„Као представници академске заједнице, активисти за људска права и интелектуалци из свих делова света, захтевамо да се међународној јавности каже цела истина. Стога тражимо да се пуни и нецензурисани записници састанака Врховног савета одбране јавно објаве, да би улога српске државе у геноциду у Босни и Херцеговини могла објективно да се оцени“ пише у петицији чији су потписници и Соња Бисерко, Директор Хелсиншког комитета за људска права у Србији, написала и приредила неколико књига о српском национализму, између осталих и књигу “Босна и Херцеговина, језгро пројекта Велике Србије” , Латинка Перовић, историчар, аутор више књига о српској историји, од којих је најновија “Између анархије и аутократије: српско друштво на прелазу између векова (XИX-XXИ)” и Биљана Ковачевић-Вучо, Директор ЈУКОМ (Комитет за људска права), Београд.
Петиција је написана 04 аprilа, 2008 и моҗе се видети у оргиналу на сајту http://www.bosnia.org.uk/news/news_body.cfm?newsid=2394.
Међу овим интелектуалним громадама налази се и Ноел Малколм аутор инстант историјских књига „Босна: кратка историја” и “Косово: кратка историја“. Књиге су писане за рачун владе Алије Изетбеговића и “владе" косовских Албанаца у егзилу Бујара Букошија. Више о овом „великом“ историчару моҗе се видети на http://www.nin.co.yu/2000-05/25/12802.html, http://www.nin.co.yu/arhiva/2518/4.html
Малколм, који морално и етички уопште није заслуҗио да испред његовог имена стоји др. јер се бави производњом фалш историје а што је доказао и Јован Пејин http://www.dejanlucic.net/Lat/kosovo_pejin.html огласио се скоро ауторским текстом у лондонском Гардијану осврћући се на слоган „Косово је Србија". Малколм пише да је тврдња званичног Београда - да је Косово "колевка српства" - потпуно нетачна, наводећи да су Срби на Косово дошли, односно, како он каже, "освојили га", тек у 13. веку, и њиме владали око 250 година, до доласка Турака. Конинуитет који би могле делити тадашња и садашња Србија могао би се упоредити са оним између некадашњег Византијског царства и данашње Грчке, сматра Малколм. Следеће "ослобођење" Косова од турске владавине - 1912. године од стране Срба - пре би се могло назвати "новом окупацијом", наводи Малколм, пошто је, како тврди, и тада становништво покрајине било већином албанско и непријатељски расположено према новим "ослободиоцима". Узимајући у обзир чињеницу да је Косово после II светског рата на врло специфичан начин било уједно и конститутивни део СФРЈ и Србије, тј. имало "двојни статус" - као аутономна покрајина али и формативни део заједничке државе - његовим коначним одвајањем од Србије заправо је завршен мукотрпан процес распада бивше Југославије, наводи Ноел Малколм у аутроском тексту у Гардијану.
Занимљиво је да Ноела Малколма, Душан Пророковић, високи функционер ДСС-а и дрҗавни секретар у Министарству за КиМ, у ауторском тексту „Бизмарк на Балкану“ http://www.kim.sr.gov.yu/cms/item/analyzes/rs.html?view=story&id=986§ionId=9
назива угледним британским писцем! Вероватно као и шеф његове странке није обавештен ко је Малколм. Ево му прилике ако прати интернет иде на дате линкове и обавести се.
ПРЕВОД
Отворено писмо председницима Међународног суда правде, Међународног трибунала за злочине за бившу Југославију и Републике Србије
Пре годину дана, Међународни суд правде (МСП) пресудио је у предмету Босне и Херцеговине против Србије тако што је ослободио Србију кривице за непосредно учешће у геноциду у Босни. Ми, чланови међународне академске заједнице, сматрамо да ова одлука – која је донета без разматрања свих расположивих доказа – представља лошу пресуду и издају начела по ком међународно кривично право треба да делује у циљу спречавања и кажњавања злочина геноцида.
