Као што је познато, основни резултати Другог светског рата дефинисани су у споразумима водећих земаља антихитлеровске коалиције на Техеранској, Јалтинској и Потсдамској конференцији. У њима су фиксирани безусловна капитулација фашистичке Немачке и победа земаља антихитлеровске коалиције. Хитлеровска Немачка је проглашена зачетником, агресором и кривцем за отпочињање Другог светског рата, а све есесовске формације и нацистичке организације – злочиначким. Постојаност резултата Другог светског рата и утврђене границе међу државама верификовани  су и међународним споразумима у Хелсинкију 1975. године.

Током последњих година све се то почиње доводити у сумњу. Отворено се повампирују и величају власовци, бандеровци, бивше есесовске формације и друге нацистичке организације, које су се за време рата бориле на страни Хитлера. Како у иностранству, тако и у Русији, у огромним тиражима издаје се и дистрибуира свакоразна литература, која у позитивним тоновима приказује нацистичке руководиоце и колаборационисте. Варварски се руше споменици војницима – ослободиоцима.

У јеку тог новог информативног рата, који је заподенут на Западу, Парламентарна скупштина ОЕБС усвојила је резолуцију, у којој се ставља знак једнакости између нацизма и стаљинизма. Европски парламент предложио је да се 23. август прогласи даном потписивања пакта Молотов – Рибентроп, општеевропским даном сећања на жртве стаљинизма и нацизма. Иако је руска делегација у Парламентарној скупштини Савета Европе формално и гласала против те резолуције, руски парламентарци и МИП Русије мало су шта учинили да спрече усвајање тог богохулног документа који представља изругивање над великом Победом.

Информативна агресија у односу на историјску прошлост Русије  ни до данас није наишла на дужни отпор. Чак штавише, у владином листу „Росијскаја газета“ од 23. јула 2009. године у чланку В.Димарског та је агресија наишла на пуну подршку (???). Свој добрани прилог томе дају и либерални медији.

Ја сам дубоко убеђен: о догађајима уочи Другог светског рата, поред осталог о совјетско-немачком уговору о ненападању, није допустиво судити без узимања у обзир искључиве сложености настајуће у то време војно-политичке ситуације у свету. И није се све одједном десило 1939. године  када се, ето, Стаљин, тобоже, окренуо у страну Немачке.

Совјетски Савез није  био у прилици да нарочито бира. Прва у свету социјалистичка држава сарађивала је са онима, који су то желели. Широка сарадња са Немачком одвијала се још у 20-им годинама. 1934. године совјетска влада  је предузела низ дипломатских корака, како би успоставила односе са новим немачким руководством, углавном у циљу да осигура безбедност своје земље и по могућности огради прибалтичке земље и Пољску од немачке експанзије. Међутим, Берлин у то време није пристао на озбиљне усусретне кораке.

Немци су имали друге планове. После рата постале су познате Хитлерове речи, изречене врховном комесару Лиге нација у Данцигу, К.Буркхарду: „Све што ја  чиним усмерено је против Русије. Уколико је Запад толико глуп да то не схвата, онда ћу бити принуђен да пристанем на компромис и најпре нанесем удар по Западу. Затим ћу обрушити све своје снаге против СССР. Мени треба Украјина, како нас нико не би довео у ситуацију глади као што се то десило за време прошлог рата“.

Извесно време Хитлер је маскирао те планове. Па и одлуку о рату са Пољском он је донео априла 1939. године. Према томе, касније закључени совјетско-немачки споразум о ненападању нипошто није могао утицати на ту одлуку. Хитлеру је било потребно управо разорно, запрепашћујуће разбијање Пољске као наук свима другима. „...Оно што ће се догодити у случају рата са Пољском, догодиће се и засенити Хуне, - говорио је он. „Та силовитост у немачком војном деловању неопходна је  како би се државама Истока и Југо-Истока демонстрирало на примеру уништења Пољске шта у условима данашњег дана значи противуречити жељи Немаца и провоцирати Немачку на увођење војних снага“.

Добро је познато и то, како су текли преговори совјетске владе са представницима Енглеске и Француске о  питањима спречавања рата на Европском континенту. Западне демократије  нису намеравале да са Совјетским Савезом склапају никакве озбиљне споразуме у циљу спречавања хитлеровске агресије. Чак штавише, како је показао Минхен ,оне су практично чиниле све како би „умириле“ агресора и његов удар усмериле на Исток.

Значајна чињеница: немачки генерали Л.Бек, Е. Фон Витцлебен и други су уз учешће начелника генералштаба копнених снага Ф.Галдера крајем августа 1938. године организовали заверу са циљем хапшења Адолфа Хитлера чим он потпише наређење о нападу на Чехословачку, због покушаја да увуче Немачку у нови европски рат. Они су о томе известили највише руководство Енглеске и Француске, али су ови последњи, заслепљени  мржњом према совјетској Русији, игнорисали информацију и дали предност закључивању Минхенског споразума, принудивши Чехословачку да се без отпора подчини Хитлеровој вољи. Такав заокрет ствари приморао је заверенике да одустану од свог плана.

