Главне речи: политички радикализам, доминација, глобализација, исламска учења, тоталитаризам
Апстракт: Садржај текста чини анализа једне типичне рецепције филозофије исламског радикализма на Западу. У првом делу излажу се модерне верзије ових радикалних учења и њихова веза како са исламском традицијом, тако и са савременим западним политичким учењима. У другом делу аутор показује у којој је мери политички радикализам исламизма резултат логике ситуације и вишедеценијске политичке кризе на Блиском истоку. У том контексту, следи закључак да су радикална исламска учења пре настала као реакција на империјалну политику Запада а не као резултат фрустрације због распада некадашњег Калифата.
Рушењем облакодера у којима је био смештен Светски трговински центар у Њујорку 11. септембра 2001. године на више него симболичан начин манифестовао се рат најмоћније силе света и радикалних исламских терористичких група. Тако је сукоб, који је већ годинама добијао на динамици обухватајући све већи географски простор и врсте манифестација, дошао до самог визуелног крешенда. Свет се могао непобитно уверити у постојање интернационалне завере добро обучених фанатизованих терориста који су се обрушили на предводника западне цивилизације. Тиме је америчка администрација добила ???царте блансхе“ да интервенише у свакој географској тачки света за коју процени да је од њених виталних интереса, а амерички народ, савезници и водеће интернационалне институције (ОУН, ОЕБС) непобитно сведочанство да је западни свет у опасности.
Тешко је улазити у нагађања о томе шта се заправо све тог дана догодило, а још мање како се то уопште могло догодити. Опскурни и противречни извештаји америчке администрације више скривају него што откривају. Много је битнији ланац драматичних догађаја који је затим следио, пре свега окупација Авганистана, сурови сукоби Израела и палестинских борбених група, агресија западних савезника на Ирак, претње Ирану. Све то не само да део нашег света чини местом разарања и страдања, већ отвара врата једном, по многим аспектима, цивилизацијском сукобу. У том смислу, промишљање западне версус исламске културе постаје поново актуелно. То је занимљива тема за историчаре и теоретичаре културâ, али и за оне које се баве практичним стварима: политичаре, војне стратеге, пословни свет.
Тврђење о сукобу цивилизација је можда претеривање ако се схвати као манихејска борба, али да је о озбиљној и, по свему судећи, дугорочној кризи реч нема никакве сумње. Зато је интересантно видети на који начин идеолози западне демократије тумаче свог релативно новог или, како ћемо из њихове интерпретације видети, васкрслог старог противника и какве му намере приписују. Интенција овог текста је упознавање, у основним цртама, са типичним тумачењем исламског радикализма. Таква рецепција осликава разумевање Запада на дешавања у муслиманском свету, као што имплицитно намеће и стратегију која из те слике следи. Други део текста покушава да цео проблем тероризма и ширење радикалних учења посматра у једном ширем социјалном контексту и да укаже на то у чему су саме империјалне силе допринеле његовом успону.
Теолошко–филозофски корени исламског тероризма
Роберт Рајли у недавно објављеној студији Корени исламистичке идеологије (Роберт Р. Реиллy, Тхе Роотс оф Исламист идеологy[1] ) настоји да на релативно обухватан начин објасни који су идејни извори радикалних исламских покрета и терористичких група. Притом, он прави у политичкој литератури већ прихваћену дистинкцију између ислама и исламизма. Исламизам је појмљен као облик деформације саме изворне религије ислама и он је дефинише као ???скраћеницу за тоталитарну муслиманску идеологију“.[2] Исламизам се, по аутору, пре свега може разумети као облик реакције на дуготрајна сложена историјска збивања која су довела до пораза некадашњег Калифата. Сумрак некада експанзивне исламске цивилизације започео је са Бонапартиним искрцавањем у Египат 1789. и поразом египатске армије. Током целог 19. века Отоманска империја, коју су цинично већ називали ???болесник на Босфору“, губи комад по комад своје некадашње огромне територије,[3] да би кулминација пропасти дошла са Првим светским ратом. И симболички, Калифат укида Кемал Ататурк 1924. који оснива модерну Турску као секуларизовану државу по моделу западних друштава. Још су сведоци ових збивања приметили да је убедљива демонстрација супериорности Запада, како у војној техници тако и у организацији, створила огромну психолошку, теолошку, филозофску и политичку пометњу у исламском свету. И до данас она није престала, а исламизам, као жеља за повратком на некадашњу моћ и славу муслиманске цивилизације, представља један од одговора на ова збивања.
Исламско учење, каже Рајли, још од својих почетака уверљивост пре свега дугује остварењу пророчанства пророка Мухамеда да ће они који ову веру прихвате и практикују бити награђени у овоземаљском животу. Дакле, за разлику од хришћанства које рачуна на трансцедентну утеху, награду која долази у оностраности, ислам поучава да се активизмом у садашњости може остварити божје пророчанство. Алах је поручио да ће се његово царство остварити овде и сада и да ће се ширењем нове вере и победом над неверницима тај простор проширивати. Дар–ал–Ислам (Земља мира), као земља истинске вере, треба да надвлада околни немуслимански свет Дар-ал-Харб (Земљу рата). И заиста, нова борбена религија је невероватном брзином и жестином почела да се проширује како демографски, тако и географски. Митско пророчанство се верификовало и легитимисало кроз емпиријска сведочанства: територијална експанзија арапских племена која су прихватила ислам најубедљивија је потврда исправности новог учења. Пророчанство се обистињавало, а територија оних који су практиковали ислам се проширивала, што је била најбоља сатисфакција да верници поступају управо онако како бог од њих захтева. Није било разлога за сумњу у исправност учења које је демонстрирало своју супериорност.
Али, када је дошло до опадања некадашње политичке моћи, када су територије почеле да се смањују а војске неверника побеђују, муслимани су се нашли пред чудом: како објаснити овај очити неуспех са становишта вере? Од Магреба до Леванта неверници су почели да владају верницима.[4] Западне силе загосподариле су многим исламским земљама, што је с аспекта теолошког учења могло само да значи да је свемоћни бог напустио своју паству. Зашто? Одговор је био у складу са прокламованом доктрином: очито зато што верници нису на прави начин више следили његов пут. Или, речима модерних политичких утопија, дошло је до идејног скретања, напуштања изворног учења од следбеника.