МСП је одбио да Србији уручи захтев за предају нецензурисаних записника састанака Врховног савета одбране Савезне Републике Југославије. Предложак босанског тима одбране са овим захтевом је одбијен. Судије МСП су такође одлучиле да не затраже од Међународног трибунала за злочине за бившу Југославију (МТЗЈ) предају ових докумената. Важност ових записника за доказивање намере Републике Србије да изврши геноцид против муслиманског становништва у Босни и Херцеговини током 1992-1995. постала је очигледна у случају бившег српског председника Слободана Милошевића пред МТЗЈ. Судије у случају против Милошевића имале су ове записнике на располагању када су утврдиле да постоји довољно доказа да би се Милошевић огласио кривим за геноцид у Босни и Херцеговини – не само у Сребреници 1995. већ и у вези са злочинима почињеним од 1992. У процедуралној пресуди у овом случају од 16. јуна 2004. Судско веће је закључило да ''постоји довољно доказа да је почињен геноцид у Брчком, Приједору, Санском Мосту, Сребреници, Бијељини, Кључу и Босанском Новом''. У наставку се каже да се ''могло утврдити ван основане сумње да је оптужени био учесник здруженог злочиначког подухвата'' чији су ''циљ и намера'' били уништавање дела босанских муслимана као групе. С обзиром на ово, разумно је претпоставити, да су нецензурисани записници састанака Врховног савета одбране били доступни МСП-у, да би пресуда можда била другачија и да би Србија можда била проглашена одговорном за геноцид. Чињеница да је Суд одлучио да не тражи ове записнике води нас до закључка да су на понашање Суда у овом случају, као и на његову пресуду, утицали политички обзири.
Према пресуди МСП, босанско-српски починиоци нигде нису били криви за геноцид осим у Сребреници. Међутим, ово је већ доведено у питање од стране Европског суда за људска права, који је 12. јула 2007. потврдио пресуду за геноцид коју су немачки судови донели против босанско-српског паравојног вође Николе Јоргића. Јоргић је у Немачкој проглашен кривим за извршавање геноцида у региону Добоја током 1992., једном у низу масакра за које је МСП тврдио да нису геноцидни.
Међутим, МСП није једини суд Уједињених Нација који није подржао начела међународног права. Судије МТЗЈ су одобриле захтев Србије да записнике Врховног савета одбране достави у цензурисаној верзији, наводно из обзира према ''националној безбедности'' Србије. Ово би било једнако томе да је Међународни војни трибунал у Нирмбергу пристао да спречи изношење кључних доказа против нацистичких вођа из обзира према ''националној безбедности'' Немачке. Уступак МТЗЈ према Србији био је резултат политичког споразума Трибунала и српске владе и, стога, још један доказ да су међународни судови дозволили да се политика умеша у правни процес.
Као представници академске заједнице, активисти за људска права и интелектуалци из свих делова света, захтевамо да се међународној јавности каже цела истина. Стога тражимо да се пуни и нецензурисани записници састанака Врховног савета одбране јавно објаве, да би улога српске државе у геноциду у Босни и Херцеговини могла објективно да се оцени.
Потписници:
1. Др Марко Аттила Хоаре, Виши научни сарадник на катедри за Уметности и друштвене науке, Кингстон универзитет; аутор књига “Историја Босне: од Средњег века до данас” и “Геноцид и отпор у Хитлеровој Босни”
2. Едина Бећиревић, Виши предавач, Катедра за кривично право, Универзитет у Сарајеву, аутор књиге “Међународни кривични суд: између идеала и стварности”
3. Соња Бисерко, Директор Хелсиншког комитета за људска права у Србији, написала и приредила неколико књига о српском национализму, између осталих и књигу “Босна и Херцеговина, језгро пројекта Велике Србије”
4. Др Роберт Дониа, Научни сарадник Центра за руске и источно-европске студије Универзитета у Мичигену, аутор књиге “ Сарајево : једна биографија”
5. Др Ноел Малколм, Виши научни сарадник Ол соулс колеџа, Универзитет у Оксфорду, аутор књига “Босна: кратка историја” и “Косово: кратка историја”
6. Професор Норман Цигар, Научни сарадник Универзитета маринског корпуса, Квантико, Вирџинија, САД, аутор књиге “Геноцид у Босни”
7. Диего Ариа, амбасадор, бивши Председавајући Савета безбедности УН
8. Сyлвие Матон, француски писац и публициста, аутор књиге “Сребреница: најављени геноцид”
9. Професор Том Галлагхер, О дсек за мировне студије, Универзитет у Брадфорду, УК, аутор књига “Балкан након Хладног рата”, “Балкан у новом миленијуму”, Балкан 1789-1989.”
