Деветог новембра 2009. године Дмитриј Медведев ће, на позив Ангеле Меркел, посетити Федеративну Републику Немачку како би учествовао на међународним манифестацијама поводом 20-годишњице пада Берлинског зида. Политичари нове формације ће у присуству руководилаца из периода „хладног рата“, највероватније, са великим задовољством апострофирати чињеницу постојања Европе без негдашњих граница поделе.

Зид, који су зачас подигнле августа 1961. године власти Источне Немачке по линији поделе Берлина на источни и западни сектор, дефинитивно је  прекинуо слободну комуникацију између два дела града, који је још 1948. године подељен међу савезницима. Он је постао, малтене, најизразитији симбол „гвоздене завесе“, жестоке конфронтације два света, два начина живота.

Берлински зид опстајао је тек нешто дуже од  26 година. И, ево је већ прошло скоро исто толико времена од тренутка када је под сечивима булдожера пао и он сам, а потом се срушила и „завеса“. У годину-годину и по сместиле су се геополитичке промене од епохалног значаја – по први пут од  Другог светског рата почеле су се мењати европске границе, отпочео је процес уједињавања једних држава (Немачка) и дезинтеграције других, у првом реду СССР.  У већини земаља Источне Европе успостављени су либерални режими, што је отворило пут ка настајању раније непознате међународне архитектуре.

Пад берлинске међе  означио је и наступање нових времена, у којима  се вештачка деоба  народа претворила у нонсенс. Берлин, Немачка, па и читав свет, у еуфоричном расположењу су предосећали крај „хладног рата“. Поред зида су одјекивали танани тонови Ростроповичевог чела. 118 уметника из целог света претворило је  део објекта у галерију под отвореним небом, , одсликавајући бетон стотинама разнобојних графита. А основни сиже – пољубац маторих Брежњева и Хонекера -  дистрибуиран је по целом свету као симбол заувек одлазеће мрачне стварности.

Данас, са дистанце протекле две деценије, сагледавају се, међутим, не само плусеви  тог епохалног догађаја. Он је  означио увертиру у драстични потрес баланса светских снага,  претходницу највеће геополитичке катастрофе XX века – одласку са историјске сцене Совјетског Савеза и нарушавања двополарног система светског уређења. И свет је, управо као човек који остане без једне ноге, изгубио и равнотежу, и стабилност.

Пад Берлинског зида изнедрио је не само велике наде, него и озбиљна разочарења.  Не смемо заборавити да се само постављање питања о историјској одговорности за блоковску поделу Европе и света показало перфидним. Пошто се подразумевало да такву одговорност треба да преузме на себе Совјетски Савез (никавог противљења од стране његовог руководства није уследило), онда су од Москве очекивали, захтевали компензације. И не треба се чудити што су при таквом једносмерном кретању једни народи напредовали умногоме науштрб других. Уједињење Намаца, учвршћивање демократских режима у земљама Источне Европе у резултату плишаних револуција, „ново мишљење“ – све се то  за Русију преокренуло у губљење геополитичких позиција, у исхитренои повлачење војних контингената, бесплатно остављање својине непроцењиве вредности на територијама Немачке, Чехословачке, Мађарске и Пољске, у  незадрживо заоштравање социјалне напетости у руском друштву.

И опет је  Запад, по ко зна који пут, исказао приврженост оној истој политици двоструких стандарда, за које је оптуживао Совјетски Савез. САД, Велика Британија, Немачка, а с њима и руководиоци НАТО; својевремено су, у више наврата, преузимали на себе обавезу после уједињења Немачке и распуштања Организације Варшавског Уговора, да неће ширити простор НАТО на Исток. Одговарајући на питања немачког листа „Билд“ почетком априла 2009. године, бивши председник СССР Михаил Горбачов, иако је тврдио да је Немачка испунила сва своја обећања дата Русији, био принуђен да призна: Хелмут Кол, државни секретар САД  Џејмс Бејкер и други уверавали су га да се НАТО ни за центиметар неће померити на Исток. И на крају крајева, „Американци то обећање нису испунили, а Немци су испољили индиферентност. Можда су чак трљали руке јер су, као, вешто превели Русе жедне преко воде“.

Одбацивши све обавезе, уз то још и нефиксиране на папиру, Северноатлантска алијанса је почела да појачано умножава своје редове и повећава војни потенцијал на рачун земаља Централне и Источне Европе, укључујући и бивше  републике СССР. Тежње САД да обезбеде челне технолошке позиције у производњи наоружања у односу на бившег противника у „хладном рату“,  да се уз подршку новајлија-натоваца примакну руским границама, погоршавају међународну ситуацију и подривају поверење. Брисање граница унутар Европске уније у суштини је праћено подизањем нових граница отуђивања по западним границама Русије.

Чак и Михаил Горбачов, који је пожњео подоста ловорика захваљујући „новом политичком мишљењу“ признаје: „20 година након рушења Берлинског зида нема опасности од настајања нових зидова у Европи, али линије поделе у њој постоје“. Друга је ствар што бивши председник не осећа да су  и његови прсти у свему томе. Но, није сад ствар у њему. Ствар је у томе што за садашње државно руководство Русије слична размишљања нису допустива.

Из искуства последње две деценије следе, најмање, два закључка.

Први: лојалност партнера који седи с ону страну преговарачког стола не може се оцењивати са таквом лакомисленошћу како су то чинили последњи руководиоци СССР. Рачунати само на добру вољу и часну реч појединих руководилаца у новој војно-политичкој ситуацији није могуће, то је незамисливо. И узајамне симпатије лидера различитих држава ни на који начин не елиминишу неопходност одлучне заштите интереса своје државе.

Други закључак тиче се принципа недељивости безбедности, о чему је у последње време у више наврата говорио председник Русије. У свом излагању у Генералној скупштини ОУН септембра 2009. године Дмитриј Медведев је изјавио: „Ми се сви надамо да је „хладни рат“ већ иза нас, али свет није  постао безбеднијим. Данас су потребни не декларације, нити демагогија, већ савремена решења и јасни правни оквири већ постојећих политичких обавеза, поред осталог и оних којима се децидно фиксира принцип у међународном праву: не осигуравати сопствену безбедност на рачун безбедности других“.

Две деценије, минуле након пада Берлинског зида, очигледно су показале, да је сваки покушај осигуравања заштите интереса једних народа науштрб безбедности других, бременит повратком на блоковску конфронтацију. Из таквих неприкладних покушаја заправо и израста саблазан подизања нових „зидова“.

Превод: Р.Досковић