Вредно је напомене да је приказани модел односа верника и Бога, награде и казне, већ познат из старозаветног мита. Присетимо се зато саге од односима Јевреја и њиховог бога. Свемоћни бог склапа уговор са изабраним народом, обећава му заштиту и срећан живот под условом да га он беспоговорно слуша, слави и поштује његове заповеди. Сама приповест о јеврејској држави, њеним успесима и падовима тематизује однос бога и људи: онога часа када избабрани народ престаје да поштује предузете обавезе, гневни свемоћни творац га сурово кажњава: Јевреји падају у ропство, а њихови градови и светилишта бивају изложени разним катаклизмама. Поновним успостављањем уговора са богом, поштовањем предузетих обавеза, они постају опет његови миљеници. У том смислу, може се говорити о етици одговорности[5] : судбина божјих изабраника није случајна већ заслужена награда или казна. Као што су успеси муслимана били потврда исправности вере коју су гајили, по истој логици је и пораз израз те исте воље. Закључак је логичан: Алах је морао да казни покором оне који су престали да прате његове речи.
Рајли указује на један очит парадокс. По његовом мишљењу, обнављање ислама, односно настанак његове модерне радикалне верзије, уско је повезано са утицајем западних филозофских и политичких струјања на традиционална исламска теолошка учења. Другим речима, исламисти, у тежњи да се супротставе Западу, сами су у много чему постали западњаци. Тако списи и политички ангажман два најистакнутија мислилаца исламизма, Хасана ал Бана (Хассан Ал Банна) и Сајида Кутба (Саyyид Qутб), показују да су њихови мисаони извори, извори који су дали потку теолошко–политичкој доктрини радикалног исламског учења – и сами великим делом продукт две теоријско–политичке доктрине које су дале идејни супстрат тоталитарним друштвима Европе 20. века (фашистичким и комунистичким порецима), стопиле се са исламском традицијом и постале агенс новог политичког радикализма на Истоку.
Као круцијалан доказ, Рајли наводи да је тридесетих година Хасан ал Бана створио политичку организацију ???Муслиманске браће“ по моделу нацистичких ???Браон кошуља“. Исто тако Кутб, који је завршио Световни универзитет у Каиру, велики идејни утицај западних идеја стекао је боравком у Сједињеним Америчким Државама (1948–50). Кутбов доживљај западне цивилизације био је потпуно негативан и он је био згранут америчком културом видевши у њој извештаченост, површност, заокупљеност материјалним добрима, обожавање култа тела и еротике. Овај мислилац је, попут филозофа из Франкфуртског круга, доживео Америку као облик својеврсног ???културног примитивизма“. Од повратка у Египат он се као публициста посвећује критици западног начина живота и трага за аутентичним изразом који би исламском свету вратио изгубљену нормалност. Кутб је сматрао да исламска религија, прочишћена и мисаоно оснажена, може да се супротстави свеопштој дегенерацији и на Западу и на Истоку. Рефлектујући о ситуацији у својој домовини, дошао је до закључка да је одстрањење исламских закона и религиозних вредности, нарочито након периода европске колонизације, оставило муслимански свет у извесној врсти понора. Он користи термин ???џахилија“ (којим се описује стање незнања које је по Корану владало у предисламском периоду) да би окарактерисао стварност која га окружује. Практично питање које се поставило је како омогућити да се ислам врати својим правим вредностима, како политички деловати да би се повратила изгубљена целина вере и живота.
Кутб се приближио ???Муслиманској браћи“ у време када ова организација активно помаже Насеров официрски покрет у борби против Британаца. Убрзо долази под удар новог режима, поготово када, разочаран што Насер нема слуха за успостављање исламске државе засноване на Корану, почиње да га критикује. Из тога изводи радикалан закључак, релевантан за данашњу политичку ситуацију: све секуларне државе где муслимани живе су нелегитимне, а становници који у њима живе су религиозно обавезни да се супротставе власти.
По Кутбовом учењу, основни метод жељене политичке промене огледа се у деловању просветљене авангарде која би требало да народ врати исправној вери. То је организована елитна организација високообразованих свесних муслимана посвећених заједничком циљу. Коришћење термина ???авангарда“ чини се довољним Рајлију да Кутбу припише везу са комунистичком идеологијом, односно авангардом какву је проповедао Лењин. Он исто тако тврди да је Кутб у свом политичком ангажману био веза ???Муслиманске браће“ и Комунистичке партије Египта. Те изворе је тешко проверити, али на основу оног што се зна из тога што је Кутб објавио пре би се о њему могло говорити као о противнику комуниста.
Рајли сматра да је Кутбов пројекат представљао комбинацију идеолошке кампање и џихада. Кутб, наиме, види пропаст Отоманске империје као резултат унутрашње слабости. А главна мана у слабљењу утицаја религије је постојање унутрашњег непријатеља у муслиманском свету. Ту Рајли прави следећу паралелу: на сличан начин на који су национал–социјалисти објашњавали катастрофални пораз Немачке у Првом светском рату – постојањем унутрашњих непријатеља, пре свега Јевреја који су ковали завере против чистокрвних Немаца и учинили државу слабом и рањивом – Кутб пронаилази кривца за пропаст некадашњег Калифата.[6] Јевреји, као заверенички елемент, одговорни су за распад некадашње империје. У том смислу, он изводи радикалан закључак. Ако се они не искорене из муслиманског окружења, немогуће је да се муслимани супротставе Западу и истисну га из свог света.
Идејна основа религиозних порука Кутба и Хасана ал Бана подсећа на борбену традицију средњовековних религиозних хришћанских секти које су сматрале да се божје царство може моментално остварити, а да је главни разлог што се то ипак не догађа у томе што је идејна порука изворног учења заборављена. У том смислу, секте су критиковале официјелна црквена учења као облик девијације зарад привилегија и почасти, као пакт са ђаволом. У својој секуларизованој верзији модерни заговорници мита о успостављању идеалне заједнице која може непосредно да се оствари овде и сада били су Јакобинци.[7] Њихов идејни капитал преузели су анархисти и бољшевици убеђени у то да се светска историја може тренутно разрешити њиховим револуционарним делањем.
