 Салцбуршка изјава Војвођанског покрета
Аутономашке странке, покрети и странке мађарске националне мањине, заједно са разним невладиним организацијама опседнути су политиком сецесије Војводине од Србије. Није потребно посебно именовати појединце који су на челу антисрпске политике у Покрајини чија мржња према Србији почива на комунистичким и великомађарским ревизионистичким темељима, њихова имена су позната јавности. Својевремено били су окупљени у ДОС-у а после распада ове коалиције подржава их Демократска странка и Покрет снага Србије и још неке мале, познатије као комби странке и невладине организације са антисрпским предзнаком. Зато је обновљено питање опстанка српског народа пошто је разбијањем СФРЈ стварност о Србима у једној држави срушена. У саставу овог питања је одбрана Војводине као дела Србије од унутрашњег агресора који је у служби спољњег.
Одбрана почива на истини о покрајини која је једини пут из понора у коју је Војводину гурнуо Јосип Броз са генералом Иваном Рукавином, првим командантом Војне управе Баната Бачке и Барање, затим Главни Народноослободилачки одбор Војводине са наследницима покрајинске комунистичке номенклатуре СКЈ/СКВ 1944-1988. године - завршно са ДОС-ом и Ђинђићевим Законом о утврђивању одређених надлежности Војводине, тзв. Омнибус законом 2002. године. Да ли је јединство Републике Србије камен спотицања међу Србима? Да ли је национално јединство опасност по државу? За неке јесте! Бојан Пајтић је новембра 2004. године изјавио да је опредељење Демократске странке да Војводина буде као европски регион са више надлежности. Подржао је основни закон или устав Војводине и чека прво нови устав Републике како би се конститутивни акт Покрајине усагласио са републичким. Корак даље отишао је средином јануара 2005. године председник скупштине Војводине Бојан Костреш, изјавом да нови устав Репиблике мора прецизно да утврди изворна права и дужности Војводине у остваривању законодавне, извршне и судске власти. Свој став као партијски став Лиге социјалдемократа Војводине завршио је тезом да Војводини треба шира аутономија, да није прихватљиво да о појединим надлежностим Покрајине одлучује Република својим законима. На крају излагања о новом уставу ставио је Војводину у исту раван са Србијом, иако је Покрајина само њен део. Војводина не може да буде равноправна са Србијом јер Србија је држава којој су се Срби, Буњевци и остали јужни Словени прикључили без услова као народ и територија 1918. године. Србија је била политички чинилац и призната као што је данас призната на међународном нивоу кроз државну заједницу Србије и Црне Горе. Заговорници јаче аутономије и чак републике (Лига социјалдемократа Војводине, Демократска странка и њима придужен Покрет снага Србије) обнављају атмосферу политике даљег разарања Србије. Другим речима због партијских и личних интереса опструирају функционисање Србије. Своје сепаратистичке амбиције прикривају европејством и потребом учешћа Србије у регионализацији овог дела Европе. Регија Дунав-Криш-Мориш-Тиса у коју је укључена Војводина је пример како треба радити. Еврорегија обухвата просторе северне Србије, западне Румуније и југоисточне Мађарске и поклапа се са границама Угарске до 1918. године. Такође, регија се поклапа и са територијалним програмом Салцбуршке изјаве коју су дали представници Војвођанског покрета у емиграцији маја 1958. године. Салцбуршка изјава по свему судећи је је основа "грундгезец-а" или основног закона др Александра Фире и нуди оквире државно-правног и политичког положаја Војводине. Зато је доносимо у целини.
