На позадини прилично  широко осветљаване у медијима делатности Међународног трибунала за бившу Југославију практично остаје неприметан други међународни трибунал, који је такође основао Савет безбедности ОУН 1994. године – Међународни кривични трибунал за Руанду.

Од 1994. године сваки април обележава се као редовна годишњица геноцида у Руанди. У априлу 2009. године сви лидери водећих држава света (сем Русије) обележили су 15-годишњицу руандског геноцида. Говорили су генерални секретар ОУН Бан Ки  Мун и лидери водећих земаља Европске уније, поред осталог Француске, Немачке, Британије. Председник САД Барак Обама упутио је специјално писмо председнику Руанде П.Кагами, у коме је «изразио подршку одважним мушкарцима и женама, који су преживели геноцид и у себи пронашли снаге и великодушност за праштање онима који су извршили најстрашније злочине».

«Заборављеност» Међународног трибунала за Руанду у Русији достојна је жаљења. Африка и догађаји у њој анализирају се у руским медијима крајње мало, каткада и сасвим неприметно. А штета: Афрички континент је био и остаје један од најкрупнијих полигона Запада, поред осталог и за шлифовање специјалних операција о заузимању читавих држава и коришћењу таквих инструмената, као што су реални геноцид, митови о геноциду и међународни трибунали за «кажњавање» за геноцид. Стварање и делатност трибунала за Руанду изразит је пример стварања трибунала «за кажњавање мита» с једне стране, и осветљавање геноцида – са друге.

Осврнимо се на догађаје у Руанди 1994. године и пажљивије на касније деловање Међународног трибунала за Руанду (МТР). Истраживач једноставно  мора посумњати у  веродостојност званичне верзије догађаја, који су продуковали стварање тог трибунала.

Познато нам је (тојест, слушали смо) да су 1994. године у Руанди представници етничке групе Хуту убили око милион представника етничке групе Тутси, па је за кажњавање криваца и створен трибунал.  Дата верзија догађаја понавља се као мантра (молитва) из дана у дан већ  петнаестак година. На пример, у последњем press-release ОУН стоји саопштење: „У априлу 2009. године међународна заједница обележава петнаесту годишњицу геноцида у Руанди. У априлу 1994. године одреди руандских Хуту почели су кампању за уништавање народности Тутси, као и оних Хуту који су одбили да учествују у клању. За четири месеца убијено је 800 хиљада људи. И  мада је свет знао за тај обрачун, ништа није учињено да би се он и спречио“.

Међутим, не слаже се све у тој верзији. Ако погледамо реалну статистику до 1994. године, открићемо да је у Руанди 1993. године живело око 8 милиона људи, од чега су Хуту чинили између 85 и 90 процената, а Тутси – између 4 и 8 процената. Проста рачуница показује да је Тутса до тренутка такозваног „геноцида“ у Руанди  било највише 600 хиљада људи.

Испада тако да су у Руанди 1994. године побијени апсолутно сви Тутси, а многи од њих убијени су чак и два пута. Није случајно што је касније, већ након стварања Међународног трибунала за Руанду, бројка „1 милион“ у западним медијима коригована, али на веома занимљив начин. Као прво, бројка је смањена на 800 хиљада, а као друго, њој су придодате три речи: „око милион Тутси и умерених Хуту“. Те речи су одмах промениле комплетну слику! Јер у том случају догађаји у Руанди се не могу квалификовати као геноцид, јер се „одједном“ испоставило да се убиства нису  догађала по етничком обележју. „Умереност“ је политички израз, а њега управо и нема у одређењу геноцида по конвенцији из 1948. године!

Конвенција о геноциду јасно одређује, да под злочин геноцида потпадају искључиво оне радње које су извтшене против националне, расне,  или религиозне групе. Испада, међутим, да није убијано према обележјима националне припадности (како пише у Конвенцији), већ према обележјима припадности режиму, који је држао Хуту у својству робова у њиховој сопственој земљи.  Али ни то није главно. Главно је у томе ко је кога убијао. И овде се откривају чињенице које се никако не уклапају у званичну верзију, јер се испоставља да су основне губитке претрпели, заправо, Хуту!

Одмах након „геноцида“ Тутси у Руанди се догађају још чудније ствари.  Након што су, према званичној верзији, у земљи два пута уништени  апсолутно сви Тутси... на неки волшебни начин Тутси опет преузимају власт у своје руке. Потом се спроводе  свеопшти избори  и на њима побеђују...Тутси. И нама нуде да поверујемо у тај апсурд.

