Годину 1939. свет је дочекивао са новом забринутошћу. Искре ратног пожара распламсавале су се од почетка 30-их година – најпре је Јапан заузео Манџурију 1931. године и упао у Централну Кину 1937., потом је Италија окупирала Етиопију 1935, уследила je затим италијанско-немачка интервенција у Шпанији 1936 – 1938 године, да би 1938. године Немачка анектирала Аустрију.  Поткрај 1938. године шефови влада Велике Британије, Немачке, Италије и Француске закључили су у Минхену споразум, прецизније – постигнут је договор који је променио однос снага у Европи и резултирао  започињањем Другог светског рата.

Пут у понор

Кобно је било насиље над Чехословачком, које су заједнички извршили агресивни диктаторски режими Немачке и Италије и  западне демократије. У замену је Немачка потписала са Енглеском (30. септембра) и Француском (6. децембра) декларације које су, у суштини ствари, представљале пакт о ненападању.

Минхенска нагодба за тили час је разорила с тако тешком муком створену окосницу система колективне безбедности у Европи, чију су основу чинили совјетско-француски и совјетско-чехословачки споразуми о узајамној помоћи (1935. године). Совјетски Савез се нашао у изолацији. Мере које је он предузео у циљу подршке Чехословачкој (концентрисање војске на западним границама, дипломатски протести) нису дале резултате. Упоредо с тиме, има основа за претпоставку да је совјетско руководство искључивало доношење крајњих војних мера без учешћа Француске и обраћање за помоћ саме Чехословачке – она је капитулирала у условима диктата.

Оцењујући те догађаје, истакнути британски историчар Б.Лидел  Харт извео је следећи закључак: „Понуда Руса (о пружању помоћи Чехословачкој – О.Р.) је игнорисана. Чак штавише, Русију су демонстративно лишили учешћа на Минхенској конференцији, на којој је решавана судбина Чехословачке. То „пренебрегавање“ је годину касније имало фаталне последице“.

Енглеска и Француска, с једне стране, и Немачка и Италија с друге, Минхенским споразумом тежили су ка  различитим циљевима. За Берлин је то представљало  међупросторни  маневар до заузимања читаве Чехословачке и покрета ка „непрегледним просторима Русије“. Рим је, опет, стицао уверење да ће уз подршку Немачке остварити своје колонијалне планове. Б.Мусолини је 1938. године назвао Италију „заточеницом, која чами у тамници, чије је име Средоземно море“. Енглеска и Француска су рачунале да ће ценом територијалних уступака у Европи умирити нацистичку Немачку, ослабити набој њене агресивне политике усмерене на западне демократије, и преусмерити га против СССР  - у односу на ово последње циљеви потписника Минхенског споразума су се подударили. Био јер то пут у понор.

Већ првих месеци 1939. године догађаји у Европи попримили су карактер још драстичније опасности. 15. марта немачка војска је, кршећи Минхенски споразум, ушла у Праг. Дан пре тога на заповед из Берлина проглашена је „независност“ Словачке. Черчил се ухватио за главу: заводи „Шкода“ производили су онолико наоружања колико је 1938. године производила целокупна војна индустрија Велике Британије. И све се то нашло у Хитлеровим рукама.

Саучесници поделе Чехословачке су постали Мађарска и Пољска. Пољска је окупирала Тешинску Шлезију, а Мађарска – Закарпатску Украјину. Чехословачка је престала да постоји као држава. 22. марта Немачка је увела војску у Клајпеду (Мемел) – раније немачки град и луку, који је Лига Нација 1923. године предала Литванији. 7. априла Италија је окупирала Албанију. Два месеца раније Немачка је  по принципу „услуга за услугу“  затражила од Пољске да врати град и луку Гдањск, који је до „пресуде у Версају“ (1919. године) такође био немачка територија, и предочила Пољској друге захтеве.

11. марта најпре су Енглеска, а потом и Француска објавили сопствене гаранције Пољској. 11. априла Хитлер је, користећи одбијање Пољске да испуни немачке захтеве и демонстративну подршку коју су јој пружиле Енглеска и Француска,  утврдио план „Вајс“ – рат са Пољском и одредио 1. септембар 1939. године као рок спремности за тај рат.  Тако се по први пут у немачким документима појавио термин за почетак једне од највећих трагедија у историји човечанства – Другог светског рата.

Подсетимо, такође,  да је до средине 1938. године био постигнут прелиминарни договор о закључивању војног савеза између Немачке, Италије и Јапана. Даљи догађаји у Азији  нису наметали потребу да се на њих чека. Јапански милитаристи су, без обзира на неуспех своје војне провокације код језера Хасан, у мају 1939. године започели рат против Совјетском Савезу пријатељске Монголске Народне Републике. Борбене операције совјетско-монголске војске, којом је командовао будући маршал Г.К.Жуков, окончане су у септембру разбијањем јапанске Шесте армије. Међутим, очигледном је постала реална војна опасност по нашу земљу како на западу, тако и на истоку.

Период од марта до августа 1939. године био је период маневара потенцијално и реално конфронтираних снага, усмерених на изналажење савезника и цепања противника. Мултилатерални и билатерални преговори вођени су између Енглеске и Немачке, Енглеске и Француске, Енглеске, Француске и Немачке са Совјетским Савезом,  заједнички или одвојено са малим и средњим земљама Европе, између Немачке, Италије и Јапана, између Јапана и Совјетског Савеза итд. Њихови резултати су издиференцирали однос снага до почетка Другог светског рата и умногоме до напада Немачке на  СССР и Јапана на САД 1941. године.

Вектори совјетске политике

Са почетком међународне политичке кризе, која је уследила након закључивања Минхенског споразума, заузимања Чехословачке од стране Немачке и напада Јапана на савезничку СССР Монголску Народну Републику, конкурисала су два основна вектора совјетске спољне политике: превентивни, који је имао за циљ да спречи напад Немачке и њених савезника на СССР, и коалициони, усмерен у правцу стварања савеза држава и народа за борбу против агресора. Једна од специфичности насталог стања састојала се у томе, што је свака од великих држава тог времена тежила да придобије СССР за свог савезника, или да у најмању руку гарантује њен неутралитет.

Први демонстративни корак предузела је Немачка. На новогодишњем пријему А.Хитлер је исказао неочекивану пажњу према совјетском политичком представнику А.Ф.Мерекалову. Као сензација је  оцењено и прво у целокупној историји  појављивање у марту у совјетској амбасади у Лондону премијера Н.Чемберлена. Француски премијер Е.Даладје је имао неколико сусрета са совјетским амбасадором Ј.Сурицем.

СССР је, природно, био заинтересован за закључивање политичког и војног савеза са западним демократијама и са њима је у априлу 1939. године ступио у политичке преговоре. Иницијативу је испољила Велика Британија, која се, као и Француска након што је Немачка заузела Чехословачку, још увек магловито, али прибојавала да нацистичка Немачка може „променити распоред“ и следећи удар усмерити не на исток, већ на запад. Почели су   англо-франко-совјетски (московски) преговори, чији су најзначајнији и одлучујући део чинили  војни преговори (12 – 22. августа 1939. године). Како су показали наредни догађаји, била је то и последња могућност да се спречи Други светски рат.

У инструкцији совјетској делегацији, коју је  записао њен шеф, маршал К.Ј.Ворошилов највероватније по диктату Ј.В.Стаљина, а која се чува у архиви МИП Руске Федерације, наложено је да се воде преговори у циљу закључивања војне конвенције, али под условом практичног усаглашавања конкретних и ефикасних мера, у циљу осигурања узајамне безбедности у случају немачке агресије. У инструкцији је од принципијелног значаја било питање о пропуштању Црвене армије преко територије Пољске и Румуније, јер у противном „одбрана против агресије у свакој њеној варијанти је осуђена на неуспех“ – немачке армије могле су несметано да стигну до совјетских граница.

Московским преговорима посвећена је веома обимна литература. Издвојили би смо следеће: у совјетској престоници се знало, да ће крајем августа Немачка почети рат са Пољском и да намерава да је разбије за две недеље. Обавештајна служба такође је саопштавала, да је британски премијер Н.Чемберлен противник било каквог обавезујућег споразума са СССР. Било је познато и то, да се у Великој Британији активизирају утицајне антинацистичке снаге у лику В.Черчила и његовог окружења.

Совјетска дипломатија такође је рачунала на индиректну подршку свом ставу предсденика САД Ф.Рузвелта, који је доследно  иступао са осудом  деловања агресора.  На једном од тајних састанака он је позитивно оценио совјетску политику у периоду грађанског рата у Шпанији и  изјавио да ће подржати нашу земљу у случају напада Немачке. Међутим, Черчил тада није био у послу, а позиција у европским престоницама остајала је нејасном.

У међувремену је, у току тапкања у месту московских преговора, нову иницијативу покренула Немачка, са којом је СССР, одмах након Енглеске, такође ступио у преговоре.  У резултату тих преговора  реалне обрисе попримила је могућност закључивања споразума са Немачком о ненападању, којим је  ограничавано напредовање вермахта на Исток. И у Москви се, како је то успешно приметио академик и дипломата Анатолиј Торкунов у „Независимој газети“, појавила нада да ће „и уопште преусмерити немачку агресију на Запад,  плативши му оном истом монетом за Минхен“.

___________________

Олег Александрович РЖЕШЕВСКИ – доктор историјских наука, професор, председник Асоцијације историчара Другог светског рата