Рећи ћу и више: чак да је Совјетски Савез и закључио некакве споразуме са Енглеском и Фрнцуском тешко да би то променило ситуацију. Јер раније је између СССР и Француске био потписан споразум о пружању помоћи Чехословачкој, али је 1938. године Париз одустао од споразума, ставивши потпис на Минхенски споразум.

И никакве Пољаке западне демократије нису намеравале да штите. Амбасадор САД у Лондону Џ.Кенеди био је убеђен, да Пољаке треба препустити вољи судбине и нацистима омогућити да реализују своје циљеве на Истоку. Конфликт између СССР и Немачке, по његовим речима, „донеће већу корист целом западном свету“. Амбасадор САД у Берлину Х.Вилсон такође је сматрао најбољом варијантом напад Немачке на Русију, уз прећутну сагалсност западних држава, па „чак и уз њихово одобравање“.

Ствари осујећивања напора усмерених на обуздавање фашистичке агресије не мали допринос дала је и сама Пољска.

Још 1934. године закључена је пољско-немачка декларација која је постала и прва бреша пробијена у правцу стварања колективне безбедности у Европи. Када је 1938. године совјетска влада изјавила да је спремна да пружи помоћ Чехословачкој у случају немачке агресије, пољски амбасадор у Паризу Ј.Лукасевич је 25. септембра 1938. године у разговору са својим америчким колегом В.Булитом изјавио: „Почиње религиозни рат између фашизма и бољшевизма, и у случају да Совјетски Савез пружи помоћ Чехословачкој, Пољска је спремна на рат против СССР, раме уз раме са Немачком“.

Мноштво других докумената сведочи о томе, да је Пољска и у контексту Чехословачке, и у конфорнтацији са Совјетским Савезом, тежила да наступи на страни Немачке. Пољска влада ни под којим околностима није пристајала да пропусти совјетску војску преко своје територије у случају напада Немачке на Чехословачку. А без тога било каква војна помоћ потенцијалним савезницима од стране Црвене армије није била могућа.

Пољаци су се у потпуности уздали у енглеску и француску војну помоћ, али када је 1. ептембра 1939. године почела немачка агресија, Енглеска и Француска су, реда ради, објавиле рат Немачкој, али нису ратовале, већ су као посматрачи остали иза Мажино – линије. Либералне западне демократије су предале Пољску Хитлеру, али тим поводом нешто нико у Парламентарној скупштини Савета Европе није подигао буку.

Совјетски Савез није се мешао у рат све до 17. септембра. И тек у последњем тренутку, када је пољска влада напустила територију Пољске, препустивши свој народ вољи судбине, совјетска војска је уведена на територију Западне Белорусије и Западне Украјине са циљем да не допусти њихово заузимање од стране Немачке и да ослободи земље које је Пољска незаконито заузела 1920. године.

Бивши британски премијер Д.Лојд Џорџ је у септембру 1939. године писао пољском амбасадору у Лондону:  „Руске армије ушле су на територије, које нису пољске и које је Пољска на силу анектирала  после Првог светског рата. Разлика између два догађаја постаје све очигледнија за британско и француско јавно мнење. Било би злочиначко безумље ставити их у исту раван“. А данас се то безумље  реализује.

Винстон Черчил је чак у периоду најнапетијих совјетско-британских односа 1. октобра 1939.године у свом говору на радију истицао: „То да су се руске армије морале налазити на тој линији било је сасвим неопходно  за безбедност Русије против немачке опасности. У сваком случају, положаји су заузети и формиран је Источни фронт, на који се нацистичка Немачка не усуђује да нападне“.

На међународно-правном плану те територије су биле  фиксиране у саставу СССР уговорима из 1945 – 1947. године. Тим пре ни о каквој агресији не може бити говора у односу на земље Прибалтика и Румуније, пошто су уласку совјетске војске на те територије претходили дипломатски преговори, који су се завршили пристанком влада две земље на совјетску варијанту решења проблема у билатералним односима.

А ево неких примера из историје других земаља. САД су се 1942. године искрцале у Мароку, не затраживши дозволу ни од мароканског султана, ни од владе у Вишију, са којом су одржавале дипломатске односе. Команда САД је то објаснила неопходношћу осигурања стратешког изненађења.

Када је  1941. године настала фашистичка опасност по Иран, Енглеска и СССР су се договорили о увођењу своје војске на иранску територију.

У последње време  веома се експлоатише и тврдња о томе, да је „договор“ између Хитлера и Стаљина, тобоже, одрешио руке фиреру, да је допринео нападу на Пољску, разбијању Француске 1940. године и уопште почетку Другог светаког. 5. маја 2005. године пољски сејм се обратио руском руководству са захтевом да осуди Ј.Стаљина због тога, што је 1939. године он подржао Хитлера у рату против Пољске. Можда ће Русима, ето, ускоро предложити и да  замоле за опроштај због тога што су фирера довели до самоубиства.

