Међународни трибунал за бившу Југославију је 24. јула изрекао пресуду лидеру Српске радикалне странке, којом је он осуђен на 15 месеци затворске казне. И када се узме у обзир седам година које је професор Војислав Шешељ провео у тамници ишчекујући процес, ова пресуда може изгледати бесмисленом, али у суштини обећава да ће  постати смртном. Разоткрива се замисао Хашког трибунала да и физички уништи Војислава Шешеља.

Дата пресуда изречена је по оптужби  која је против Шешеља покренута за време другог процеса, започетог пре више од две године и обустављеног на неодређени рок: она се односи  на такозвано мешање у вршење правосуђа. Чиме је то био повређен Хашки трибунал? Према тврђењу тужилаштва, Војислав Шешељ је у једној од својих књига  (чији се наслов држи у тајности) открио имена тројице заштићених сведока оптужбе. Институт заштићених сведока као такав је, уопште узев, признати институт сваког правног система. У нарочито сложеним ситуацијама имена низа сведока, а такође њихова лица, могу бити сакривени од публике. Међутим, у Међународном трибуналу за бившу Југославију  заштићене сведоке употребљавају сваким поводом који одговара тужилаштву. У првом реду, то су сведоци који лажно сведоче. А оповргнути лажно сведочење је, по правилу, тешко зато што оптужени (на пример, председници или министри) нису лично били на месту злочина и не могу знати да ли су се догађаји у овом или оном сеоцету одвијали онако како их описује сведок и уопште, јесу ли се догодили. Једини начин одбране остаје оцена поверења у самог сведока, а за то је неопходно знати ко је тај сведок. На пример, ако успете да утврдите да је сведок и сам учествовао у извршењу злочина, па ако је још заинтересован да пребаци одговорност на друге, сведочење таквог сведока не може се сматрати убедљивим.

У Међународном трибуналу за бившу Југославију део сведока су или злочинци, или лица  која су директно заинтересована за исход процеса. У циљу да се оповргавање сведочења таквих лица одбрани учини сложеним, Хашки трибунал и користи институт заштићених, прецизније, тајних сведока, јер се они у суштини немају од кога штитити. Апсолутна већина сведока оптужбе Војислава Шешеља су били тајни сведоци.

Овај нови судски „процес“ за увреду суда трајао је свега три сата! Тужилац је  говорио само неколико минута и суду изнео само неколико цитата из књиге Војислава Шешеља, преведених на енглески језик. В.Шешељ је захтевао, да се у својству доказа књига преведе у целини, јер се суштина учињеног дела може схватити само ако се књига прочита. Он је подсетио на чувену изјаву Ришаљеа: „Дајте ми један пасус из сваког текста и наћи ћу довољно основа да његовог аутора пошаљем на гиљотину“1 Међутим, тужилац је упорно био при своме: не, само изнети цитати! Председавајући судија Квон био је, као и увек, „на висини“: он је наложио да се у својству доказа узме књига у целини, али је изјавио да њу не треба преводити – довољно је и оно што је поднео тужилац!

„Дајте да  изведемо мали експеримент како би смо доказали да тужилац не зна о чему говори моја књига, - предложио је Војислав Шешељ. „На пример, колико пута ја помињем име судије Бономи (који је такође члан судског већа у процесу Шешељу)? Тужилац не зна. Погледајте како се он врпољи на столици – одмах се види да не зна. А не зна он зато, што му нико није то рекао, а сам он целу књигу није прочитао, већ само добио цитате из исте. А да је прочитао целу књигу, он никада не би могао извести закључак да је она написана ради тога да разоткрије имена заштићених сведока. А име судије Бономи помиње се у књизи четири пута, зато што је тај судија учествовао у доношељу одлуке по том делу, са којим су повезани заштићени сведоци“.

Суд је изјавио да се јавност може упознати само са редигованом  верзијом пресуде, која је у неким деловима строго пов. Другим речима, Хашки трибунал ускраћује јавности минималну информацију, предлажући просто да се поверује судијама који су утврдили да је Шешпељ прекршио право. Ми се са тим не слажемо и покушаћемо да извршимо анализу чињеница које су нам до данас доступне.

Како смо већ казали, наслов „кривичне“ књиге држи се у великој тајности. Војислав Шешељ је аутор преко стотину књига, па и више од двадесетак које је издао после 2003. године, у времену које проводи у тамници Хашког трибунала. Држање у тајности наслова те књиге, по којој се он оптужује, личи на ругање или бесмислицу. За време претреса судија Квон је стално  подсећао тужиоца да не наводи  било какве чињенице које би могле довести до идентиофикације наслова књиге (?!). Међутим, тужилац је, показујући врхунце непрофесионализма, навео апсолутно све што је неопходно за утврђивање наслова књиге: њен обим, па чак и прецизно место где се она налази! Обим књиге  је 1400 страна, налази се на сајту Војислава Шешеља на интеренету. На Шешељевом сајту постоји само једна књига од 1400 страница – то је „Афера у Хртковцима и усташка курва Наташа Кандић“.

Зашто се појавила ова књига? Ствар је у томе што Хашки трибунал у Оптужници Шешеља терети за кривицу за догађаје у Србији,  зашта Међународни трибунал за бившу Југославију нема јурисдикцију – то је догађај у Хртковцима. Међународни суд за бившу Југославију има јурисдикцију да  разматра злочине у оним државама, у којима је постојао оружани конфликт. Хртковци се налазе у Србији, а Србија је једина република бивше Југославије у којој није било оружаног конфликта (сем агресије НАТО 1999. године, по којој Хашки трибунал стидљиво не врши своју јурисдикцију)) и зато Међународни трибунал нема јурисдикцију за догађаје у Хртковцима. Међутим, Међународни трибунал је, прекршивши сопствени Статут, изјавио да има јурисдикцију у односу на догађаје у Хртковцима. Као, догађаји у Хртковцима били су скопчани са оружаним конфликтом у Хрватској, те зато Међународни трибунал може да разматра догађаје у Србији!