*
Када је реч о волунтаризму у оквиру исламизма, он није случајан, сматра Рајли, већ почива на богатој и хетерогеној исламско традицији која даје плодно тло да се развије овакав тип учења. Реч је о облицима тумачења фундаменталних теолошких догми које прате ову религију од самих почетака, учењима која потенцирају ирационалне, вољне елементе наспрам разумских.
На питање како се могу сазнати божје истине искристалисале су се две основне традиције унутар ислама: она која се ослања на примат разума и она која учи о примату воље.
Први облик мишљења условно би се могао назвати рационалистичким, а ту традицију заступа школа Мутализита. Она верује да бог није само моћ већ и разум. Људски разум је божји поклон и човек га мора користити да би сазнао божје истине. Сâм божји ум оваплоћује се у његовом делу, из чега следи да је природни поредак рационално уређен. Истине које је бог открио у Корану могу се растумачити нашом разумском моћи, баш као и сами закони природе, који су очито, божје дело.
Шта је заправо Коран? По школи Мутализита, то је записано откровење које се појавило извесним људима у одређеном времену и под извесним околностима. Да бисмо ми данас, који живимо у другом времену и другом историјском контексту, схватили смисао оног што је у овој књизи записано, морамо је интерпретирати. Морамо схватити шта су одређене речи и ситуације значиле у времену када је овај спис настао, односно не смемо буквално узети речи у њему већ им морамо дати неки данас актуелни смисао. Ова школа је после неког времена прерасла у државну доктрину (9. век), да би касније њено учење било забрањивано, а заступници кажњавани и прогањани. Она је у више наврата доживљавала процват, а њени најзначајнији представници били су славни филозофи Авицена и Авероес.
Антимутализистичко учење, које најпрегнантније изражава школа Ашарита, сматра да Коран није настао у времену и да је он вечно постојао на арапском, баш као и сâм Алах. Зато и нема потребе за његовим тумачењем, а све што је ту речено мора се дословно прихватити и поштовати. Док је прво учење развијало идеју о потреби тумачења и коришћења разумских способности, ова школа инсистира на томе да је основни божји атрибут његова свемоћ. Она искључиво истиче неограничену снагу творца, а запоставља његов ум. Бог као свемоћ је изнад могућности људског поимања. Он влада по властитом науму, ради шта хоће, он је апсолутна воља. Све што данас постоји, бог може по властитој вољи изменити. Из тога логички следи да заправо не постоји рационални, сврсисходни поредак у нашем универзуму, већ да се све одвија по чистом божјем хиру, односно не постоји ништа што би могло да се самостално догоди. То заправо значи да је бог први и једини узрок сваког дешавања. Другим речима, нема секундарних узрока, постоји само један основни покретач.
Из ове филозофске догме следи да су ???природни закони“, попут закона физике, ништа друго него божје навике, отеловљење његове воље које он може, по вољи, да промени. Само је први узрок извор неког догађаја, секундарни узроци не играју никакву улогу. Ако се излила нека река, то није због великих падавина и незаштићене обале, већ је Алах управо тако хтео. Ако се неко удави, објашњење се не тражи у томе што он није знао да плива или што је вода била хладна и слично, већ искључиво у божјој промисли.
Ова школа се ослања на теолошку догму о примату моћи, позивајући се на то да је по Мухамедовом откровењу свемоћ основни божји атрибут. Јасно је да све монотеистичке религије почивају на истој конструкцији: ако је бог један, он је самим тим и свемоћан. Али, интерпретација која игнорише други божји атрибут – ум, редукујући бога на моћ, заправо иде у крајност: ниподаштава људски ум, човекову могућност расуђивања у поимању тајни света. Ако је бог једини узрок, све што он ствара једнако је чуду. Чудо, као што су тврдили теолошки мислиоци попут Аквинског, не може се схватити, оно се може само прихватити. Ако се цео поредак природе и људи своди на израз божјих промисли, односно разуму неухватљивих момената, онда људима не преостаје ништа друго него да се тим манифестацијама слепо приклањају. Они немају разлога и потребе да нешто себи тумаче, да проничу у везе узрока и последица, да постављају хипотезе и конструкције. Напротив, тиме би само изражавали свој каприц, своје неповерење у нужност онога што се догодило и што се догађа. Нико не пориче да и хришћанство прихвата чудо. Кључна је разлика ипак у томе што су чуда само привремени, изнимни догађаји, повремене суспензије природних закона. То их и дефинише као чуда.[8] Могућност чуда се, у начелу, прихвата само након што су исцрпљене друге алтернативе у смислу објашњења које би се темељило на природним узроцима.
Шта су непосредне последице ове фаталистичке доктрине? Најпре то да људи не могу да на адекватан начин појме стварност. Ако бог може, од тренутка до тренутка, да промени редослед дешавања, ако је он неограничена недокучива воља, онда људско биће не може ништа поуздано сазнати. Тако Абу Хамид ал Газали (1058-1111), одбацујући Платона и Аристотела, тврди на бог није везан неким поретком и да не постоје природни низови узрока и последица: све је могло да се и другачије догоди, само да је највише биће тако одредило. На тај начин се божја моћ ослобађа окова каузалности. Али, из тога логички следи и губитак принципа контрадикције. Самим тим, веза елемената у свету постаје лабава и крхка. Не постоји нешто попут ???супстантивног својства ствари“, односно ???стабилних релација међу елементима“: све што изгледа тако само је привид, односно његово трајање је диктирано искључиво тренутном вољом творца. Већ у следећем тренутку неограничено моћни бог то може по својој вољи променити, успоставити сасвим супротне консталације односа. Из овога заправо следи да је бог толико свемоћан да је раван чуду.