10. Бранка Магаш, историчар, аутор књиге “Деструкција Југославије”, приређивач књиге “Рат у Хрватској и Босни и Херцеговини”
11. Qуинтин Хоаре, Директор Босанског института
12. Маја Петровић-Стегер, Истраживач на Питерхаус колеџу и Одсеку за друштвену антропологију, Универзитет у Кембриџу
13. Др Смаил Цекић, Директор Института за истраживање злочина против човечности и међународног права, аутор књиге “Агресија против Републике Босне и Херцеговине”
14. Уна Барац, дипломирани архитекта, Лондон
15. Др Мирсад Абазовић, професор, катедра за Кривично-правне науке, Универзитет у Сарајеву
16. Јасмин Ахић, Виши предавач, катедра за Кривично-правне науке, Универзитет у Сарајеву
17. Др Сусан М. Блаустеин, Колумбија универзитет, САД
18. Др Јамес Лyон, виши саветник Међународне кризне групе
19. Латинка Перовић, историчар, аутор више књига о српској историји, од којих је најновија “Између анархије и аутократије: српско друштво на прелазу између векова (XИX-XXИ)”
20. Биљана Ковачевић-Вучо, Директор ЈУКОМ (Комитет за људска права), Београд
21. Јасмина Беширевић Реган, Декан Трамбул колеџа, Јел Универзитет
22. Сабрина П. Рамет, професор оф Политичких наука, Норвешки универзитет науке и технике, Трондхајм, Норвешка, аутор књиге “Три Југославије”
23. Др Роналд А. Робертс, катедра за Уметности и друштвене науке, Кингстон универзитет, аутор књиге “Праведни рат: психологија и тероризам”
24. Ед Вуллиамy, Виши међународни дописник лондонског Обсервера, аутор књиге: “Сезоне у паклу: разумевање рата у Босни”
25. Јенс-Мартин Ериксен, писац из Данске
26. Флориан Биебер, предавач из области Источно-европске политике, Универзитет у Кенту, аутор књига “Послератна Босна” и “Разумети рат на Косову”
27. Петер Лодениус, новинар листа Нy Тид, Данска
28. Аида Алић, новинар, БИРН - Јустице Репорт
29. Аида Кокић, Универзитет у Сарајеву
30. Мирза Кокић, Универзитет у Сарајеву
31. Зринка Брало, Извршни диретор Форума за миграционе и избегличке заједнице, Лондон
32. Мајда Бећиревић, Отворени универзитет, УК
33. Адиса Мехић, адвокат, Сарајево
34. Мр Јасминка Дедић, Институт за мир, Љубљана
35. Кароле Ходге, аутор књиге “Српски лоби у Уједињеном Краљевству”
36. Хариз Халиловић, предавач на Школи за антропологију, географију и студије животне средине, Универзитет у Мелбурну, Аустралија
37. Велма Сарић, Институт за истраживање злочина против човечности и међународног права
38. Владо Азиновић, Виши уредник Сервиса за јужнословенске и албанске језике, Радио слободна Европа/Радио Слобода, Праг, Чешка
39. Бианца Јаггер, активиста за људска права
40. Свештеник-профессор мр и др Ницхолас Саговскy, Канонски теолог у Вестминстерској катедрали, аутор више књиге о теологији, екуменизму и друштвеној правди
41. Др. Рорy Ј. Концес, Одсек за филозофију и религију, Универзитет Небраске, Омаха , САД
42. Един Велаџић, историчар, Универзитет у Сарајеву
43. Карл Ф. Бахм, ванредни профессор Европске историје, Универзитет Висконсина, Супериор , САД
44. Иоаннис Армаколас, помоћни предавач, Егејски универзитет, Грчка
45. Др Срђа Павловић , ванредни помоћни профессор, Одсек за историју и класику, Универзитет Алберте, Канада
46. Професор Персепхоне Зери, Пантејонски универзитет у Атини, Грчка
47. Анна Ди Леллио, Пост-дипломски програм из Међународних односа, Њу скул, Њујорк, гостујући професор
48. Таммy Смитх, доцент професор Социологије, Државни универзитет Њујорка, Стони Брук, САД
49. Мариа Пападопоулоу, новинар, Атина, Грчка
50. Проф. др Лудwиг Стеиндорф, Кристијан-Албрехт универзитет у Килу, Источно-европске студије
51. Горана Огњеновић, Главни уредник, Dictum The Critical View ( www.dictum.no )
52. Озрен Зунец, професор Социологије, Универзитет у Загребу
53. Дуња Мелчић, историчар, филозоф, Загреб
54. Тоне Бринга, аутор књиге “Бити муслиман на босански начин |
