Да би могли правилно разумети Протоколе морамо спознати шта је то Сионски приорат и у којим условима и зашто је створен овај древни ред? Који су то политички и историјски услови који су изнедрили овако моћну организацију која се одржала кроз векове? Мислимо да је ово врло важно да би се могло правилно разумети чему су намењени Протоколи и коме и са којом наменом. Позабавићемо се мало и историјом.
Сионски приорат је тајни ред који основао још 1099.године Годфри Бујонски - краљ Јерусалима. Главни задатак овог реда, био је да чува и брани припаднике меровиншке крви и да ствара услове за преузимање краљевског трона, одузетог још 679.г. убиством Дагоберта II, а у дослуху са Папом.
Најбоље одсликава улогу сионског приората једна реченица коју је наводно написао један његов члан:
"Без Меровинга, Сионски приорат не би постојао, а без Сионског приората меровиншка династија би изумрла".

(слика - Ницолас Поуссин, Лес Бергерс Д'Арцадие)

Према изворима који су нам били доступни, неспорни историјски подаци у вези овог реда би били следећи:
 

 

• Тајни ред који је деловао под мноштвом имена, најчешће је познат као Приеуре де Сион (Сионски приорат). http://www.ordotempli.org/priory_of_sion.htm
• Сионским приоратом је управљао низ великих мајстора чија се имена налазе мећу најсјајнијим у западној историји и култури. Велики физичар Исак Њут био је и велики мајстор Сионског приората. На челу ове организације налазио се од 1691.г. до 1727.г. Био је обузет херметичким текстовима и властитим је ставовима подржавао херметичку тредицију. Веровао је да размере и склоп Соломоновог храма крију алхемијске формуле. Током историје овај ред су водили људи као што је Рене Анжујски, Сандро Филипепи познатији као Ботичели, Леонардо да Винчи, Виктор Иго, Клод Дебиси, Жак Кокто и други.
• Кроз скоро целу своју историју Сионски ред се нераздвојиво везивао за ред свештеника - ратника, за Темпларе (Храмовнике).

Добро је да се мало позабавимо овим редом. Идеја о оснивању темпларског реда је пала на памет Игу де Пајену у Јерусалиму који је, могуће је, био инспирисан редом Убица или Исамаилијахан Низара који је основао Хасан-и Сабах у планинама Елбурца у Ирану.
Познати под именом мухарам, “црвени”, федаwа Исамав Вили Калифата, носили су црвене капе, појасеве и чизме, уз белу тунику.
Темплари су носили црвени крст на белој туници, а витезови Болнице Светога Јована Јерусалимског (познати као малтешки витезови измедју 1530. и 1798), који су често обртали симболизам темплара, најзад су прихватили, на својој одећи украшеној грбовима, бели крст на црвеној основи. Године 1118, уз подршку младога Бернара од Клервоа који је за њих, строго Правило Светога Бенедикта прилагодио условима војног живота, темплари су добили званично признање и право да носе оружје како би бранили ходочаснике у Светој земљи. У ствари, они ће постати специјалисти за одбрану Јерусалима.
Била је то авантуристичка војно-религиозна групација која је обављала функцију полиције, заштитника ходочасника који су ишли у Јерусалим. Темплари су, бивајући тамо, ступили у контакт са рабинима и хоџама и сазнали су неке тајне Истока, које су потицале заправо од Атлантиђана. Са проширењем тог знања ред се претворио заправо у верски, и онда врло ојачао, тако да је постао опасност за владаре Западне Европе.
Пошто је Папа подарио темпларима и болничким редовима привилегију да директно зависе од сусрета са папом чиме је пресечен бескрајни ред црквене бирократије, они су постали уистину прави господати Свете земље. Лудо храбре у борби, ове хришћанске елитне јединице су задобиле изванредно важну улогу и на Западу. Прво је темпларима поверен трансфер новца ходочасника у Свету земљу; онда су, кроз тесну мрежу тврђава од шкотске до Шпаније, преносили новац и кроз Европу; најзад, постали су банкари и издавали су сертификате о размени које је могла откупљивати (као вредносни папир), нека друга темпларска агенција. Банкари краљева, који су подносили рачуне једино Папи, темплари су неизбежно, захваљујући своме богатству и својој независности, постали предмет зависти, љубоморе, мржње и зебње медју снагама које су у држави почеле да дижу главу.
Губитак Јерусалима 1187. године н.е. није још изазвао никакву сумњу у корисност темплара; напротив, 1198.године, нови војни ред појавио се у Немакој, под називом тевтонски витезови, који ће остати веран екскомуницираном цару Фридриху II (1210-1250). Ситуација се за темпларе променила када је последњи хришћански бастион у Светој земљи пао у руке Турака Мамелука 1291. Године 1307, желећи да стави тачку на њихову финансијску моћ, француски краљ Филип Лепи ухапсио је темпларе у Француској и извршио притисак на Папу (Климента В, изгнаног у Поатје а онда у Авињон, изван француске јурисдикције, па ипак опасно близу француској територији) да повуче своју заштиту темплара.
Ред темплара се распао 1312 . Његов велики мајстор Жак де Моле постао је, 1314, последња жртва крвавог прогона који су смислили Филип Лепи и његов светник Вилијем од Ногарета.

