Данас, када је највећи дио свијета у дужничко-ропском односу према „међународној заједници“, сваке године од аранжираних ратова и биједе умире око четрдесет милијуна људи, али то нико не назива геноцидом!
бy Емил ВЛАЈКИ
Мој отац Лујо, Хрват, и неколико његових пријатеља, одлучили су на почетку Другог свјетског рата да се ожене Јеврејкама како би их отргли од смрти. Мајка, Беа Аскенази, је преживјела, али не без опасности. Иако удата за не-Јевреја, на улици је морала носити траку са жутом Давидовом звијездом. У три наврата, била је интернирана диљем источне Еуропе. Отац ју је некако проналазио и спашавао.
Породица моје мајке није била те среће. Скрила се у некој напуштеној кући, али не задуго. Сусједи су јавили да су једног јутра дошли нацисти, на силу извукли моју баку, дједу и двије млађе мајчине сестре. Сусједима се учинило да се бака и дједа плачући моле. Али Јахве, јеврејски бог, их очито није услишио пошто нитко од њих никада више није био виђен.
Било је то вријеме Хитлеровог „финалног рјешења“ за Јевреје од којих је само у Аушвицу убијено четири милијуна. Тада је филозоф Хоркхеимер рекао да након Аушвица више не може бити хуманизма. То се је онда, када се убијало без одабира:
мушкарце, жене, старо и младо како би се затро читав један народ, звало: геноцид.
Тада су ријечи покривале универзалну бол, имале су дигнитет и одговарале су стварима.
Хоркхеимер се није преварио. Након рата, планету је захватио ужас неоколонијалне експлоатације. Данас, када је највећи дио свијета у дужничко-ропском односу према „међународној заједници“, сваке године од аранжираних ратова и биједе умире око
четрдесет миљуна људи, од чега, према УНИЦЕФУ,
седамнаест миљуна дјеце! Али, зачудо, нитко се на ове
„неважне жртве“ нити осврће, нити то зове
геноцидом! Овдје ријечи, не само да су изгубиле, него су добиле обрнути смисао: геноцид на свјетском нивоу проглашава се
процесом демократизације!
Перверзност међународних односа се посебно испољила након пропасти 'социјалистичког блока' када је свијетом завладао
Велики Брат. Отада,
не само ријечи, већ ствари и људи немају никаквог значења. Ратови и поводи за рат аранжирају се по вољи:
-1991. године, да би се напао Ирак, било је измишљено да су ирачке снаге у Кувајту бацале на под бебе из инкубатора и газиле им главе. Све то је, наводно, видјела једна болничарка која је свједочила пред Конгресом 'Великог Брата', а миљуни људи су притом плакали пред ТВ екранима. Касније се испоставило да је ово свједочење било лаж и да је наводна болничарка била кћер кувајтског амбасадора која се годинама није враћала у своју земљу. Након рата је, од стране 'Великог Брата', заведен ембарго против Ирака због којег је, по УНИЦЕФУ, само до 1995., умрло више од пола милијуна дјеце.
Тко је икада то назвао геноцидом?
-Да би се 1999. напала Југославија, исфабрициран је „масакр“ у Рачку, а успут је речена лаж о томе како су Срби већ побили сто тисућа Албанаца, те да се страхује за осталих четиристо тисућа! Након нелегалног НАТО напада и окупације Космета, једна шпањолска комисија је констатирала да је од почетка 1999., страдало, на свим странама, свега пар тисућа људи! У име ових лажи, у Југославији су два и пол мјесеца уништаване болнице, школе, мостови, цесте, ТВ станице, загађени су зрак, вода и земља осиромашеним уранијумом, а убијено је на тисуће људи. Успут се пријетило Србима: 'вратит ћемо вас на 1389. годину'! Ријечи су поново изгубиле смисао:
овај геноцидни покушај назван је „хуманитарном интервенцијом“!
-2003. године, да би се наново напао Ирак, измишљена су „ирачка средства за масовну деструкцију“, а свијету је представљен лажан документ о наводној ирачкој опасности; радило се, уствари о петнаест година старом магистарском раду неког студента! И поново је 'Велики Брат' напао једну земљу без одобрења УН-а! Наравно, то што у Ираку постоји 12% свјетске резерве нафте, „нема никакве везе“ са суштином ствари! Од 2003. до данас, у тој земљи је убијено пар стотина хиљада цивила што од „хуманитарне интервенције“, што од испровоцираног грађанског рата.
Али нитко то не зове геноцидом!
Не признаје се, надаље, ни геноцид над Индијанцима, ни над аустралијским аутохтонцима, ни над Арменејцима, ни над Вијетнамцима. Геноцид је оно што од сада 'Велики Брат' прогласи геноцидом и што легитимира његову неоколонијалну политику. Једна од „формула“ за „геноцид“ је слиједећа:
Прво се међусобно покрве народи на неком (стратешки важном) подручју с тим, да су већ одабрани „добри и лоши момци“. На ратну сцену ступају медији „међународне заједнице“, центри за психолошко ратовање, шпијунске службе, дипломате, фалш-сателитски снимци, а све у сурадњи са банана-политичарима „добрих момака“ који су у стању да жртвују „мир за независност“. Када међусобно клање и етничко чишћење дођу до врхунца, онда они који су све закухали „хуманитарно“ интервенирају; наравно, једино против „лоших момака“! Како, ипак, не би било сумње у исправност њихове „хуманитарне“ интервенције, аранжирају се све претпоставке за један „мини-селекцијски геноцид“. „Добри момци“, мушкарци и војска, напуштају неки град, препуштају га непријатељу и кукавички остављају на лицу мјеста жене и дјецу! Рачуна се да, чак и ако их непријатељ не повриједи, направит ће неколико масакра над мушкарцима било због објести злочинаца којих има у свакој војсци, било због освете ради претходних злочина почињених од стране „добрих момака“. Ако жртава није довољно, оне ће произаћи из пробоја „добрих момака“ кроз непријатељске линије. На крају, на сцену ступа „међународни суд правде“. Он, на примјер, одбија да осуди нелегални и геноцидни НАТО напад на „непостојећу земљу“ (с ким ли је то „међународна заједница“ претходно у Рамбујеу преговарала?!), игнорира злочине „добрих момака“, али зато олако проглашава геноцидом скуп злочина на једном уском подручју гдје остарјели, те жене и дјеца, нису страдали.
Боже, питам се, зашто и нацисти нису имали овакву концепцију „геноцида“? Арон, Берта, Сара и Хана би живјели, пружили би ми љубав за коју сам прикраћен, а у животу би били и милијуни других који су нестали у конц-логорима. Овако, остају само вјечито неисплакане жртве и споменици, те бескрупулозни свјетски мешетари који све људско скрнаве и обезврјеђују, одузимајући ријечима и стварима свако достојанство и смисао.
Емил Влајки