Тамо где недостаје рационално објашњење, где су ствари непојмљиве, може се очекивати и ирационално понашање, закључују аутори модерног исламизма.[9] Рајли указује на то да оно што важи за поимање природних догађаја важи и за разумевање социјалних процеса. Познато је да се људска историја објашњава као низ каузалних релација. Међутим, тамо где тих каузалних веза нема или се чине небитним, изостаје и адекватно поимање времена. Зато у муслиманском свету постоји такав индиферентан однос према њему. Арапи, каже аутор, имају мало интереса за властиту историју, која није готово ни постојала док западни историчари нису први написали повест о њиховој прошлости и тиме провоцирали да се и они сами њоме баве.
Ако је бог нешто несазнатљиво, како се према њему треба односити? Ибн Тајмија (Ибyн Таyмиyyа, 1263-1328), средњовековни муслимански мислилац који је утицао на оснивача вахабитизма и који данас има многе следбенике, рекао је да човеков задатак и није да сазна бога. Човеков посао није ни да га воли. Човек једноставно не може волети оно што ни не зна. Једини могући однос човека и бога је однос потчињавања. Људски ум не игра никакву значајну улогу, а слободна воља је само привид. Највише савршенство верник достиже само када слепо верује.
Нико не може оспорити да и у хришћанству постоје тенденције да се служи богу без пропитивања: али ови облици уверења се сматрају јеретичким. Откровење Христа као логоса значи да се бог представља као ум, што опет значи да је највише биће и свемоћно и до извесног степена појмљиво. Природни закони нису нешто супротно и изазов божјем ауторитету, већ су његов израз. Исто тако, ако се не допусте секундарни узроци, немогуће је развити знање о природним законима. Будући да је све настало кроз логос, оно што је створено носи отисак творца, који је уједно и ум. Природа своју интелигибилност (појмљивост) изводи из трансцендентног узрока. Такав поглед садржи отворен позив да се преиспитају закони и правила стварања у намери да се сазна сâм творац. Коначно, са метафизиком Томе Аквинског теолошки став постао је компатибилан са рационалним приступом, карактеристичним за развој модерне науке. ???Метафизичка подршка природним законима не само да је положила темеље за модерну науку већ је дала и основу за постепени развој уставне владавине“.[10]
Сада је потребно повезати елементе који су у оквиру оваквог типа рецепција укратко изложени. Ако се живи у свету у коме не постоји вера у разум, ако се сâм свет приказује као нешто страно човековом духу, а цео систем друштвених односа као случајан скуп елемената, онда то води антирационалистичком становишту. Шта се дешава када такав став почне да преовладава у свести људи, као што је данас случај у великом броју исламских држава? Људи се неће бавити писањем устава јер устав подразумева стабилан поредак у свету, могућност сталних, постепених побољшања и способност формулисања проблема, проверавања и разумевања. Владавина закона је облик поретка у коме се људи признају као политичка бића. Дакле, као мисаона бића која имају слободу воље да се потчине поретку који су сами креирали. Тако бар стоји кад је реч о начелима демократског поретка: слобода одлучивања, могућност пропитивања ауторитета власти, слобода критике, слобода говора и мишљења, слобода плуралистичког политичког организовања.
За исламисте је, наводи Рајли, демократски уставни поредак њихов велики непријатељ и облик неверништва, против кога позивају на борбу. Јусуф ал Ајери (Yусуфф ал-Аyyери) у својој књизи Будућност Ирака и арапског полуострва након пада Багдада (Тхе Футуре оф Ираq анд тхе Арабиан Пенинсула афтер тхе Фалл оф Багхдад), каже да није америчка ратна машина оно што би требало да највише брине муслимане. Оно што прети будућности ислама и самом његовом опстанку је америчка демократија.[11]
За такав став, додао бих, можда ипак главни разлог није тај што либерална демократија подразумева известан степен скепсе према ауторитету, могућност различитих погледа на свет, дијалог као средство преиспитивања различитих становишта. Одбојност према америчкој демократији пре лежи на агресивној спољној политици Америке, која се саморекламира и позива на ???демократска начела“ практикујући претње и уцене.
Ако се као полазни став узме, као што то Рајли чини, да су идеје те које утичу и мењају стварност, онда следи и тврдња да је Блиски исток сиромашан зато што почива на једној нефункционалној култури заснованој на изопаченој теологији. Та деформација се огледа у фаталистичком ставу у погледу догађаја, веровању да све што се збива почива на беспоговорној Алаховој вољи. Алах је одговоран за све. Зато је бесмислено гледати како друга друштва функционишу и који су то механизми које треба побољшати да би наше друштво било успешније. Тамо где влада тирански бог, онај који је једини узрок свих збивања, може се очекивати и тирански поредак.
Зато радикални исламисти преводе ову верзију божје свемоћи у политику неограничене моћи. Они себе виде као реализаторе божјих намера. Ако божја промисао треба да се оствари, онда више нису важна средства већ сâм циљ. Из тога аутор изводи закључак да попут секуларних идеологија моћи, марксизма–лењинизма и нацизма, ова доктрина види у сили једино средство. С обзиром на дате геополитичке околности, логички корак је тероризам. Као потврду за овакву тврдњу Рајли цитира речи изговорене на видео траци Ал каиде (емитоване 30. 11. 2005). На реторичко питање како ми можемо наметнути ову религију? Можемо ли то учинити мирним путем? Да ли то можемо учинити путем логике? Можемо ли то учинити наговарањем и гласачким кутијама?... чује се следећи одговор: ???Једини начин да то учинимо је путем мача“.[12]
На крају, да затворимо круг који следи из ове рецепције радикалног ислама. Исламизам се, сматра аутор, није случајно везао за модерне тоталитарне идеологије. Ниче је тврдио да је воља основни супстрат стварности. Сама филозофија је само облик рационализације оног примарног и конститутивног, а то је воља за моћ. Политичка вулгаризација овог учења био је пројекат национал–социјалистичке партије: биолошки супериорне расе, у циљу властитог опстанка и потврђивања моћи, имају право да покоре, ако треба и истребе, све оне народе који су инфериорни и који их спутавају у њиховом овладавању потребним животним простором. Морални обзири у овој борби за преживљавање не би смели да важе јер би они само ослабили природну виталност оних који су предодређени да владају. Самилост и повлађивање према немоћнима само на дуги рок чине то да јаки и супериорни губе своју снагу и сами бивају потчињени од слабих.