Свети Грал - по нашим сазнањима морао би да обухвата бар две ствари истовремено: Са једне стране била би то Исусова крвна лоза и потомци - "Санг Реал" - краљевска крв, за чије су чуваре били постављени темплари које је створио Сионски приорат. Друго, Свети грал би био, сасвим дословно, рецептакулум или суд који је садржао Исусову крв. Била би то, другим речима, утроба Магдаленина (жена Исусова) - а, у проширеном смислу и сама Магдалена. Свети грал би симболизовао једнако Исусову крвну лозу и Магдалену, из чије је утробе та лоза проистекла. Могло је то ипак бити још нешто - оно што је крио Јерусалимски храм - било да су то списи у вези порекла и родослова Исусовог, званични подаци о израелској краљевској лози, или сам његов гроб, пошто је његово тело било уклоњено из оног привременог гроба из јеванђеља.

Успели су да их све униште, краљ је спалио на ломачи мајстора Жака де Молеја. Но у самој ватри ломаче он је проклео краља и прорекао обнову реда кроз 600 година, било је то 1314.године. Све се то и обистинило - краљ је са својим присталицама умро под мистериозним околностима исте године, а ред је обновљен, после 600 година у пуном сјају, што не значи да није тињао све време, у XIV веку се појавио као херметички ред Ружиних Крсташа. Ред Темплара се поново појавио као ред Илумината, под вођством Жана Адама Вајсхаупта у Баварској. Они су и масони и Темплари и Малтешки витезови и комунисти и нацисти и господари новца, они су владари из сенке.
Иако су витезови темплари били уништени и растурени између 1307 и 1314 године, Сионски приорат остао је недирнут. Наставио је да делује кроз векове и ако је и сам повремено раздиран крвавим страначким сукобима. Делујући у сенци, иза кулиса, управљао је неким од одсудних догађаја у западној историји.
Захваљујући додиру са исламском и јеврејском културом, темплари су већ били усвојили велики број представа туђих правоверном римском хришћанству. Блиски односи су одржавани са јеврејским заједницама са којима су их везивали финансијски интереси и школство. Тако су темплари били изложени многим стварима које Рим није одобравао, што је на крају и резултирало њиховим уништењем. Често је изношено да је темпларима била позната нека врста тајне која се односила на порекло хришћанства. Говорено је да су они били гностици, јеретици, да су били пребези у ислам. Тежили су стваралачком јединству родова, раса и вера - доследној политици исламске, хришћанске и хербејске мисли.
Од свих оптужби против темплара најозбиљније су биле оне за богохуљење и јерес - за порицање, гажење и пљување по крсту. Да ли су одбацивали Христа или су једноставно одбацивали распеће? (У складу са катарским веровањем). Тешко је на ово одговорити, али изгледа јасно да се нешто одбацивало и да је тај чин био битно начело реда. Темплари су били чувари Светог грала - шта год то било.
Од 1188.г. витезови темплари су били самостални - нису више падали под власт Сионског реда, нити су деловали као његова војна или управна рука. То је трајало све до њихове страшне пропасти 1307.г. Тврди се да су сионски и темпларски ред до 1188.г. имали заједничког великог мајстора, а од тог датума сионски ред бира своје велике мајсоре и исте године сионски ред је изменио своје име усвајајући оно које је наводно задржао до данас - Сионски приорат.

