Милан В. Петковић: Албански терористи — Глава 4

Професија „терорист

Савезна Република Jугославиjа има важан стратегиjски положаj на Балкану: повезуjе Jадранско море до Румуниjе и Бугарске, влада централним правцем Дунава и свим комуникационим правцима и природним коридорима од северозапада до jугоистока кроз њену териториjу. У том смислу, ништа се ниjе променило од времена када су формулисане старе геополитичке идеjе — опредмећене синтагмом Drang Nach Osten (ширење на исток), али исто тако прикладне и за обрнути пут — Road to the West (пут на запад). Распад раниjе Jугославиjе и стварање нових држава уместо ње, са тињаjућим етничким и верским сукобима између њих, заjедно са другим врстама антагонизама, откривени су озбиљни проблеми у вези са новим државним границама — нарочито у погледу интернационализациjе српског националног питања. У том смислу, стабилно унутрашње и међународно стање jе имало примарну важност за Савезну Републику Jугославиjу. Тиме jе обухваћен исправљен и прилагођен положаj Косова и Метохиjе и региона Рашке (Санџака), jер они леже дуж правца коjи иде од Македониjе до Босне, па стога претстављаjу нови (и стари) везни пут дуж тзв. „Зелене Трансверзале”.

Са свим тим, борба против пораста сецесионистичких снага и тероризма и сталних покушаjа коjе чине инострани посредници да стекну одлучуjући утицаj на унутрашње послове Србиjе и СР Jугославиjе, мора бити основна и траjна стратегиjа за сва Jугословенска државна и политичка тела. То jе важно због чињенице да небалкански, а пре свега неjугословенски посредници толеришу, подржаваjу и подстрекаваjу тероризам, настављаjући стратегиjу распарчавања jугословенске териториjе и уводећи политичку, социjалну и економску нестабилност.

Последњи покрети на албанскоj етничкоj политичкоj сцени могу су се jасно оквалификовати као радикализациjа и становишта и активности. Та радикализациjа — коjа обухвата и повећан броj терористичких акциjа — jе достигла тачку када се о политичким решењима постоjеће ситуациjе не може размишљати без озбиљних разматрања опасности коjе би могла да створи поjачана употреба силе.

Новине на албанском, коjе се слободно штампаjу по Косову и Метохиjи, су пуне чланака коjи покушаваjу да умање ма какво албанско сецесионистичко подстицање у терористичким нападима и описуjу их као политичку реакциjу и оружани отпор „Српскоj агресиjи”. У оваквим настоjањима, сви они коjи су оптужени или окривљени за тероризам се одмах оцењуjу као жртве државне репресиjе и сврставаjу у националне хероjе.

Операциjе милициjе се интерпретираjу као провокациjе, коjе су усмерене да изазову jош веће сукобе. Такве измишљотине — подстицане од креатора ратова и устанака — припремаjу терен за оправдањње и оружану акциjу албанских терориста.

То jе очигледно пут охрабљења безакоња, дестабилизациjе постоjећег стања, хаоса и нереда. Овакво окружење наjбоље одговара криминалцима, терористима и анархистима. „Профити” су наjвећи и нико их не може контролисати. „Албан” и други њему слични можда то не знаjу, па мисле да они борбом обликуjу неку „правду”. Међутим, они коjи манипулишу са њима, знаjу перфектно како да их искористе за своjе циљеве — што нема никакве везе са романтизмом и патриотизмом. У тоj игри „Албанци” и други пиони слични њима су осуђени да буду одбачени чим обаве своjу улогу. Њихови идеолози и заштитници њихових идеолога ће лако наћи нове пионе, када им буду требали.

Хоће ли Запад поновити грешке коjе jе начинио у Босни и Херцеговини, сада када се ради о Косову и Метохиjи? Ако у случаjу Босне, Клинтонова администрациjа може да каже, да се тамо „радило о тешком положаjу муслиманског цивилног становништва у Босни” (што jе обмана Америцанаца и међународне jавности), те да „САД нису имале другу могућност него да мирно допусте исламску помоћ Босни и Херцеговини” (упркос чињеници да jе помоћ била организована од Ирана), у случаjу Косова и Метохиjе неће бити у стању да се позива на такво оправдање. Међутим, допуштаjући Ирану укључиење у послове у и око Сараjева, Бела кућа jе активно подстакла наставак „Косовске Кризе”, мада jе било jасно као дан да главним снагама локалних муслимана управљаjу исламске терористичке снаге, коjе су под заштитом Ирана. Никава хуманитарна криза или било коjи други аргумент не може да оправда такву Америчку политику осим ако (некако) не предвиди резултат оних акциjа коjе фаворизуjе милитантни исламизам.

С друге стране, Ирански покушаj да инфилтрира и оjача идеjе исламских екстремиста у Европи, представља део плана за установљење опште исламске доминациjе. Традиционално наjкраћи пут из исламских земаља до „срца Европе” иде преко Балкана. Имаjући на уму сталне покушаjе, коjи се чине годинама, ради стварања тзв. Зелене Трансверзале и ради остварења исламске доминациjе уздуж ње, Иранско укључење у подршку терориста на Косову и Метохиjи постаjе много jасниjе. Да ли jе светска заjедница законски забранила само терористичко извршавање физичког насиља или и макакво подстрекавање, финансирање и подршку, те пружање разноврсне помоћи њиховим криминалним активностима?

