|
Позвао ме преко телефона о. Јован Благојевић, протојереј
цркве Светог Марка у Београду, и река да су он и
о. Миодраг Поповић, уредник Православља, разговарали,
да би било добро за Цркву да ја одем и разговарам са
митрополитом Амфилохијем Радовићем, кога је Свети
архијерејски синод СПЦ, по одобрењу патријарха Павла
Стојчевића, овластио да замењује патријарха, док је он
(болешћу) одсутан, то јест, неспособан да врши дужност
патријарха. Било је то неколико дана касније када је објављена
таква вест у мају 2008. године.
Тражио сам пријем, који је Високопреосвећени одмах прихватио
и заказао ми исти у свом апартману у Патријаршији, у
вечерњим сатима, после завршетка самог вечерња у Саборној
цркви у Београду, да ће ме примити.
Кад сам дошао код Митрополита Амфилохија, у своје
време узорног ревнитеља Православља и Светосавља, узео
сам благослов, честитао му на постављењу и, колико се
сећам, наш разговор се водио у овом тону:
Високопреосвећени, пружа Вам се прилика да сада
развластите мафију у СПЦ која краде СПЦ, врши симонију
продајући парохије за новац, која живи недостојно свог
високог духовног позвања. Чак многи од архијереја и све-
штеника живе блудно, луксузно и перверзно, па да се онда,
кад очистите СПЦ од мафије, окружите добрим, поштеним и
угледним свештеницима, којих, хвала Богу, има у Београду.
- Ааа, ја то нећу радити!
- Зашто побогу, одговорих ја, видећи да Митрополита
интересује само положај патријарха, а не стање у СПЦ? Зар
није сам Господ Христос истерао трговце из храма (ср. Мт. 21,
12; Мк. 11, 15; Лк. 19, 46), да га не профанишу својим послом,
а трговци су, у односу на лопове и нашу мафију у СПЦ,
поштени људи, јер размењују добра која нам је дао Бог, а не
краду једни од других, нити краду Цркву, што је неопростив
грех. А Ви нећете те нечасне људе да истерате из Храма, Не
знам зашто, осим ако и Ви немате некакав интерес од њих, да
сте подлегли њиховом утицају или, не дај Боже, поткупљени
од неког од њих да то не чините.
- Ја сам за сада само заменик патријарха, а не и патријарх.
- Па зар ћете опет, иако сте патријархов заменик, дозволити
да протојереј, за кога кажу да је са патријархом у блиском
сродству, да зато влада старим и немоћним патријархом и
нашом Црквом, да продаје парохије свештеницима, енормно
се богатећи, чинећи грех симоније, мита – корупције, како ли
се већ то зове, правим се ја невешт.
- Жарко, мораш то схватити; патријарх је стар и треба да му
се нађе неко при руци. Осим тога, они четрдесет година
сарађују заједно и навикли су један на другог.
- Али то не даје право протојереју да врши симонију, продајући
парохије, компромитујући и самог патријарха. Зар Ви
не знате да се прича да се тај прота оженио патријарховом
ванбрачном ћерком?
- У том тренутку Митрополит, који је са мном причао мирно
и сталожено, како то само он уме, у односу на мене који сам
говорио скоро кроз сузе и у грчу, плану и одбруси ми:
- Немој то и тако да говориш; оно што шири ЦИА и непријатељи
Цркве!
- Каква ЦИА? Ја вам могу довести најмање десет врсних
интелектуалаца који би вам могли потврдити ово што вам
говорим, И не говорим ја ово из злурадости него што ме боли
све што се дешава у нашој Цркре ви, а не би смело ни , иако
и сам не могу да верујем у тако нешто, јер по канонима ни по
заклетви епископа, ни по њиховом полагању монашких завета,
а знамо да има епископа који имају ванбрачну децу и жене.
- Знаш ли ти да патријарха многи сматрају за свеца. Код
мене у Црној Гори, чак и комунисти говоре да је он светитељ.
- Па, пословица каже: „сваки Циго свога коња хвали“!
- Шта ти то значи?, упита ме помало зачуђено Митрополит.