На Другом конгресу народних депутата СССР 1989. године истицано је: „Конгрес народних депутата СССР слаже се са мишљењем комисије, да је уговор са Немачком о ненападању закључиван у критичној политичкој међународној ситуацији, у условима повећавања опасности од фашистичке агресије у Европи и јапанског милитаризма у Азији, и да је имао за један од циљева да удаљи од СССР опасност од рата кјоји се надвијао...Конгрес сматра да садржина тог уговора није  била у колизији са нормама међународног права и уговорне праксе држава, усвојеним за сређивања сличне врсте“. Истина, истовремено је тај конгрес осудио додатни протокол, којим се разграничавају интересне сфере страна у уговору. Међутим, те оптужбе апсолутно нису одрживе. Целокупни процес стварања у Европи колективне безбедности био је  урушен и одлучујућа шанса Хитлеру за поход на Исток дата је много раније – Минхенским споразумима из 1938. године. Управо су ти споразуми принудили СССР да у име сопствене безбедности склопи пакт о ненападању са Немачком.

Све до лета 1941. године нарочиту опасност представљали су тајни англо-немачки преговори. Министар иностраних послова Енглеске Е.Халифакс је лично посетио А.Хитлера и Х.Химлера. Н.Чемберлен је три пута одлазио Хитлеру на ноге. Али ти британски руководиоци  нису желели да путују и у Москву на преговоре.

Веома је суштинска чињеница: за 23. август био је заказан сусрет Геринга са Чемберленом у Лондону,  и до сусрета није дошло искључиво због доласка Рибентропа у Москву.  Да Совјетски Савез није склопио пакт о ненападању са Немачком, он би се нашао пред опасношћу од рата на два фронта са веома снажним противницима на западу и истоку. Јер управо су у лето 1939. године вођене битке на Хахлин-Голу, где је Црвена армија морала да одбија јапанску агресију.

Укратко, до лета 1939. године Кремљ је био стављен пред дилему: ИЛИ остати у потпуној изолацији у условима када је Хитлер, директно или индиректно  подржаван од стране водећих западних држава, хрлио на Исток, ИЛИ са Берлином склопити уговор о ненападању како би одгодио почетак рата и добио на времену у циљу припрема за отпор неминовној агресији. Одлука коју је пре 70 година, августа 1939.  у тренуцима веома тешког за земљу избора донео  Стаљин била је – са аспекта националних  интереса Русије – дипломатски и стратешки беспрекорна.  А закључивање пакта о ненападању са Немачком помогло је и закључивању споразума о неутралитету са Јапаном.

Да СССР није закључио уговор о ненападању са Немачком, рат са Хитлером свеједно не би био избегнут, али  би при тој варијанти англо-саксонске државе могле остварити свој циљ – постићи узајамно слабљење Немачке и Русије, како би саме заузеле доминирајући положај у Европи.

При том би Совјетски Савез, остајући у  пределима својих граница, био принуђен да се помири са заузимањем читаве Пољске од стране Немачке, прибалтичких и других држава које гравитирају совјетским границама. Вермахт би добио могућност да створи још повољнији него 1941. године стратешки положај за напад на СССР, и Совјетски Савез би морао усамљен ратовати са хитлеровском Немачком и њеним савезницима не у 1941. години, већ знатно раније.

Нису били нешто невидљиви  ни тајни  договори о подели  утицајних сфера са Немачком. Тајни преговори  са склапањем одговарајућих споразума вођени су између Енглеске и Немачке. Пољско-енглески уговор од 25. августа 1939. године такође је имао тајни анекс у коме се, поред осталог, Литванија проглашавала интересном сфером Пољске, а Белгија и Холандија – интересном сфером Велике Британије.  Летонија и Естонија су августа 1938. године потписале тајне споразуме о гаранцијама њихових граница са Немачком. Споразуми Ј.Стаљина са Ф.Рузвелтом и В.Черчилом о подели Европе на Јалти и са Х.Труманом у Потсдаму 1945. године такође су  током низа година представљали тајну. До дана данашњег на снази су  тајни анекси америчко-јапанском уговору о безбедности из 1951. године итд.

Закључак: одлуке Врховног совјета СССР 1990. године, које је диктирала групација М.Горбачова – А.Јаковљева,  којима су доведени  у сумњу совјетско-немачки уговор 1939. године и тајни анекси том уговору, апсолутно су неосноване. Те одлуке биле су донете у околностима свеопштог помрачења ума „интелигенције“ , психолошког притиска Запада и дивљања „вођа перестројке“.

______________
Махмут Ахметович ГАРЕЈЕВ  - генерал армије, доктор војних и доктор историјских наука, председник Академије војних наука Руске Федерације