Велика збрка у покушаjима да се разjасне та есенциjална питања, коjа jе постављала Међународна заjедница током низа година, jасно откриваjу комплексност и тешкоће коjима jе обавиjен таj проблем. Дефакто, мрље након Другог Светског Рата су то питање поставиле пред Уjедињене Нациjе. И стварно, II Заседање Генералне Скупштине УН, коjе jе одржано 21-ог новембра 1947, донело jе Решење Бр. 177/II, коjим упућуjе Комитет за Међународно право да припреми нацрт Кривичног Закона против мира и безбедност човечанства. 1954 таj Комитет jе предао нацрт тог Закона, у коjем jедан од чланова садржи доследно ово: „Подухвати или охрабрења терористичких активности од стране државних власти у некоj другоj држави или толеранциjа државних власти за организоване активности, коjе су усмерене на извршење терористичких аката у некоj другоj држави, се овим проглашаваjу криминалом против мира и безбедности човечанства.”

Државе чланице УН нису биле у стању да ускладе своjе ставове према Нацрту овог документа због различитих догађаjа, нарочито после киднаповања и атентата на Израелске атлетичаре на Минхенским Олимписким Играма 1972 — коjи су извели Палестински терористи. Разлике мишљења о терористима нису превазиђене ни на унутрашњим антитерористичким састанцима, коjи су одржани у шарм Ел шеику (13-ог марта 1996), у Каиру (30-ог jула 1997) и у Паризу (31-ог jула 1997). Састанак исламских држава, коjи jе одржан у Техерану те исте године, jе такође пропао и ниjе донео неки мултилатералан уговор. Уместо тога, били су понуђени планови и резолуциjе на тим састанцима, коjи су укључивали претставнике Међународне заjеднице на, различитим нивоима, а због различитих интереса поjединих држава они никад нису постали прихваћени принципи.

Дефинитивно решење питања „ко jе заиста терориста” би сигурно помогло да се смањи тероризам у свету. У том смислу, мишљење броjних међународних антитерористичких стручњака треба да се узме у обзир: они веруjу да би тероризам невладиних субjеката био незнатан, чак искорењен, ако би му се одрекла подршка влада. Пошто jе свака држава способна да заштити саму себе од домаћег тероризма, или би барем требала да буде, оваква мишљења су потпуно заснована. У случаjу тероризма албанских екстремиста против СР Jугославиjе, горе поменуто гледиште jе сасвим препознатљиво. Расадник тог тероризма jе на Косову и Метохиjи, то су обнародовали албански екстремисти, коjе помажу иностране силе. Односне власти Jугославиjе и Србиjе су временом учиниле и ефикасним мерама спречиле албанске терористе од употребе масовно насиље, с намером да подстрекаваjу на устанак и да изведу сецесиjу. Изречене пресуде на Државном Суду у Приштини 15-ог jула 1994 су добар пример за ефикасну одбрану од тероризма. Истрага jе обухватила 14 чланова самоименованог Министарства одбране „Републике Косово” коjи су били оптужени и итврдила jе да су криви због деловања по инструкциjма Демократске Лиге Косова за организовање — после 1990 — „Косовске ослободилачке Армиjе” (КЛА) уз свеобухватну помоћ из Албаниjе и неколико радикалних исламских држава. Њихове осуде се крећу између од 1 до 8 година робиjе. Jугославиjа и Српске власти су показале исту одлучност и ефикасност директно против терориста, када се насиље поjачало у првоj половини 1998, у зони Дренице и извесним деловима Метохиjе.

Међутим, Албанци коjи изводе терористичке нападе, су резултат координираних и настављених покушаjа неколико иностраних посредника и само су шпиц леденог брега.

Баш као што инострани заштитници, користе различите методе за подстрекавање терориста на Косову и Метохиjи у последњих пар година, исто тако постоjи широки опсег контрамера, коjе се могу користити да се они зауставе непосредно или врло брзо. Главну улогу у потискивању или потпуноj неутрализациjи ових терориста може да одигра Албаниjа, jер се тамо обучаваjу хиљаде терориста са Косова и Метохиjе, а она их снабдева великим количинама оружjа и мунициjе. Сличне акциjе могле би учинити и друге исламске државе, нарочито чланице Групе Д-8, наjразвиjениjих исламских држава. Сличан утицаj би могле извршити и државе на Западу, нарочито САД и Немачка, jер jе Албаниjа веома заинтересована да постане члан Европских општих, економских, финансиских и политичких асоциjациjа и установа.

Момент jе да се у Албаниjи или неким другим државама, где се терористи обучаваjу, прикриваjу или оjачаваjу, неки од њих ухапсе због тероризма или за завереничко-комитске терористичке активности и да се предаjу Jугословенским властима, па ће тероризам у њоj сигурно опасти, а вероватно чак и нестати. Ако до тога не дође, терористи са Косова и Метохиjе би могли добити бољи међународни третман, па би могли да се упуте у друге терористичке организациjе и групе другде у свету.

У другу руку, постоjи опасност да би албански тероризама могао да се отме контроли, па да се повеже са другим терористичким организациjама и групама широм света и са међународним организованим криминалом и да створи посебну међународну криминално-терористичку Интернационалу. У том случаjу борба против тог облика међународног зла ће постати много тежа, ако не немогућа.

Коначно, ако се разматраjу односи између тероризма и других облика криминала — нарочито са организованим криминалом, дрогерашком мафиjом, илегалном трговином, укључуjући оружjе, воjну опрему, „бело робље” и отрован отпад, поставља се неколико питања. Да ли jе терориста професиjа? Да ли ћемо се суочити са терористичким удружењима jедног дана? Ако постоjе центри за обуку терориста, да ли се тиме наговештава и постоjање школа за терористичке инструкторе, учитеље и професоре? Колико дуго се може толерисати постоjање тероризма?

Jош у марту 1998, новине коjе се издаjу на албанском jезику на Косову и Метохиjи и неки магазини, коjи се издаjу у Тирани, су потврдили да у Метохиjи и у зони око Дренице оперишу инострани наjамници — „професионалци”, како су их они називали у чланцима. Већина њих jе дошла из Босне и Херцеговине, Албаниjе и Пакистана. Када jе терористичка група ликвидирана у близини Дjаковице 3 маjа 1998, jедан „терориста, боjе абоноса” jе имао писмо у свом джепу по коjем jе идентификован као Джабер Имад Ел Мадедин из Судана. Иран и неке друге радикалне исламске државе су понудиле помоћ „ОВК”, па послале инструкторе и обучене трупе. Извесни чланови ОВК у САД примећуjу да „не би било добро да се одбаци таква помоћ, пошто jе добродошла, нарочито помоћ из радикалних исламских држава, у случаjу да Срби крену у насилну офанзиву”.

С друге стране, претставници сецесиониста у шваjцарскоj демантуjу било какве везу Албанаца на Косову и Муджахедина, те између вере и наjамника. „Постоjе само добровољци”, говоре они, али не демантуjу чињеницу да jе велики броj Муджахедина, коjи се борио у Босни и Херцеговини на страни муслимана, „рањен на Косову и Метохиjи” користећи „канале и контакте коjи су познати само њима, како би дотурили финансиску подршку из света” с намером да омогуће „извршење налога Алаха” управо овде — на Косову и Метохиjи. „Помоћ” коjи шаљу странци „долази са свих страна света”, размећу се сецесионистички медиjи. Очигледно jе да jе професиjа — терориста (тj. специjализовани наjамник) jедан од наjстариjих заната у свету и да jе jош увек привлачна многим „Псима Рата”, нарочито уколико постоjи перспектива пљачке, насиља, отимачине и вандализма. Многи од њих су несрећни људи и „раде” само jедном за увек. Други преусмераваjу своjе „искуство” у профит, послуjући тако што постаjу рукововиоци код наjамника. У Бристолу (у Енглескоj) jе основано удружење „Интернатионала бораца”. Његови примарни циљеви, коjи су усвоjени на оснивачкоj скупштрини, на коjоj jе претседавао Немац Раyмонд Дер Линде, су да се „остваре права оних иностраних воjника, коjи су погинули реализуjући право Хрватске на одбрану, како су га они назвали”. Доиста jе интересантно да то Удружење има добре односе и добро развиjа односе са претставницима „ОВК”. Jедан од аранжмана jе стварање кампа за обуку терориста. Jедан такав логор већ ради у Босанском селу Махурић. Ту jе био обучаван и Палестинац Абу Хамзех пре доласка на Косово и Метохиjу као „стручњак за одбрану ислама”. Као такав jе и погинуо.

„Терористичка интернатионала” jе почела да се обликуjе. Треба ли jоj дозволити да се потпуно развиjе? Наjбоља заштита за будућност jе да будемо реални. У противном ће тероризам постати озбиљна претња за човечанство. Државе треба да поjачаjу сарадњу пре свега на билатералном нивоу, где jе много лакше наћи плодно тло у интересу међународне безбедности или да размењуjу информациjе. Коначно, добри резултати се могу постићи стратешки, користећи немоћ постоjећих терористичких формациjа и њихов стил рада, нарочито унутрашњу неслогу и не увек добре односе између руководиоца и група на терену, посебно ако неки од њих намерава да обезбеди политичко вођство.

Илузорно jе рачунати на брзо и истовремено елиминисање фактора коjи стимулишу, подстрекаваjу и ревитализуjу тероризам, мада се он може ограничити адекватним мерама. Зато му се несме давати нада, jер га то потхрањуjе и оjачава.

Истраjност и заjедништво су суштина борбе против тероризма. Као и бескомпромисност, ефикасност и jасноћа — да тероризам не сме постати професиjа, нити се претворити у снагу коjа диктира услове друштву.