Салцбуршка изјава
Долепотписани представници ВОЈВОДЈАНСКОГ ПОКРЕТА Др. Еуген Јоцић, Професор Адалберт-Карл Гаусс Професор Универзитета Др. Корнел Филиповић, као првоборци за једно савремено и целисходно правно-политичко решења проблема у Средњој Европи уопште, а војводјанског проблема посебно, а. ПОЛАЗЕЋИ ОД ОСВЕШТАНИХ ДЕМОКРАТСКИХ НАЧЕЛА,
б. ВОДЈЕНИ ВЕЧНИМ ПРИНЦИПИМА ПРИРОДНОГА ПРАВА И СОЦИЈАЛНЕ ПРАВДЕ, Налазе као неопходно потребно да Светској Јавности, а особито Војводјанима свију етничких група и вероисповести дадну на знање одлуке донете на заседању Војводјанског Покрета у Салцбургу, формулисане и од њих потипасана у следећој
ИЗЈАВИ:
1. Програм Војводјанског Покрета заснован је на хришћанској етици, на социјалној правди и на демократским начелима; основа тога програма је начело равноправности свију етничких група Војводине, и федерализма. Војводјански Покрет је опште – и Средње-Европски: 2. Војводјански покрет одбацује сваку концепцију декласираних "мањина", или фаворизованог "државотворног" народа. У Војводини живе разне етничке групе (Срби, Мадјари,Швабе, Буњевци, Шокци, Румуни, Словаци и други) са својим особеним културним и другим обележјем, које према начелу "Унитy ин Диверситy" (Јединство у Разноврсности) стреме ка синтези једне Војводјанске Народности; 3. Војводина ће као федерална јединица (држава) једне шире, Средње-Европске Федерације, бити органски саставни део Европске Уније; 4. Војводјански Покрет замишља један уравнотежени државни поредак у једном бескласном друштву -"бескласно" свакако не у марксистичком смислу -, т.ј. један поредак у коме неће бити класних супротности, које карактеришу једну преживелу прошлост. Заоштрене класне супротности јесу обележје дегенерације једног друштва. У једноме уравнотеженом друштвеном поретку разни се сталежи лакше стапају. Ма да у таквој ситуацији има и мора бити динамичних супротности, ове су природне а и потребне у једном здравом друштву; 5. Војводјански покрет стоји на принципу успостављања и гајења најбољих односа са свима суседним народима Војводине. Ми не желимо никакве територијалне или било какве друге размирице са нашим суседима. Ако би противно нашим начелима ипак дошло до спорних питања, ова се могу и морају решити демократским мирним путем, у заједничкој дискусији и у духу најбољег споразума измедју представника суседних народа, са друге. Као демократи и федералисти ми желимо да гајимо и имамо најбоље односе са свим народима,а свакако тежимо успостављању најприснијих односа са нашим суседима. Иако се не да оспорити да у територијалним питањима и историјским чињеницама играју извесну улогу, то ће ипак штуро инсистирање на т.зв. "историском праву" (које, у осталом, са правне тачке гледишта и не постоји!), бити пре од штете но од користи за гајење и постојање добрих суседских односа; нити је могуће на таквој бази донети једно за све и свакога задовољавајуће решење. Територијална се питања могу расправити само на плебисцитарној бази и под надзором објективних неутралаца (н.пр. под надзором неутралих представника Уједињених Народа); 6. Војводјански Покрет признаје пуни ауторитет Медјународног Права, као и Институције Медјународне Заједнице. |
Из Изјаве се види да аутономаштво није утемељено само на идеолошкој основи КПЈ и Лењинове доктрине о нацијама већ има елементе великонемачке идеје о аутономијама у источној Европи и великомађарском антитријанонском захтеву о ревизији граница. Она предствавља основу Војвођанског покрета притив стварања модерније структуре српског друштва и Србије као државе и принципа суверенитета народа! Коментар текста Изјева показује да су налогодавци Устава 1974. године прихватили елементе овог сочињенија и дали налог уставописцима да према њима поступе! Војводина је по овом уставу била конститутивни елеменат федерације а у Изјави је предвиђена "федерална јединица једне шире, Средњо-Европске (или Подунавске) федерације)". Такође прихвата могућност коју нуде Хрвати да буде де "Јадранске федерације" или …"у једној "Конфедерацији" т.ј. као саставни део једне групације на "лабилној" основи, дакле на једном медјународном уговору или пакту, према коме државе-чланице остају и даље "самосталне" државе са веома ограниченим обавезама. Аутономаши стварањем и усвајањем симбола Војводине, заставе, грба и химне као што је то учинио Војвођански покрет чији је грб сноп жита са крстом раде на издвајању Покрајине из Србије. То је суштина њиховог покрета. Зато су писали и пишу о специфичностима Војводине како би цепидлачили о култури Срба и софизмима доказали да војвођански Срби нису Срби, да су нешто треће. Ово им је потребно како би се приближили Хрватској, што су већ раније покушале Брозове аутономашке перјанице из Новог Сада крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века посетама Загребу и Владимиру Бакарићу ради саветовања