Интереси војно - индустријског комплекса су нераскидиво везани са политичким и економским интересима земље и врло често су главни инструмент за њихово остваривање. Позиције моћника из транснационалних компанија војно – индустријског комплекса су толико јаке да  веома често имају пресудан утицај на светске токове, који углавном имају агресивни карактер. На то је указао и Двајт Ајзенхауер у свом опроштајном говору од 17.01.1961. године: „ Ми се у владиним телима морамо чувати прихватања неовлашћеног утицаја, било да је он тражен или не, од стране војно – индустријског комплекса. Постоји потенцијал за погубан успон погрешно постављене силе и тај потенцијал ће и  даље остати „. Одговор на то се може наћи у параметрима који приказују раст производње, а самим тим и профита, који је главни покретач свих активниости које предузимају врхови капитала војно – индустријског комплекса, како у националним границама, тако и на међународном плану.
У свету је прошле године за потребе одбране утрошено импозантних 1.464 милијарди $, што је 2,7% од бруто националног доходка целе планете  или 217 $ по становнику. У поређењу са 2007. годином повећано је издвајање за 4%, а у односу на 1999. години  за 45%. Прошле године је забележено 16 оружаних сукоба, а интересантна је чињеница да повећање трошкова није утицало на повећање броја сукоба на планети. Од 1999. године, забележен је константан тренд повећања издвајања средстава за потребе одбране у свим регионима и под регионима, осим у Западној и Централној Европи.
Главни кривац за скок војних издатака на планети су Сједињене Америчке Државе, које су у протеклој години за потребе одбране утрошили 607 милијарди $, што је  41% од укупног издвајања  за потребе одбране на глобалном нивоу у 2008. години. У ову суму не улазе  средства за вођење операција у Авганистану и Ираку која износе  903 милијарде $. На другом месту се налази Кина са 84,9 милијарди $ ( 6 % од укупног издвајања ),  следе   Француска са 65,74 милијарди $ (4,5 % од укупног издвајања) и  Велика Британија са 65,35 милијарди $ (4,5% од укупног издвајања). Русија се са седмог попела  на пето место са издвајањем у износу од 58,6 милијарди $, а иза ње су:  Немачка са 46,87 милијарди $, Јапан са 46,38 милијарди $, Италија са 40,69  милијарди $ (2,8 % од укупног издвајања), Саудијска Арабија са 38,2 милијарде $ и Индија на десетом месту са издвајањем у износу од 30 милијарди $.

Тренд пораста производње наоружања и војне опреме је настављен и током протеклих година. У 2007. години, првих 100 компанија на листи СИПРИ је остварило приход од продаје у износу од  347 милијарди $, што је у односу на претходну годину веће за 5 % , а у односу на 2002. годину веће за 37%, док је њихова тржишна вредност на берзи повећана за 37% у односу на 2002. годину. Међу сто најуспешнијих,   44 компаније су са територије САД са 61 % од укупне продаје и 32 компаније са територије ЕУ са 31% од укупне продаје. Остатак од 8%  продаје су оствариле компаније из Русије, Јапана, Израела и Индије. Међу десет најуспешнијих,  шест компанија је из САД, а четири компаније су из ЕУ. На првом месту је  „Boeing“ са  приходом од продаје у износу од 30,5 милијарди $, друга је британска компанија „Bae Systems“ са проходом од 29,9 милијарди $, трећи је амерички „Lockheed Martin“ са приходом од 29,4 милијарди $.

САД и Русија сачували су позиције водећих продаваца оружја на свету, а иза њих следе Немачка, Француска и Велика Британија. Ових пет земаља је у периоду 2004 – 2008 остварило 79 % од укупне продаје наоружања и војне опреме. У истом периоду наоружање и војну опрему највише су куповали Кина, Индија, Уједињени Арапски Емирати, Јужна Кореја и Грчка. Најзначајнији купци руског наоружања били су Кина и Индија, али су у билатералним релацијама присутни проблеми по питању нелегалног преузимања технологије, цене и квалитета испоручене робе тако да се у трку за ово тржиште укључују и компаније из САД, Француске, Израела и Велике Британије.

Општи закључак је да се глобална финснсијска криза  још није одразила на главне компаније из наменског сектора западне хемисфере. На то указује анализа  оствареног прихода и ново уговорени послови. Међутим, дошло је до пада цена акција на берзи, а компаније из Русије су принуђене да затраже владину интервенцију у циљу превазилажења кризе. Такође, у наредном периоду очекује се пад производње који ће бити узрокован редукцијом трошкова за потребе одбране у циљу смањења буџетског дефицита.  Војно – индустријски комплекс САД чини чврста спрега између војне бирократије и крупног капитала, при чему су руководећа места у великим компанијама попуњена бившим високим официрима. Поставља се питање како ће тако крупни монопол реаговати на наступајућу кризу и изнаћи излаз из ње без употребе рата.