике универзитета и других високих, виших и средњих школа.

О "јеврејском питању" почело се писати по штампи и публицистици, чије експлицирање излази из домена овог рада.