око извлачења Војводине из Србије као конститутивног елемента федерације, или још горе када су пре њих маспоковци тражили да Покрајина буде прикључена Хрватској. Темеље ових ставова аутономаша и Хрвата можемо да приметимо у коментару Изјаве у којој је подвучена намера за остварење тешњих односа Хрватске и Војводине …"које имају медјусобно више заједничких интереса него са осталим члановима једне Подунавске Федерације. " Очигледни, случајни или намерно, основа начела Устава Социјалистичке аутономне покрајине Војводине из 1974. године почивале на тезама Салцбуршке изјаве. Или да погледамо проблем аутономије без научне намере. Салцбург је био центар британске обавештајне службе после окупације Аустрије 1945. године У Салцбургу у непосредној близини седишта британског центра крио се Анте Павелић, усташки поглавник, одакле је отишао у Италију а затим Аргентину. Исти се за време рата залагао за припајање Војводине Хрватској. Ово није све. Британци су имали негативан став према Србима у прошлости. Показали су га 1878. године на Берлинском конгресу када су спречили ослобођење Босне и Херцеговине и њено уједињење са Србијом и Црном Гором. Довољно је погледати оновремене политичке карикатуре објављене у енглеској штампи о Балкану и Русији па да се схвати дуга традиција антисрпског става британске политике. Србија је гурнута под окриље Аустро-Угарске и настаје затишје до Мајског преврата 1903. године после којег се мења политичка доктрина Србије. Ослонац на Аустро-Угарску је одбачен. Велика Британија прекида односе са Србијом а у Лондону толерише претендента на српски престо наводног потомка кнеза Лазара Хребељановића. Рат 1914-1918. године и поред савезништва није променио став Велике Британије према српском народу и његовој борби за ослобођење и уједињење. Чак на британско инсистирање ликвидирана је 1917. године организација Уједињење или смрт познатија као Црна рука на челу са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом , која је желела да створи српску Југославију, без Хрватске и Словеније. Лојд Џорџ ратни председник, се после рата покајао због распада Аустро-Угарске. Ни ово није све. Британски владајући кругови били су добро обавештени преко британских комуниста о ставу Коминтерне према Краљевини СХС/Југославији и делатности незадовољних националиста чланова ове организације међународног комунизма. Добро су знали ставове мађарски, бугарских, италијанских, немачко/аустријских и румунских комуниста који су захтевали разбијање ове државе и формирање совјетских република а претходно да се задовоље њихови територијални захтеви. Ове ставове Коминтерне знао је добро Винстон Черчил, лорд Адмиралитета 1940-1945 и премијер Велике Британије 1951-1955. године који је попут Лојда Џорџа био носталгичан према Хабзбуршкој монархији и размишљао о стварању једне римокатоличке Дунавске федерације после слома нацизма. Знао је за ставове хрватских комуниста те је створио услове да 1943. године оствари сарадњу са Јосипом Брозом а затим ликвидира легални ослободилачки покрет Југословенске војске у отаџбини препуштајући генерала Драгољуба Михајловића његовој судбини иначе у младости блиског Црнорукцима а можда и члан ове организације. Добили смо југословенску федерацију под контролом Хрвата и њихових савезника из редова конфесионалне и националне мањине која је опстала 1945. године захваљујући Стаљину који је одбио њено разбијање из совјетских имепријалних интереса те се она полако растакала као федерација после 1948. под диктатуром Јосипа Броза Тита завршно са грађанским ратовима 1991-1999. године. У том политичком контексту рођена је Војна управа за Банат, Бачку и Барању 1944. године наредбом а затим Аутономна покрајина Војводина да би октроисаним уставом 1974. била издвојена из Србије. Постоји разлика у образложењу Наредбе Врховног команданта НОВ и ПОПЈ о успостављању Војне управе за Банат, Бачку и Барању из 1944. и уставних начела Устава Социјалистичке аутомномне покрајине Војводине 1974. године. Наредба Врховног команданта садржи начелну одредбу: "Ослобођење Баната, Бачке и Барање изискује што хитнију нормализацију прилика у тим крајевима,и стварање услова за редовно функционисање народне демократске државне васти. Нарочите прилике у којима су живели ови крајеви за време окупације, као и задатак да се што брже поступно отклоне све недаће нанесене нашем народу од стране окупатора и овде насељених туђинских елемената, те потребе мобилизације свих привредних снага за што успешније провођење народоноослободилачког рата, захтевају да у почетку сва власт буде у рукама војске. Из тих разлога ствара се на подручју Баната, Бачке и Барање Војна управа за Банат, Бачку и Барању…" Насупрот наредби Врховног команданта чији смо део навели, начела устава САПВ 1974. подвлаче историјске, економске, националне и културне интересе