• Сионски приорат и данас постоји, и још увек је активан. Утицајан је и игра важну улогу у међународним пословима на високом нивоу, као и у стварима домаће политике неких европских земаља. До извесне, значајне, мере је одговоран за велики део грађе о њему расејане од 1956.г. од када пушта у оптицај извесне податке - уздрживо, раздражујуће исцепкане на комадиће, у тачно одмереним количинама, довољно таман да задовољи наговештаје. "Време је у врло стварном смислу сазрело да сионски приорат покаже своју руку". ...Чинило се, укратко, да су Приоратски списи нарочито прорачунати да утабају стазе неком запањујућем отрићу. Каквим се год на крају то откриће могло показати, оно је очигледо изискивало подужи поступак "омекшавања" - припремања људи. И каквим се год на крају, то откриће могло показати, оно је некако укључивало меровиншку династију, продужење крвне линије те династије до данашњег дана и потајно краљевање.

 

• Признати и објављени циљ Сионског приората је поновно васпостављање меровиншке династије и крвне лозе - не само на престолу Француске већ и на престолима других европских земаља па и света. Успостављање езотеричног гео-политичког и етнархичног светског поретка. Преведено на световни језик то би значило - установљење новог Светог римског царства световне државе која би требало да уједини све народе, а да почива на духовним, уместо на друштвеним, политичким или економским темељима. Таква држава је требало да оствари вековни сан о царству небеском на земљи. Остварила би се прастара херметичка поставка - како горе тако доле. А она није била сасвим утопојска или наивна, била је напротив макар делимично изводљива у оквиру проилике Европе касног XИX века.

 

• Поновно васпостављање меровинске династије је дозвољено и оправдано, по њима, и законски и морално. Иако је била збачена у осмом столећу, меровинска крвна лоза се није угасила. Напротив, наставила се без прекида, у правој линији од Дагоберта II и његовог сина Сигисберта IV. Уз помоћ династичких савеза и брачних укрштања та лоза је обухватила Годфрија Бујонског који је освојио Јерусалим 1099.г, (исте године је основао и Сионски приорат) и разне друге властелинске и краљевске породице, прошле и садашње (Бланшфор и Жизор, Сен - Клер - Синклер,...) (види: http://www.galaksija.com/david%20icke%20int.htm)

 

• Браком Марије Терезије фон Хабсбург - аустријске царице и Франсоа И од Лорене у XVIII веку, коначно Меровинзи долазе - али на аустријски престо. Из овог брака је рођена Марија Антоанета и удајом за Луја XVI требало је да њихов потомак успостави и у Француској владавину Меровинга. Следећи корак би било обједињавање два велика царства у једно европско царство са великим монархом 'који ће обновити крв из велике свете зделе' (Свети грал). Тај се план није остварио јер француска револуција је убила Луја XVI и Марију Антоанету 1793.године и одгађа уједињене Европе за много времена. Крајем XIX века били су готови планови за стварање Свете лиге која би ујединила католичку Европу: Аустрију, Француску, Италију и Шпанију и то под Хабсбурзима. Последњи покушај оживљавање Свете лиге пропао је пуцњима у Сарајеву 1914.г. из пиштоља србина Гаврила Принципа. Велико Хабсбуршко царство, сварано вековима стрпљивим ткањем међудинастичким браковима, великим и малим политичким сплеткама и ратовима - распало се.

 
Углавном се сви слажу да је Сионски приорат најснажнија тајна организација коју је свет икад видео, најбогатија и финансијски најутицајнија, сива еминенција иза званичних влада најмоћнијих држава света, организација која поставља и смењује државнике, организује државне ударе, кредитима и финансијским шпекулацијама доводи државе у зависан положај, прекраја границе, потпаљује револуције, заводи санкције, ствара међународну монету, светску банку, светску владу, једном речју устоличује нови светски поредак - припрема услове за долазак Великог Монарха Давидове крви. Као такав он је био и остао озбиљан пандан у историјским збивањима протеклих векова једној другој моћној организацији - католичкој цркви. И само оваква организација је могла изнедрити "Протоколе сионских мудраца".