На основу такве логике Међународни трибунал за бившу Југославију може установити јурисдикцију и уопште на сваком месту Земљине кугле, изјавивши да су догађаји у тој земљи скопчани са конфликтом у бившој Југославији. Незаконитост одлуке Међународног трибунала да  задржи оптужбу за Хртковце била је очигледна и Војислав Шешељ је уложио жалбу, приложивши уз њу специјално дукументарно-историјско истраживање о догађајима у Хртковцима. Међутим, трибунал не само да је  одбио да разматра жалбу, него је  наложио и да се не преводи Шешељево истраживање. Онда је Шешељ та документа издао у виду књиге, како би показао како Хашки трибунал манипулише и са историјом, и са правом.

У књизи се доказује: да би се догађаји  у Хртковцима „изместили“ из Србије, требало је припремити лажне сведоке. У датој књизи сабрани су практично сви материјали о догађајима у Хртковцима. Ништа није пропуштено. Целовита хронологија у документима. Зато је помињање имена заштићених  сведока (сви су они били јавне личности)  - без указивања на то да су они заштићени сведоци -  апсолутно природно и неизбежно. Да је В.Шешељ и заиста желео да открије имена тајних сведока у циљу вршења на њих притиска или претње, он би то учинио било којим другим начином, а не објављивањем књиге са анализом историјских докумената!

Аргументи тужиоца о „злочину“ који је извршио Шешељ заиста говоре о сиромашном нивоу у крајњој линији, његовог правног образовања и професионалног знања. У прилично једноставном кривичном делу, тужилац није предочио доказе таквих значајних знакова преступа као што је субјективна страна преступа, није доказао постојање преступничких последица па чак није у целости прочитао једини документ који он сматра доказом кривице. Ако се узме у обзир да је за припреме те оптужнице тужиоцу требало више од пола године, сумње у ниво Макферлејновог професионализма не остаје.

Зашто је настала сама та безумна идеја са оптужбом за књигу? Одговор је једноставан: главни процес против Војислава Шешеља је пропао са заглушујућим треском. До окончања процеса предочавања аргумената по Оптужници тужилаштву је остало свега четири сата и одједном... процес се обуставља у вези са откривањем пре годину и по (!) имена сведока који су давно већ дали своје  изјаве на његовом процесу. Узгред, сведочења датих сведока  Шешељ је лако и убедљиво оповргнуо за време унакрсног испитивања сведока. Сада тужилаштву и суду, који је у Међународном трибуналу за бившу Југославију део оптужнице, остао један излаз – да Шешеља лише права на личну одбрану. У противном он не само  да ће  оповргнути оптужбу, него и доказати да је тужилаштво припремало лажна сведочења. А то већ није рушење једног процеса, већ рушење комплетног Хашког трибунала. Једини човек који је био близу тога, био је Слободан Милошевић. Њега су могли зауставити једино тако што су га убили.  Јасно је да трибунал нема другог начина да опстане, него да заустави Војислава Шешеља.

Судско веће осудило је В.Шешеља на 15 месеци затворске казне.  На први поглед, то изгледа бесмисленим, јер јер Шешељ утамничен већ седму годину. Али, како смо већ казали,  та је пресуда у суштини покушај да се Шешељу изрекне смртна пресуда.

Још првог дана свог појављивања пред судом фебруара 2003. године на стална питања судије није ли променио своју одлуку да се сам брани, Војислав Шешељ је одговорио: „Мени су несхватљиви ваши покушаји да ме све време питате једно те исто, кад сам вам већ дао свој одговор. Бранићу се искључиво сам. И кунем вам се својим животом да другачије бити неће“. Тада је, можда, мало ко поверовао да је заклињање животом било озбиљно. Међутим, након три године, када му је принудно одређен адвокат, Шешељ је доказао да је заиста спреман да умре за своје право на сопствену одбрану: он је прогалсио штрајк глађу који је трајао 30 дана. Гладовање је прекинуто тек након што му је суд вратио право на личну одбрану. Захтев Војислава Шешеља да му се гарантује осигурање права на личну одбрану није каприц. Он зна да ни један адвокат у свету није у стању да сруши тај трибунал сем он лично. Сада, у условима потпуног краха главног процеса, Међународни трибунал за бившу Југославију припрема се да му поново наметне адвоката. Пресуда за откривање имена заштићених сведока припремила је за то основу: као, Шешељ је прекршио своје обавезе и више не може да се сам брани. Шешељу није остављен другачији начин да брани своја права, и када му опет принудно одреде адвоката, са његове стране уследиће нови штрајк глађу. Хашки трибунал рачуна на смртни исход тог штрајка.

Судије Међународног трибунала за бившу Југославију нису могли изрећи другачију пресуду. У саставу суда су џелати Слободана Милошевића Г.Квон и Ј.Бономи, а  са њима и К.Паркер, који је спроводио „истрагу“ узрока смрти бившег председника Југославије. Квон је још 2003. године потврдио оптужницу против В.Шешеља и издао налог за хапшење. Судски процес је показао, да против Шешеља није постојало никаквих доказа, тојест, 2003. године Квон је  потврдио неаргументовану оптужницу. И заправо је он посебно заинтересован за то, да Шешељ буде осуђен по сваку цену.

Судије и тужиоци из Међународног трибунала за бившу Југославију морају знати: ми схватамо да ће против Војислава Шешеља бити извршен нови злочин и упозоравамо на то целокупну међународну заједницу.