На сличан начин је Маркс дефинисао победнике и губитнике у предстојећем класном рату. Из уверења да је открио нужност по којој се историја одвија, па и будућег победника, он је својим следбеницима дао уверење да његова наука поседује супериорно знање у односу на све остале друштвене теорије. Историјско кретање има унапред задату сврху, а они који су дешифровали загонетку историје имају право да је наметну осталима, желели они то или не. Социјални процеси неизбежно гурају народе и класе у сукобе да би човечанство дошло до свог финалног разрешења. Лењин је веровао у то да је незрелом пролетеријату, као класи будућег победника, нужно чврсто милитантно организовано руководство, које ионако боље зна његове интересе. У том погледу, дисциплиноване, беспоговорно послушне, конспиративне терористичке групе могле би да подсећају на своје бољшевичке претходнике.
Рајли из овога закључује да је на неки начин природно што су се исламисти окренули овим тоталитарним идеологијама, будући да су оне биле компатибилне са одређеним верзијама учења које су они већ поседовали. Мотиви апсолутне истине, братства, бескомпромисне борбе и фаталистичке предодређености као да се преплићу и допуњују.
Другачија позадина исте приче
Рајлијева студија на известан начин представља размишљање и тумачење идејних корена радикалног исламског тероризма за оне који ни делићем свести не стављају у питање оправданост америчке политике и њених савезника. Сама интерпретација идеја на којима почива исламски радикализам је шаблонска, пуна конструкција, искривљена и истргнута из контекста. Ако би се упростила њена порука, она би могла да гласи: напад заговорника новог облика тоталитаризма на институције модерних демократских друштава није случајан, већ је резултат једне дубински ирационалне фаталистичке доктрине. Крајњи циљ овог ???тоталитаризма“ јесте поновно успостављање Калифата, дакле, једне моћне теократске државе која би поништила већину вредности модерне цивилизације. Ма како овакав пројектовани циљ деловао, у датој констелацији прилика, као милитантна утопија, он у најмању руку подразумева две ствари: прво, снажну мотивацију радикалних исламских група да се хомогенизују и истрајно боре против свих оних који им стоје на путу (западних држава и прозападних влада у муслиманским земљама). Друго, то даје оправдање ангажовању свих војних, економских и идеолошких средстава у борби против ширења исламског тероризма. Теоретичари исламизма се, разумљиво, труде да направе јасну дистинкцију између умереног, прогресивног, ка демократском развитку усмереног ислама од поменутог ???извитопереног“ учења, које је ретроградно, насилничко, без моралних норми и представља директан пут у средњовековно мрачњаштво.
Да би се избегла оваква црно–бела подела, желео бих да се мало помери цео контекст расправе и да се уведу још неки додатни елементи који би, можда, помогли да се боље разуме феномен екстремног исламског радикализма. Зато ћемо покушати да развијемо неке емпиријске садржаје важне за ревитализацију теолошких учења, поготово оних са радикалним политичким порукама. Наиме, показаће се да су шаблонска тумачења исламизма у много чему упитна. Тек у ширем историјском контексту могу се схватити збивања, догађаји и размишљања људи који живе у исламским земљама. Сматрам, доктринарна теолошко–филозофска питања нису толико оно што води експанзији тероризма, већ конкретни социјално–политички миље.
За почетак о ономе што изостаје у Рајлијевој интерпретацији деловања Хасана ал Бана и ???Муслиманске браће“. Није спорно да се Ал Бана залагао за исламску власт верујући да је Алах у Корану саопштио истину о савршеном животу на земљи и друштвеном устројству у коме се такав живот може реализовати. Али, истовремено то је учење које има дубоку социјалну и моралну компоненту. Оно сматра да ислам, као поглед на свет, повезује људе у борби за социјалну правду, искорењивање сиромаштва, незаконито богаћење. Оно такође инсистира на политичким слободама, како се оне дефинишу у оквиру муслиманске државе. У том смислу, ово учење било је у стању да дубоко прожме разне слојеве становништва, да апелује на потребу за социјалном правдом, поштовањем породице, да упути снажну поруку против свих видова тлачења и злоупотреба.
Оснивачи овог покрета били су лаички људи, образовани интелектуалци, које је пре свега повезивала жеља да Египат изађе из колонијалне подређености. Није случајно што је ???Муслиманско братство“ од тренутка оснивања (1928) непрестано расло (200.000 чланова 1936, око пола милиона 1948). Оно је функционисало као нека врста муслиманске интеранционале, са групама у Либану (1936), Сирији (1937) и Трансјорданији (1946), чији је кључни именитељ била борба против британског и француског империјализма. ???Муслиманско братство“ је била илегална политичка организација, повезана са покретом официра који су извршили пуч и свргли краља Фарука. Они су очекивали да ће вођа пуча Гамал Абдел Насер успоставити исламски облик власти. Покрет је био толерисан све до покушаја Насеровог убиства 1954. године у коме је био умешан део радикалног чланства, након чега је ???Муслиманско братство“ било забрањено уз масивне репресалије и хапшења.
Није такође спорно да је Хасан ал Бана сматрао да је савремени ислам, као поглед на свет, изгубио ранију превласт у друштву. Разлог томе видео је у чињеници колонијалне експанзије Запада која је довела до кварења понашања муслимана. Слично другим теолошким реформаторима, он је сматрао да је једини лек враћање изворним коренима учења.[13] Он верује да Коран даје вечне и увек важеће законе које је бог објавио преко свог пророка. У том погледу, он подсећа на писце раних просветитељских утопија Маблија и Морелија, који су веровали да постоје изворни ???закони природе“ који су савршени, вечни и непроменљиви.
