Данашња глобализација несумњиво настоји да уруши све традиционалне културне и националне особености вековима грађене међу европским државама и утиснуте у саму срж сваког појединог народа. Девалвирају се вредности које чине стуб друштвеног живота и гарант очувања нације на одређеном поднебљу.
Као одбрамбени механизам од оваквих културних токова очување историјске свести је приоритетно. Најлакши начин за постизање овог циља јесте приближавање тематике историјске науке најширој публици. Осврнимо се због тога на стање српске историјске литературе. Према критици појединих српских историчара коју износе и у својим књигама највећа омашка у презентацији историјских истина, чак и у делима која најквалитетније приказују преглед српске историје, јесте превише стручан начин на који су написане те не привлаче посебну пажњу. У свести нашег народа још увек су заступљене поједине историјске чињенице из пера предратних историчара попут Константина Јиричека, Станоја Станојевића и Владимира Ћоровића а које су природним и логичним развојем науке превазиђене а у неким случајевима приказане као злурадо подметнуте неистине. Послератна историјска дела и поред несумљивог научног интегритета историчара попут Милорада Екмечића и Симе Ћирковића писана су са данашњег гледишта застарелом фразеологијом.
Најпотпуније и по питању критичког апарата најквалитетније написано дело представља ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА издата 80-их година 20. века у 10 томова у издању СКЗ-а. Чак и ово дело које је најобухватнија и најопширнија синтеза српске историје сеже само до 1918 године. Да ли због мањка храбрости или мањка политичке и научне зрелости изостало је разматрање и интелектуално кристалисање за данашњег човека најинтересантнијег периода српске историје, што де факто води индиректно и до пораза српске историјске истине а такође се креира простор у коме је могуће на шарлатански начин разматрати контраверзне и актулене проблеме најновије српске историје. Деведесетих година писани су разни прегледи српске историје али по правилу врло незадовољавајућег научног нивоа и слабо су презентовани у најширој јавности. У склопу историјских истина до којих се долази научним радом такође је неопходно да као помоћ историјској науци послуже и археолошка и друга истраживања. Међутим у Србији је данас целокупан научни рад неопходан развитку историјске истине и свести на врло ниском нивоу. Што је то тако могуће је понудити многобројне одговоре од слабе научне активности, где као пример могу послужити универзитетски професори који су до сада поред доктората објавили само једну књигу, па до константно против-националне политичке климе. Ко су данашњи „цењени“ српски историчири, професори на катедри за историју на Филозофском факултету. Најчувенији по својој антисрпској пропаганди је Никола Самардџић, члан ЛДП-а, компањон Чедомира Јовановића, уважени аутор многобројних текстова за Пешчаник, син Радована Самарџића најчувенијег српског историчара чије је идеје нажалост његов син одбацио. Занимљив је животни и научни пут Николе Самарџића, у почетку је писао за равногорски часопис Погледи и то у време ратних сукоба тачније 1992. године и ту је у великој мери заступао националну и агресивну српску идеологију да би 17 година после тога догурао до иконе издајничког шљама и отпада. Да би што сликовитије описали његов политички ангажман довољно је да прикажемо један део његовог интервјуа. О чему је реч, на питање новинара зашто г. Самарџић сматра да Србија треба да призна независно Косово одговара: Зато што би на тај начин Србија учинила добру гесту према Албанцима, према којима је дуго неговала крајње расистички однос, који је касније генерисао расизам Албанаца према Србима !?!?!?!??!??!?!??!?! Професор историје сматра да су Срби били у прошлости расистички настројени према Албанцима, да није тужно било би смешно !!! Такође је заговорник тзв. денацификације Срба и Србије, с тога је Самарџић једна заиста жалосна појава како у политичком тако и у идеолошком смислу. Нажалост ово нису једине одлике његовог историографског опуса. Иако поједини његови радови заслужују несумљиву пажњу, иако се, поред тога Самарџић с правом може сматрати нашим највећим познаваоцем шпанске историје (а свакоме ко прати српску историографију јасно је колико су ретки стручњаци који се у својим истраживањима не баве само уском српском или југословенском тематиком) поједина дела из његовог опуса показују да га пажљива истраживања, а у њима се често мукотрпним и дуготрајним радом долази до скромних резултата не занимају превише већ да се окренуо пољу политичке публицистике заоденуте у рухо историјске науке. Његова последња књига која се бави периодом друге половине 20. века (необично да у доба специјализације у науци и све већег издвајања посебних научних дисциплина стручњак за нови век разматра и питања савремене историје) најбољи је показатељ тенденције да се лични политички и, слободно можемо рећи, идеолошки ставови презентују угурани у једно историјско дело. У томе се и крије велика опасност за читаоца јер му се најразличитији ставови, прикупљени по семинарима и скуповима пакују на такав начин и презентују од стране личности од којих се очекује научна строгост и објективност (колико је она могућа у историографији на шта се сад не можемо освртати).  Раме уз раме по идејама и по политичком опредељењу стоји Дубравка Стојановић, такође аутор бројних радова за Пешчаник, предаје на катедри за историју. Феномем оглашавања на различитим блоговима није нешто необично за модерне интелектуалце. Напротив таквих примера имамо широм света али код нас овај феномем има специфичну тежину. Наиме чини се да се поједини ''научни'' радници радије оглашавају на разним масовним медијима него у научним публикацијама. Да ли је разлог жеља за јефтином промоцијом или европророчки занос немогуће је са сигурношћу одговорити. Публиковању текстова са разних сајтова и блогова могоа би се посветити и посебан текст.  Кроз њен целокупан научни рад стално се провлаче термини као што су демократија, социјалдемократија, европска демократија, модернизација, дакле сасвим јасна идеолошка потпора овакве једне заблуделе жене. Као да пати од неке непознате и још недефинисане болести када стално осећа потребу да форсира антисрпску терминологију. Такође треба поменути и професора Радоша Љушића који је такође политички активан али у национално опредељеним странкама, он пати од врло лабилне политичке оданости и велике жеље да од политичких патрона искључиво извуче што већу материјалну добит, за сада је добио пар станова и разне друге бенифиције, дакле није неуспешан на том пољу. С друге стране ово нам је показатељ да један интелектуалац у Србији не може да очекује адекватну материјалну сатисфакцију за свој рад колико год плодан и квалитетан био. Ако се осврнемо на рад професора Љушића не можемо а да не уочимо вредна дела од којих су нека најбољи прикази одговарајућих тема српског 19. века а нека представљају пионирске подухвате када су поједине теме у питању. Можда се може поставити питање да ли је и чињеница  у данашње неолиберално време још јаснија да се од интелектуалног рада тешко може обезбедити достојанствен живот разлог зашто се српски историчари опредељују за разне додатне делатности?  Није тајна да поједине професоре на катедри за историју директно финансира Сорош фондација што само служи као кључни доказ до које мере је у опасности историјска наука. Мало је наивних који могу да поверују да филантропијија заправо није улагање, и то далеко перфидније од директне пропаганде или економских и политичких притисака. Примамљени хонорарима, стипендијама и наградама, који руку на срце и не фасцинирају својом висином али немојмо сумњати да они који плаћају тачно знају вредност оних које на овај начин поткупљују, не мора директно да се наручује одређена тенденција, тематика и директно извртање историјских чињеница већ они постају део малограђанске псеудолевичарске и псеудолибералне свести и као такви презентују се као нешто своје и самосвесно а у ствари су мање или више вешто смишљење варке.
Ово је само груби приказ ситуације која се, врло вероватно, у скоријој будућности неће променити значајно на боље. Јасно је да интелектуални кругови креирају своја идеолошка стремљења у складу са политичком и властодржачком гарнитуром али и поред тога морамо бити свесни да је наша наука као и наша култура чувар целокупне свести наше нације, изгубимо ли битку на том пољу у обрачуну са бројним мондијалистичким талогом сигурно и неповратно губимо будућност. Наравно ово није јединствен па чак ни редак случај да се српска култура нађе на маргинама у животу сопственог народа, колико год то апсурдно звучало, и док с једне стране оптимизам изгледа као недозвољени луксуз с друге стране можемо се уздати у способности српског народа и бројних прегалаца у свим областима културе, па и историографији, да ће овакво стање бити превазиђено. Путеви којима се мора кретати српска историографија нису ни лаки ни привлачни, они морају бити поплочани великим бројем појединачних истраживања бројних још недодирнутих тема и то обрађених на научни начин а презентираних популарно како би се непристрасно и пре свега поштено најшира јавност могла упознати са резултатима историјске науке. Овај пут не сме да води у једноумље било које врсте. Историографија једноставно мора да се грана и развија тематски, методолошки и да се коришћењем најразличитијих приступа српска прошлост осветли што потпуније. Псеудолиберално једноумље нас сигурно не води у овом правцу.