Смрт Србије је на помолу. Садашња екипа на власти је гробар ове земље. Али, то је и природан завршетак агоније која траје од „октобарске револуције“ (Коштуница), односно од државног удара изведеног 2000. године
Лета господњег 2002. године, негде у јулу, аутор ових редака је дао интервју Франкфуртским вестима, чији је наслов био „Калварија Срба још није почела“. У интервјуу, који се може наћи на Интернету, моја је маленкост изнела следеће тезе које су биле већ присутне у мојој књизи „Демонизатион оф Сербс“ (Оттаwа, 2001, код нас два превода):
- Државним ударом у октобру 2000. године, на власт је, највећим делом дошла политичка екипа која је на платном списку Запада, првенствено Сједињених Држава;
- По логици ствари, ова ће марионетска власт, по жељи својих наредбодаваца, економски упропастити Србију. Све што је вредно распродаће у бесцење странцима, а земљом ће харати уцена „међународне заједнице“ те незапосленост и сиромаштво;
- Ова ће непатриотска екипа дозволити распад Југославије/Србије. Најпре ће отићи Црна Гора, затим Космет, јужни део уже Србије парламентарно ће потпасти под власт Албанаца, муслимани ће доминирати Рашком, Војводина ће добити висок степен аутономије, а унутар ње ће војвођански Мађари почети правити проблеме. У ствари, већ их праве пошто су се жалили Међународном суду у Стразбуру да их Срби прогоне и то много страшније него што су то радили са Албанцима! Биће само питање времена када ће споменута трусна подручја, на миг „Великог брата“ (САД) тражити отцепљење на основу Повеље УН о „праву народа на самоопредељење“. При том сам цинично додао да, пошто у самом Београду има око 100.000 Албанаца, можда ће и они једнога дана тражити аутономију, односно самосталност.
Шест година после мог интервјуа, историја ми почиње давати за право. Сви знају колике сам напоре, на списатељском плану, предузимао да до овог сценарија не дође о чему сведочи неколико књига и око две стотине мојих чланака објављених у иностранству и на југо-просторима.
Ђинђић незгодан сведок
Ипак, појединци нове политичке екипе су били истинске патриоте. У првом реду, ради се о Ђинђићу који је засигурно био најталентованији српски политичар. Учинио је у почетку доста нечасних ствари, али када је коначно „прогледао“ и почео инсистирати на томе да се питање Космета мора решавати у Београду, а не у Вашингтону, и убијен је; узгред речено, пошто је био вођа пуча 2000. године, сматран је крајње незгодним сведоком.
Други патриота је Коштуница. Али он никада није био човек од акције, што би се у Сплиту рекло, био је „мртво пухало“. У више наврата је пропустио да делује енергично, па је, коначно, изгубио највећи део свог угледа. Примера ради, Коштуница је ове године, уместо да распусти Скупштину, могао формирати владу с радикалима, за што је имао парламентарну већину! Или, као председник владе, располагао је довољним полицијским снагама да, уз логистичку и војну (у оружју) помоћ Русије, запоседне северни део Космета, када је већ био толико упоран у тврдњи да је Космет саставни део Србије; нико не би започео трећи светски рат ради тога, а он би испао херој. По ко зна који пут није се усудио да буде енергичан. Преварио се и у процени последњих избора које је изгубио и тако је, још једном, допринео срозавању Србије. „Пси-ратници“ (службе за психолошко ратовање) „нових господара света“ су Коштуничине недостатке схватили, видели су да он не представља никакву опасност, па се вероватно, из тих разлога, њему није ништа десило.
Толико о истинским патриотама „нове октобарске револуције“. Других нема. Па иако су они (само) елиминисани, „међународна заједница“ нема поверења у своје марионете које су на власти у Србији. Проамеричка парламентарна већина која се у овом часу створила, крхка је и не улива поверење. База је Тадићев ДС + Г17 + Јовановић Чеда, а уз помоћ српских, антипатриотских „невладиних организација“ и већинских полтронских српских медија. На то се надовезују Палма, бивши аркановац и „социјалиста“ Дачић који има ораха у џепу са афером „кофер“. Али и без те реалне лабилности, Американци, који су повели нови хладни рат против Путинове Русије, не верују Србима за које сматрају да су природни савезници Руса. Мисле да се кад-тад њихова квислиншка већина (или барем њен део) може окренути Русији формирајући с радикалима (који, идеолошки, представљају барем 40 одсто српског народа) парламентарну већину. И највероватније се у томе не варају. Зато је намера „међународне заједнице“ предвођене САД да Србију разбију у парампарчад.
Наравно, Американци нису глупи. Иако је оно што раде провидно, то има одређене ефекте. Њихова („лукава“) игра је једноставна. Они нуде „улазак у Европу“ у замену за Косово. Другим речима, они кажу: „Тадићева коалиција на власти ће, заобилазно, дефакто, прећутно признати новонасталу „државу“ Косово, али ће зато, та иста екипа, за компензацију, увести Србију у Европу“.

Политика нових ултиматума
Мора се признати да је половина Срба који живе у северном делу земље и који се сматрају (слично као у Италији) економски напреднијима, а којима до Косова уопште није стало, ту понуду крајње озбиљно схватила дајући поверење „жутима“ („тадићевцима“).
Али Србија, па и она без Косова, у Европу неће учи. Када имплицитно буде признала новостворену „државу“ Косово, почеће уцене. Прво ће на реду доћи вечита прича о Караџићу и Младићу. Па ако се, након неколико година то и заврши, инсистираће се на уласку у НАТО, па на различитим фазама експлицитног, правног, признавања Косова. Истовремено, мањине у Србији које су здушно (биле) уз Тадића који ради све што му Американци кажу, почеће са својим захтевима све вишег степена аутономије. Запад ће их подржавати „у име демократије“ и тако наставити са уценама.
Ето, што је будућност Србије: да се под „хуманитарним притисцима“ демократске „међународне заједнице“ распарчава и да неки њени парчићи уђу у Европу. Права калварија српског народа је на свом почетку и засада јој се не види крај. Овој земљи је очито потребна нова „октобарска револуција“. Међутим, Лењин је једном рекао да су за револуцију потребни револуционарни вођа, револуционарна партија и револуционарни програм, а Србија, у овом часу, нема ништа од тога. Али, како право уништење Србије буде узимало све више маха и како патња српског народа буде прешла сваки праг толеранције, сви неопходни услови за нову, демократску и јединствену Србију ће се засигурно родити из ове каљуге доминиране садашњом политичком, интелектуалном и медијском проституцијом и издајом властитог народа и земље.