Исто тако, овај аутор говори о потреби да се ислам поново отелови као империја, попут оне која се остварила у 7. веку. Међутим, он нигде не проповеда да то треба да се реализује путем насиља и џихада као кључног метода борбе. Однос човека према богу у исламу је дефинисан као индивидуалан и не треба заборавити да исламске цркве не познају оне врсте централних ауторитета као у хришћанским црквама.
Рајлијево повезивање Ал Бана са ???Браон кошуљама“ захтева бар два коментара. Прво, у политичком деловању симпатије за непријатеље Британаца су нешто природно и то је пракса свих политичких опонената. Успут, није ли управо у Британији постојала још много већа јавна симпатија за нацизам, све до пред сâм Други светски рат, него на Блиском истоку?
Да закључимо, у највећем броју случајева ???Муслиманска браћа“ су настојала да своје циљеве остваре мирним путем, учествовањем у демократским институцијама и залажући се за реформе у аутократским режимима. Он је био и остао истовремено религиозни, политички и социјални покрет. Дистанцирањем од џихадистичких покрета, ???Муслиманска браћа“ се данас званично залажу за ненасилне, реформске методе. Њихов политички ангажман је толерисан од стране египатских власти. На последњим изборима њихови чланови су као независни кандидати добили 88 посланичких места (20 процената расположивих седишта у парламенту) и представљају најјачу опозициону групу. ???Муслиманска браћа“ имају широку мрежу подршке унутар сиромашних слојева, и то углавном на основу својих добротворних делатности.
Чињеница је да су се првенствено под утицајем Кутба појавиле унутар братства групе склоне насиљу. Једна од таквих је и Египатски исламски џихад, који извршио атентат на египатског председника Анвара ел Садата. Порука овог акта је била та да су власти криве за добровољно приклањање западним утицајима, а самим тим и за удаљавање од јединог исправног начина вођења живота. Сличне насилне методе примењује и Хамас, радикални огранак ???Муслиманске браће“ међу Палестинцима.
Уосталом, као што је и са другим политичким доктринама случај, за радикално политичко деловање увек ће се наћи потребна интерпретација. У том смислу, богата традиција ислама не представља изузетак. Очито да учење Хасана ал Бана може дати предложак и за политички радикализам, као и за толеранцију и поштовање демократских институција и принципа. Слично је било и са Марксовим учењем: све је зависило од тога да ли су они који су га примењивали сматрали да се постулирано стање будућности (истински комунизам) може остварити одмах, и сада, и по сваку цену, или су то препустили лаганом ходу времена (еволутиван приступ).
Саид Кутб неоспорно је инспирисао тврђу верзију исламског радикализма. Очито да није било само у питању учење (обликовање новог друштва по моделу из Корана), већ и карактер аутора. Он је оштро критиковао резултате египатске револуције као облик политичког опортунизма и неспремности да примени принципе Корана у пракси. Оптуживао је Насера да чини штету исламу и Египту зато што подржава западне и секуларне утицаје, док прогања исламске. Због своје политичке делатности проводи у затвору пуних десет година (1954–1964) да би на крају 1966. отишао на вешала са осмехом на лицу, поставши великомученик у очима својих сабораца. Његово бескомпромисно супротстављање западним вредностима у Египту, оправдање верског рата у сукобу са неисламом, вера у теократиски уређено друштво дали су велики идејни потицај џихадистичким покретима. Такође, познато је да се његов брат Мохамед Кутб преселио из Египта у Саудијску Арабију, где је постао професор на исламским студијама. Један од његових студената био је и Ајман Завахири, који је касније постао идејни учитељ Осаме бин Ладена.
*
Потребно је направити бар једну прелиминарну опаску. Најпре, у целом оваквом типу интерпретација сâм појам тероризам користи се крајње расплинуто: он подједнако обухвата акте насиља у Њујорку, Лондону и Мадриду, отпор окупацији на територији коју је запосео Израел, као и атентате у муслиманским земљама. То није случајно јер у једном, другом или трећем облику ова дешавања се углавном косе са укупним интересима Западне алијансе. С друге стране, исто је тако истина да утицај и популарност радикалног исламског учења непрестано расте. У најмању руку, постоје бар две кључне ствари који дубински иритирају муслимански свет ма колико он био хетероген, противречан и подељен. Најпре, то је феномен неоколонијализма и глобализма, који има форму западног интегративизма. На неки начин природан одговор је јачање исламизма као облика националног осећања. Враћање исламским коренима у различитим формама, од раста верских школа па различитих исламских политичких покрета, јесте пре свега врста отпора и осећања угрожености.
Други моменат трајног подозрења према Западу тиче се Израела. Не само да је ова држава настала у самом срцу арапског света под западним патронатом него је њена егзистенција непрестан извор конфликата.[14] Формално гледано, од самог почетка радило се о проблему Палестинаца, који су настанком нове државе задобили трајно нерешен статус поставши народ избеглих и прогоњених. Суштински проблем Блиског истока лежи у мрежи глобалних интереса светских сила везаних са изворишта нафте у региону као кључне сировине наше цивилизације. Другим речима, регион Блиског истока одавно је постао место за које се метафорички може рећи да је чвориште света. Само тамо где су подједнако интересе имали западни и источни блок и где иначе постоје вековни сукоби између држава, религија и народа могао је и настати такав компликован заплет, као што је случај са Палестинцима и јеврејском државом.
Поједностављено речено, будући да су западне силе од самог почетка стале иза Израела у његовом сукобу са околним арапским државама и с обзиром на то да су Арапи углавном доживљавали поразе, разумљиво је да се развила дубока свест о њиховој угрожености. Није од тога далеко ни интерпретација о постојању јеврејско–хришћанске завере, као што су се и у Европи појављивали страхови од комунистичко–јеврејске завере. Не треба много напора да се схвати да су терористички акти које су прихватили Палестинци били изнуђени њиховом немогућом ситуацијом; сабијени у избегличким логорима, проблем за све околне земље, прогањани и непризнавани, њихов отпор је на известан нужан начин евалуирао у правцу тероризма.