Чак  штавише, руандске власти започињу масовну кампању за увођење система теренских судова. Ствар је у томе што постојећи државни судови Руанде нису могли да размотре предмете милиона оптужених ни у наредних хиљаду година. Зато је и донета одлука о увођењу система судова „гашаша“, у којима се као судије  појављују обични грађани. Према информацији директора службе за припрему судова гашаша Руанде, до априла 2009. године изречено је 1,1 милион судских пресуда.  Укупно има 12 хиљада судова гашаша (170 хиљада судија). И након потпуног уништења Тутси испоставља се да се нађе 200 хиљада судија који држе под контролом целу земљу и изричу милионе оптужујућих пресуда према Хуту! И нуде нам такође да и у то поверујемо.

Укратко, прихваћена на Западу верзија о геноциду Тутси апсолутно не кореспондира са стварноишћу.

Све је упућивало на то да би се Међународни  трибунал за Руанду морао снаћи у тој ситуацији. Ма није него! Руковоство трибунала у потпуности је  подржало званичну верзију владе Руанде и...САД. Само што та подршка није добила озбиљну судску потврду. С једне стране, на веру се прихватају најапсурднија сведочења сведока тужилаштва, а са друге – у потпуности се игноришу докази које подастире одбрана. У току свих 14 година рада МТР ни на једном процесу није  предочено збиља убедљивих доказа не само о кривици конкретних оптужених, већ и саме чињенице геноцида против Тутси. На против,  убедљивих чињеница геноцида против Хуту има на претек. Није ли нам до бола позната та ситуација: негде смо се већ суочавали са таквом чудовишном лажи, зар не? Није ли у једном другом међународном трибуналу, који убеђује светску јавност да нису Срби ти који су постали објекат геноцида Хрвата и бошњака, већ обрнуто – Хрвати и Бошњаци су подвргнути геноциду од стране Срба.

Није случајно што се у самом почетку рада МТР одиграо један веома занимљив чин: трибунал је  је обнародовао да је геноцид против Тутси „општепозната чињеница“, која и не захтева судске доказе! Занимљива је с тим у вези одлука Апелационог суда МТР, у којој је веома жестоко опоменуто једно од судских већа које није уврстило у списак општепознате чињенице које не захтевају судске доказе, тојест, саму „чињеницу“ геноцида против Тутси.  Такву одлуку судског већа је Апелациони суд означио као „грешку“! (Приметимо у загради да је Апелациони суд МТР  уједно и Апелациони суд Међународног трибунала зуа бившу Југославију!).

Сада постаје схватљива последња изјава коју су дале власти трибунала. Главни тужилац Међународног трибунала за Руанду Х.Џало (пре њега на тој функцији била је Карла дел Понте) изјавио је, да је „геноцид у Руанди неспорна чињеница“. Чудно то звучи поводом 15-годишњице „свима нама толико познатих догађаја“.  Па у праву је Главни тужилац! Тврдњу, према којој се геноцид у Руанди „заиста догодио“ треба стално понављати и утувљавати у главу, јер то у суду није могуће доказати!

У својим недавно објављеним мемоарима бивши тужилац Међународног трибунала за бившу Југославију Карла дел Понте (она је истовремено била на функцији Главног тужиоца Међународног трибунала за Руанду) покушава изигравати наивну даму, изјављујући да она „не зна зашто је донета одлука да се обједине функције Главног тужиоца Међународног трибунала за бившу Југославију и Међународног трибунала за Руанду“. Дел Понте лаже.  Можда неко и не зна одговор, али она засигурно зна. То је нама, који  добијамо сазнања о свету од „Евронјуза“ или СНН, тешко схватити... Заиста, чини се да су то тако различити трибунали – за Руанду и бившу Југославију – и да се њихови Главни тужиоци свакако морају бавити апсолутно различитим истрагама на савршено различитим континентима.  Међузтим, та разлика трибунала је варљива и зато је и био потребан један тужилац. Међународни трибунал за Руанду је близанац Међународног трибунала за бившу Југослкавију и, вероватно, умногоме злокобнији и од самог Међунаодног трибунала за бившу Југославију.

---------------------------

Александар МЕЗЈАЈЕВ је магистар правних наука, доцент, шеф катедре за међународно право Академије управе (Казањ)