који су створили Покрајину. Салцбуршка изјава за разлику од ова два документа иде корак даље. Предвиђа прикључење тада већ издвојене Барање Војводини а затим румунског Баната. Овом политичком намером и захтевом отворено заступа немачке интересе стварање државе Банације са Темишваром као главним градом а Банат би постао окосница Војводине. Оваква Војводина као држава имала би становнике: Србе, Швадбе, Мађаре, Румуне, Буњевце, Шокце, Словаке, Русине, Јевреје, Бугаре, Цигане, Чехе и наставља:… "ми наравно спомињемо само староседеоце, дакле праве Војводјане, а не "плански" насилно насељене којима није место у Војводини. " Све наведене групе чине Војводјански народ док на челу војводине предвиђају: "Војвода – биран изравним непосредним народним гласањем. " Коментар није потребан, али треба подвући да Салцбуршка изјава обнавља ратне циљеве Другог и Трећег Рајха 1914-1918 и 1939-1945. године и представља покушај санирања пораза 1945. године а обнавља и потврђује хортијеву доктрину да све насељенике треба иселити који нису били завичајни 31. октобра 1918. године у Банату, Бачкој, Барањи и Срему. Салцбуршка изјава оспорава државу Србију исто као што чини Лига социјадемократа Војводине и њени истомишљеници у Демократској странци који такође говоре о војвођанском народу! Аутономаши увођењем термина војвођански народ поред оспоравања Србије као државе одричу природно право српском народу као целини да живи у једниственој држави са свим добробитима и манама које таква држава може да има. За њих је Србија нижеразредна држава док су Србијанци – грађани са територије старе Краљевине нижа раса!? Србијанци су силеџије те са њима "војвођански народ" неће да живи заједно. Међутим ова сепаратистичка група заборавља шта су Срби Војводине и шта је у њима дубоко уврежено а што комунизам није успео да угуши. Још је Илија Грашанин приметио да Срби из јужноугарских жупанија , данашње Војводине, своје родољубље везују за Српство у целини – Србија, Босна и Херцеговина, Стара Србија, Македонија, Црна Гора, Војна Крајина, Далмација, Славонија за њих је јединствен национални простор док Срби из, тада Кнежевине, своја родољубива осећања везују само за њену територију. Ови други се и данас тако понашају! Зато су српски језик, духовност и ћирилица основне полазне тачке јединства Србије као целине. Језик одређује порекло и припадност једном народу заједно са културом и национални начин мишљења. Ову чињеницу је још у 18. веку немачки књижевник и историчар Јохан Готфрид Хердер прокламовао а европски народи прихватили. Комбинаторика "војвођански народ" показује сву испразност идеје Војводине као аутономне покрајине или издвајања у републику. Управо због српске духовности Лига социјалдемократа Војводине напада бачког владику Иринеја и Српску православну цркву која својим утицајем утиче на вернике да не прихвате флоскулу "војвођански народ". Ни римокатоличка црква није равнодушна према флоскули "војвођански народ" због утицаја Беча, Загреба, Будимпеште и Салцбурга и не прихвата војвођанство. Сличан став имају и евагелисти у Војводини. Ове две цркве су мултиетничке, поред православних Срба ту су православни Румуни и Руси а међу римокатолицима су Мађари, Словаци, Буњевци, Шокци, виртуелни Хрвати и Хрвати, Немци и још неки заклутали појединци на српске просторе. Код римокатолика је додатни проблем, криз цркву се врши асимилација Буњеваца и Шокаца у Хрвате или Мађаре. Исто се дешава и са Словацима римокатолицима које преводе у Мађаре. Због ових тенденција постоји прикривено неповерење према римокатоличкој цркви. Римокатоличка црква је универзална и потискује националну идеју код Буњеваца и Шокаца али је интегративна међу верницима без обзира да ли говоре српски, мађарски, немачки или словачки. Тумара, у зависности од националности свештених лица, између великомађарства и великохрватства, али великомађарство има превагу и врши интеграцију верника у мађарство. Изузетак је у Банату где у неким црквама као Зрењанину и Вршцу повремено је богослужење на немачком језику. Етничко шаренило Војводине је плод хабзбуршке колонизације у 18. и 19. веку а не затечено стање. Данас око 20% становника Војводине су несрби а око 15% су несловени Мађари, Румуни,Цигани, Немци и Јевреји. Истина, број Немаца и Јевреја је занемарљив. Питање новог светског поретка и уједињења Европе је нова атмосфера на Балкану који је разбијен. Срби траже нову равнотежу на Балкану, нове темеље стабилности, можда шире од оних 1918. или 1945. године. Ако неко тражи повратак у националној политици на стање пре 1988. то не може да буде брозова аутономија Војводине већ повратак у будућност. Повратак у будућност је нови дух Војводине кроз јединство Србије као државе против аутономаштва и сепаратизма зарад користољубља, конфора, посесизма и трулих компромиса.
Јован Пејин
СНП Светозар Милетић |