Међутим, сами терористички акти међу Палестинцима деценијама нису имали неку снажнију теолошку компоненту. Тај феномен је релативно новијег датума. Релативно скорашњи догађаји подстакли су његов снажан раст. Већ деценију и по Сједињене Државе и међународна заједница причају о ???мировном процесу“ и праведном решењу за Палестинце. У том циљу је пацификован Ал фатах, главни чинилац палестинске ослободилачке организације: он је већ годинама чинио уступке Израелу и његовим заштитницима, губећи све више кредибилитет међу Палестинцима. Пристао је на одустајање од оружане борбе у замену за престанак окупације палестинских територија, прихватио признавање државе Израел без реципрочног признавања права Палестинаца на властиту државу, прихватио је колонизације територија заузетих 1967. и чинио низ других уступака.[15] После очитог неуспеха преговора 2000. године, поново је започела спирала насиља: обнављање антифаде је био резултат немоћи палестинске организације у односу на непопустљивост Израела. Поновна окупација Цисјорданије и Газе, бруталне репресалије и рушење инфраструктуре палестинске власти, изолација Арафата у његовом штабу у Рамали биле су реакције јеврејске државе. Резултат свих тих неуспеха Ал фатаха било је јачање борбене организације Хамас, која је оружаним отпором и самоубилачким атентатима постала водећа борбена формација у Палестини. Сâм Хамас, или ???Исламски покрет отпора“, основан је 1987. у Гази као крило ???Муслиманске браће“. Њему је било дозвољено деловање од стране израелских окупационих власти на палестинским територијама да би се тиме смањио утицај Ал фатаха. Када је друга борбена група Хазбулах 2000. године успела да својим војним акцијама истисне Израел са окупиране територије у Либану, учврстило се уверење Хамаса да је оружани отпор једини делотворни начин да се потисне израелска окупација са арапских територија.[16] Данас је опште је уверење да популарност борбених покрета попут Хамаса и Хазбулаха у муслиманском свету расте: велики део јавног мњења овог дела света види у организацијама попут ових браниоце против агресије Израела и западних сила.[17]
Трећи значајан разлог раста исламистичких покрета почива на томе што су они били плански подстицани од Америке током периода хладног рата. Само се треба сетити кампова авганистанских талибанских бораца у Пакистану, које су амерички специјалисти обучавали, наоружавали и организовали. Њихова идеологија џихада није никоме сметала, с обзиром на то да је постојао заједнички непријатељ – совјетске трупе у Авганистану. Често се обука њихових бораца одвијала у медресама, где је теолошко образовање допуњавано војним. Иначе, само ширење медреса у Пакистану почело је осамдесетих година, управо у оквиру јачања ових покрета. Финансијер ових верских школа била је Саудијска Арабија. Познато је такође да су Сједињене Државе финансирале писање уџбеника за потребе медреса који су били пуни слика насиља и војних правила и где се уздизао култ Мухаџедина.[18] И касније, када су се совјетске трупе повукле из Авганистана, остајале су интензивне везе Ал каиде са ЦИА, када су њени добровољци слати у рат у Босну или на Кавказ. Али, када су се ти исти покрети окренули против америчких интереса, они су проглашени главном опасношћу за цео свет. То је нови и, могло би се рећи, непредвидиви противник.
Радикалне теорије Кутба и Ал Бане имају свој поновни процват управо као облик одговора на све оно што се догађа у овом делу света у последње две деценије, односно као одговор на политичке игре, интересе и двоструке стандарде Запада. Можда је из идеолошких разлога пожељно симплификовати ствари, као што то Рајли чини, и џихадистичке покрете једноставно идентификовати са тоталитарним порецима, ???комунизмом“ и ???нацизмом“. Ипак, разлике су огромне и ово би пре могло да важи као метафора. Можда је то само начин да се очува мит о просветитељској, демократској и правичној политици Запада, наспрам које стоје фанатизовани непријатељи ???отвореног друштва“. Међутим, велико је и практично питање да ли ће се бруталним методама одмазди, војним кампањама и ратном пропагандом смањити број присталица радикалних покрета. Исто тако, занимљиво је питање да ли исламистички покрети могу у будућности заиста остварити нешто попут теократских уређења будући да се саме власти у већини муслиманских земаља томе опиру?
Извесно је такође да, за разлику од процеса деколонизације када је лаичко образовање доминирало, последње две деценије расте утицај верских школа. На тај начин теолошки начин размишљања директно улази у политику. Има ту и пуно разлога социјалне природе. Медресе у многим сиромашним државама, попут Пакистана, заправо представљају једино место где највећи број становника може послати своју децу да се образују: школовање је строго традиционално, али потпуно бесплатно. Примера ради, у овој земљи је 1947, у време стицања независности, било 245 медреса, а 2001. број се попео на 6.870.[19] У сваком случају, општа тенденција у муслиманском свету је све већа надмоћ медреса над лаичким државним школама: број таквих института се у Египту удвостручио, а Саудијска Арабија издашно финансира отварање оваквих установа у афричким земљама.
Не треба заборавити да је у Саудијској Арабији званична религија ортодоксни ислам, вахабитизам. Сходно томе, и снага вере је на великом делу овог простора радикализована: умерена исламска учења под утицајем суфизма као да више нису у моди, много су заступљенија тврђа и политизована верска учења, попут она вахабита и салафиста. Иако се може прихватити као блиско истини да велики број медреса карактерише буквалан приступ светим списима и да је мало оних које припремају своје ђаке да функционишу у комплексном плуралистичком друштву, не постоји једнозначна веза између њиховог деловања и тероризма.[20] Дипломци медреса се углавном баве традиционалним религиозним ритуалима, проучавањем Корана и исправкама онога што виде као немуслиманско понашање код истоверника. У најгорем случају, у медресама које проповедају милитантни ислам регрутују се углавном добровољци за акције у домаћем миљеу, али не и за светску терористичку сцену.
Дакле, стварање радикално подмладка за локалне сукобе има мало чега заједничког са обуком терориста способних да се користе модерним технологијама за нападе, попут оних на америчке амбасаде у источној Африци, разарач Коул или метро у Лондону. Ови терористи су, по правилу, завршили солидне лаичке технолошке школе и припадају средњим слојевима, односно имају мало чега заједничког са побожним сељацима из најсиромашнијих слојева који похађају медресе. Биографије терориста повезаних са Ал каидом говоре о универзитетском образовању, већи број међу њима има докторат, солидних су техничких знања и поседују дипломе са западних факултета. Мало ко од њих има нешто више од основних знања о исламском учењу и закону. У том смислу, политичко–теолошка учења попут Кутба и Хасана ал Бане имају ту, по свему судећи, мало утицаја. Као и за већину политичких активиста, и за терористе важи да се они по правилу не баве егзегезом верских учења. Зато је Осама бин Ладен често могао са подсмехом да се односи према теоретичарима исламских догми као непрактичним ученим људима, а да сâм свој ангажман правда надахнућем које добија директно из Корана.
Укратко, Рајли и њему слични аутори као да непрестано заборављају оно што је више него очигледно: непријатељство исламиста је везано за спољну политику Сједињених Држава и њихових савезника у овом делу света. Тражи се објашњење у оквиру теорије ресентимана према супериорном стилу живота западне провинијенције, у оквиру наивне теолошко–филозофске утопије о обнављању некадашњег Калифата, а фаталистичко понашање објашњава једним суженим разумевањем теолошког концепта о свемоћном Алаху. Његова рецепција исламизма заснива се на непомирљивим паровима тоталитаризам – демократија, фатализам –рационализам, а избегава да макар у траговима проблематизује стварне мотиве и једне и друге стране у овом сукобу.
* Аутор је управник Института за европске студије у Београду.
ЛИТЕРАТУРА
Алберт, Ханс, Фреицхеит унд Орднунг, Тубинген, 1986.
Далримпл, Вилиам, “Иза зидина пакистанских медреса”, Ле Монде дипломатиqуе, март 2006, ИИ, Но. 5. у издању НИН-а.
Цорн Георге, “Динамика исламског национализма”, Ле Монде дипломатиqуе, Март, ИИ, Но.5, у издању НИН-а.
Пелетиере, Степхан Ц., Америца’с Оил Wарс, Праегер, Wестпорт, 2004.
Реиллy, Роберт Р, Тхе Роотс оф Исламист Идеологy, ЦРЦЕ, Лондон, 2006.
Рутхвен, М. и Нањи А. Хисторицал Атлас оф Ислам, Цембридге анд Харвард Университy Пресс, 2004.
Рутхвен, Малисе, Фундаменталисм: Тхе Сеарцх Фор Менаинг, Оxфорд Университy Пресс, 2005.
Талмон Јацоб, Тхе Оригнс оф Тоталитариан Демоцрацy, Лондон 1955.
* Рад рађен у оквиру пројекта 149026, који финансира Министарство за науку и заштиту природне средине
[1] Роберт Р Реиллy, Тхе Роотс оф Исламист идеологy, Лондон, ЦРЦЕ, 2006.
[2] Ибидем., с. 4. Ја бих исламизам тумачио као политички облик деловања заснован на верском учењу, а не нужно као израз тоталитарне идеологије.
[3] Рајли, додуше једва, помиње улогу царске Русије у смањивању моћи Османске империје, али се стиче утисак да је њен пораз искључиво заслуга Запада. Разумевање ствари са гледишта балканских народа пре говори у прилог томе да су Енглеска и Аустрија одлагале пад Османске империје у жељи да се смањи евентуално територијално проширење и утицај Русије.
[4] Ибидем, стр . 6–8.
[5] Алберт Ханс, Фреицхеит унд Орднунг, Тубинген, 1986.
[6] “Јевреји су увек били први покретач рата који је на свим фронтовима објављен против носиоца исламске обнове у свету“ (Кутб), ибидем, стр.8.
[7] Погледати Талмон Јацоб, Тхе Оригнс оф Тоталитариан Демоцрацy, Лондон 1955.
[8] Ибидем, с.10.
[9] Рутхвен, М., Нањи А., Хисторицал Атлас оф Ислам, Цембридге анс Харвард Университy Пресс, 2004.
[10] Ибидем, стр. 15.
[11] Ибидем, стр. 17.
[12] Ибидем.
[13] Сва фундаменталистичка учења, попут вахабитизма и деобанди, имају исти идејни основ: враћање првобитном, неисквареном исламу пророка Мухамеда и његових непосредних наследника. То је првобитно стање пре него што је дошло до кварења људи, када су примењивани стриктни закони Корана. По овој интерпретацији, временом је дошло до кварења овог учења, одступања и злоупотреба. Сличан модел мишљења налазимо у хипотетичком “природном стању”, “првобитном заједништву”, различитих теолошких и социјалних утопија на европском тлу.
[14] Стварање јеврејске државе почиње да се реализује након Првог светског рата када је британски министар Балфур издао декларацију којом се обећава оснивање државе Израел. Турска се 1923. одрекла Палестине и она је уступљена Британији као мандатна територија Друштва народа. Од тада почиње масовно насељавања Јевреја у Палестину, интензивно до 1929, а онда нешто мање због сукоба са Арапима. Одлуком Генералне скупштине ОУН-а 1947. британски мандат је подељен на два дела: на јеврејску и арапску државу. Од јеврејског дела формирана је држава Израел 1948, док је арапски део ушао у састав државе Хашемитски Јордан. Од самог настанка нове државе, па до данас трају крвави сукоби између Јевреја и Арапа у Палестини и околним територијама.
[15] Погледати Џорџ Корн: “Динамика исламског национализма”, Ле Монде дипломатиqуе, Март, ИИ, Но. 5, у издању НИН-а.
[16] И Хазбулах и Хамас су стављени на листу терористичких организација од стране америчке владе и ЕУ.
[17] Хамас је победио на изборима у Палестини, јануара 2006.
[18] Вилиам Далримпл, “Иза зидина пакистанских медреса”, Ле Монде дипломатиqуе, март 2006. (НИН)
[19] Ибидем.
[20] Ибидем.