- Зар вам није чудно да комунисти, безверници, који не знају
ни шта је Бога, ни шта је светост, ни шта је вера, хвале и
проглашавају нашег патријарха за светитеља још за време
његовог живота, а у последњем тренутку тај „светитељ“ може
да се погорди, да изгуби веру, а ми знамо да је наш патријарх
Павле у Сарајевској богословији био активиста комуниста,
држао комунистичку литературу, на демострацијама и да је
1939. узвикивао пароле на Миљацки: Доле српски краљ! Да је,
пре монашења, служио у злогласној ОЗНи и Ознаше и ту, како
се прича, смртно огрешио своју душу, можда и неким убиствима.
Све ти знаш! Откуд теби такве информације?
- Па знам оно што знам. И то што знам, морам и да причам.
Али, многе од ових ствари су ми причали школски другови из
Богословије самог патријарха, а и сам сâм давао интервјуе о
томе да је патријарх школски друг (са Богословског факултета)
Светозар, отац Слободана Милошевића, да су истог дана
истог месеца (октобра 1942.), у јеку Другог светског рата,
дипломирали на Богословском факултету СПЦ: патријарх
Павле, Герман, митрополит Владислав, епископ Боца, „митрополит“
скопски Доситеј, Светозар Милошевић и цела гарнитура
која је после рата владала у СПЦ. Нити се зна ко им је
оформио комисију за полагање толики предмета, ко је отворио
Факултет, пред којом комисијом су они полагали
богословске предмете и дипломске испите, па је патријарх
дозволио, касније да се оцу Филарету Мићовићу, поклоне
испити (из седам предмета) на БФ СПЦ, против чега сам
писао отворено писмо самом патријарху, а и одговарао пред
самим патријархом.
Уосталом, зар и Ви, Високопреосвећени, нисте криви за
избор епископа Павла за патријарха српског, јер сте, на седмом
гласању за тај избор, уступили своје гласове патријарху
Павлу, да му буде омогућен лажиран избор за патријарха, о
чему сам писао и Вама и патријарху, Синоду и Сабору СПЦ
већини архијереја, отворено писмо. Још круже и приче да је
Слободан Милошевић, пред избор патријарха Павла, звао
Вас и епископа Иринеја Буловића и рекао Вам: Не тичу ме се
канони Ваше Цркве (а Црква није Ваша, него Христова)! Хоћу
да изаберете за патријарха Павла, а не никог другог, тако да
су све три цедуљице стављене у „шешир“ за избор патријарха,
биле написане са именом „епископ Павле“, али да је,
нажалост, од свих њих отворена само једна, а друге две нису
отворене, и није то записнички констатовано, него су две
затворене и једна отворена цедуљица, однете у Нови Сад од
стране епископа Иринеја, тамо где им није место, на начин
како комисија Сабора не сме да ради. Све то ми је причао
покојни архимандрит Антоније Ђурђевић, игуман троношки у
присуству сведока, а он, је, сећате се, извукао цедуљицу на
којој је писало име „епископ Павле“, а друге две нису
отваране. У ствари, патријарха Павла је поменути о. Антоније,
као сабрата ман. Раче (код Бајине Баште, спасао патријарха
Павла, тадашњег монаха у манастиру, од топљења и дављена
у Дрини приликом купања.
- Жарко, мораш да знаш да је ма ко био на патријарховом
месту од нас епископа, да би те рашчинио.
- Па, не би свет нити Црква пропали, ако бисте ме Ви
рашчинили. У ПЦ су познати и разбојнички сабори,
јетеретички патријарси, расколнички епископи и свештеници,
који су „ведрили и облачили“ овде на земљи, јер им се даде
власт као издајство апостолу Јуди. Али, питам Вас и све који
желе да ме рашчине: због чега да ме рашчините,
Високопреосвећени?! Који бисте канон применили приликом
мог рашчињења, да би то било правно ваљано? Морате ми
набројати моје кривице. Да ли бисте у њих убројали за
рашчињење то што сам ставио своју главу на пањ комунистима,
водећи акцију која је била уперена против комуниста и
моћника у Цркви, који су се међусобно договорили, као Ирод
и Пилат, акцију и борбу за добијање дозволе за зидање
Храма Светог Саве, иако се патријарх Герман сложио са
комунистичком врхушком да рушевине Храма Светог Саве
буду Дом Светог Саве. