Узроци распада Југославије (4)

Улога тајних организација

Ту су "Опус Деи", Трилатерална комисија, Билдерберг-група...

У последњој фази постојања Југославије, у процес њеног разарања (1991-1995) укључено је чак неколико тајних организација. Сви такозвани посредници у југословенској кризи били су чланови једне, а неки и све три тајне организације.Комитета за спољне послове, Билдерберг-групе и Трилатералне комисије. Истим пословима бавила се и католичка организација "Опус Деи".
Разрађујући донекле исту тему, Зоран Ненезић је написао књигу "Улога масона у распаду Југославије". Ненезић наводи како су још 1985. руско-амерички експерти, уз сагласност и учешће Михаила Горбачова, по налогу организације Цоунтертраде Ехеханге ИнтернатионалХолдинг Цомпану иза које су заправо стајали масони, разрадили програм економских и политичких реформи које би одговарале Западу и истовремено омогућиле очување јединства југословенске федерације.
Распад по шавовима
Сачињена је анализа свих унутрашњих противуречности и антагонизама у развоју државе те понуђени рецепти за излазак из кризе. Уколико би се руководство Југослаије сагласило са реформама, био би то модел који би се применио и у другим земљама Источне Европе, укључујући и Русију. У случају одбијања, планирано је подстицање кризе и распад Југославије по национално-територијалним шавовима.
Неколико година касније, након остварења самосталности република, сведочења улоге извесних актера у разбијању Југославије. Тако, на пример,Стјепан Месић, не умањујући своје заслуге, искрено признаје да су бивши немачки министар иностраних послова Ханс Дитрих Геншер и папа Јован Павле Други одиграли главну улогу у распаду на спољњем плану, а на унутрашпњем словеначки председник Милан Кучан.
Распад вишенационалне државе југословенских народа, без сумње, има своје узроке и у низу комплексних чињеница - историјских, економских, политичких, идеолошких, верских,националних, спољнополитичких; проблем је вишестран и захтева озбиљно и студиозно истраживање. Али, упроштавајући донекле ствари, унутрашњи узроци одиграли су важну,а спољашњи одлучујућу улогу у распаду федерације.
Покретачка снага рушења био је сепаратизам у оним републикама, чији је циљ био излазак из састава федерације и стварање самосталних држава. Ово је било могуће због укупне дестабилизације држава као последице политичке,економске и идеолошке кризе, због парализе власти, заоштравања и неконтролисаног развоја међунационалних противуречности и захваљујући подршци сецесионистичким покретима од стране међународних оргнаизација и појединих земаља.
Ако говоримо о узроцима оружаних сукоба, одлучујућу улогу одиграле су национално-политичке елите које суискористиле идеолошко-политичке факторе за распиривањенационалистичих осећања, као и интереси светских центара моћи и њима потчињених међународних организација.
Ради провере исправности ове тезе, ваља узети у обзир чињенице и догађаје на просторима југословенске федерације с краја осамдесетих и почетка деведесетих година.
Почетком осамдесетих Југославија се нашла на прагу дубоке и свестране кризе. Појавили су се озбиљни проблеми у привреди јер је економска стагнација претила да прерасте у дуготрајну економску кризу. Средином осамдесетих било је очигледно да је наступила криза политичког система и већа затегнутост у међунационалним односима. На прелазу у деведесете земља је трагала за путевима изласка из настале ситуације и покушала да отпочне сложену реформу:у привредној сфери планиран је прелазак на пословање на тржишним принципима, у политичкој сфери прелазак на вишепартијски систем, а у спољној политици разматрана је могућност нових приоритета.
Дискутанти
Ако бисмо покушали да у најкраће окарактеришемо чиме се то бавило југословенско друштво крајем осамдесетих, једноставно - дискутовало је. На многобројним симпозијумима,конференцијама, округлим столовима и јавним трибинама расправљало се о будућности земље. Ломила су се копља око разних теорија - идеје о очувању статуса кво, концепције јачања централизоване државне власти, идеје самоуправне интеграције социјалистичке Југославије, модела рационалне демократске заједнице као новог облика социјализма.
Ипак, јасног и целовитог пројекта реформи није било. Уместо тога, расло је неповерење међу народима и руководствима, међу републикама, међу републикама и покрајинама, између руководстава република и федерације, и све више увећавало дистанцу међу сујбкетима федерације водећи конфронатцији и потпуном међусобоном неповерењу.

Пише: Јелена Гускова