Ових се дана у Федеративној Републици Немачкој обележава 20-годишњица пада Берлинског зида – догађаја који је за немачки народ од непролазног значаја, догађаја који је променио не само свест Немаца, него и систем европске безбедности и поратно светско уређење у целини.
...Операција подизања Берлинског зида под шифрованим називом „Кинески зид II“ била је добро припремљена и оперативно изведена. Бетонски прстен дужине 200 километра окруживао је Западни Берлин. Од 13. августа 1961. године главна знаменитост подељеног града током наредних низ година постао је Зид, најпознатији «култни» објекат из времена «хладног рата».
«Кинески зид II“ по свом значају био је аналог Великог Кинеског зида. Изградња првог зида почела је у III веку пре н.е., у периоду Зараћених царстава (475-221 године пре н.е.) Зид је требало да ојача границе кинеске цивилизације и консолидује јединствену империју. Други зид, или «антифашистички одбрамбени бедем на споју социјализма и капитализма», како су називали Берлински зид у ДР Немачкој, скоро три деценије је оличавао гранично утврђење социјалистичког света, које је представљало међу између «два света и два система». Берлински зид је постао симбол конфронтационе стабилности у епохи блоковске супростављености.
Џон Кенеди је поводом изградње Зида филосовски приметио: «То није баш пријатно решење, али зид, нек га ђаво носи, ипак је боље од рата» У то време са тим су се слагали практично сви. Поделивши свет, два социјално-политичка система била су принуђена да мирно коегзистирају, оградивши се један од другог Зидом и бајонетима војних блокова.
Каснија логика развоја догађаја унела је своје корекције у такву коегзистенцију. У СССР су уз таламбасе «перестројке» квасали процеси дезинтеграције, а онда се у центру Европе почело говоркати о немачком јединству».
У јуну 1989. године за време посете Михаила Горбачова Западној Немачкој, та тема је била и кључна. Немачки канцелар Хелмут Кол је овако изложио совјетском госту своје виђење проблема немачког јединства: «Као што Рајна тече ка мору, ток историје неминовно води ка уједињењу Немачке. Наравно, могло би се покушати изградити на Рајни брану, али ће река пробити обале и наставити свој пут покрај бране. Управо тако стоје ствари са обнављањем земље. Наравно, господин Горбачов може задржати тај процес дуги низ година... У том случају ја, наравно, нећу дочекати тај дан. Али дан немачког јединства ће настати са таквом неминовношћу, са каквом се Рајна улива у море».
У новембру 1990. године «брана је пробијена», десетине хиљада становника Берлина похрлило је ка контролно-пропусним прелазима. Берлински зид, који је током 28 година, 4 месеца и 9 дана делио две Немачке, коначно је срушен...На светској арени појавила се уједињена Немачка, која је убрзо почела играти водећу улогу у питањима европске безбедности...
***
Протекле су године. Уочи 20-годишњице пада Берлинског зида, 3. новембра, по први пут се после 1957. године немачки канцелар обратила представницима оба дома америчког конгреса. Ангела Меркел је изразила захвалност «Џону Кенедију на речима да је он грађанин Берлина, Роналду Регану који је захтевао од Михаила Горбачова да сруши Берлински зид, Џорџу Бушу-Старијем, који је против воље Француске, Велике Британије, Италије и Совјетског Савеза дао «зелено светло» Хелмуту Колу и уједињењу Немачке»...
Овде није баш све тако. Да, госпођа Меркел има зашта захвалити Американцима. Истина, захтев Роналда Регана да се сруши Берлински зид пре је био само успешно одиграна епизода у интерпретацији чувеног глумца и политичара, неголи руководство за акцију совјетском лидеру. Друга је ствар Џорџ Буш – Старији. Он је у више наврата у разговорима са председником СССР покушавао да искамчи, какву ће позицију заузети Москва у случају уједињења Немачке. Хоће ли остати у касарнама војска Западне Групације, или ће она постати «брана на Рајни»? И схватио је, да од стране Михаила Горбачова неће бити озбиљнијег противљења.
А у јуну 1990. године, када Зида већ није било, Михаил Сергејевич Горбачов је отворено изјавио Џорџу Бушу – оцу, да ће се сложити са чланством уједињене Немачке у НАТО «ако то пожели немачки народ». Запрепашћени Буш је два пута замолио Горбачова да понови оно што је казао...
Према томе, мишљење фрау Меркел да је Буш дао «зелено светло» уједињењу Немачке против воље СССР, најблаже речено је погрешно.
Друга ствар су Велика Британија и Француска.
Премијер Велике Британије Маргарет Тачер је казала Горбачову: «Уједињење Немачке није у интересу Британије, нити је у интересу Западне Европе. Заборавите на све што сте прочитали у натовским коминикеима. Нама није потребна јединствена Немачка. И није нам потребна промена поратних граница у Европи. Ми то не можемо допустити, то би дестабилизовало међународну ситуацију и довело у опасност нашу безбедност». Председник Француске Франсоа Митеран је изјавио, да ће нова уједињена Немачка бити још опаснија него за време Хитлера. Ф.Митеран је сматрао, да ће уједињење Немачке оживети «лоше» Немце, који су једно време доминирали у Европи: он је говорио да ће ширење територије Федеративне Републике Немачке одбацити Европоу уназад, у ситуацију каква је постојала до почетка Првог светског рата...
Данас је то у прошлости. Уједињена Немачка је признати европски лидер који има политичку тежину, економску моћ, висок међународни ауторитет. Од Берлина умногоме зависи будућност Европе.
Па ипак једну поуку из протеклих две деценије треба посебно апострофирати.
Рушење Берлинског зида у новембру 1989. године није поставило чврсте темеље општеевропске безбедности. Наде милиона Европљана у савршенији светски поредак нису се испуниле. Ратови и конфликти у Абхазији, Авганистану, Босни, Ираку, на Косову, Македонији, Нагорном Карабаху, Југославији, Јужној Осетији показали су да у свету, који је изгубио стабилност биполарне конструкције, суверенитет, територијална целовитост и независност држава већ нису темељни принципи међународних односа. Једини убедљиви аргумент је – сила.
Присетимо се Гетеа: «Geld verloren – nichts verloren, Ehre verloren – viele verloren, Mut verloren – alles verloren, da waerst du besser nicht geboren» (Паре су изгубљене – ништа није изгубљено, част је изгубљена – много је изгубљено, храброст је изгубљена – све је изгубљено, а онда би ти било најбоље да се ниси ни родио“). Желели би смо да се надамо, да ће на дан 9. новембра лидери Европе и Русије имати довољно политичке храбрости не само да се диве плодовима слободе покрај руина Берлинског зида, него и да начине корак у правцу осигурања њихове ефикасне заштите у будућности.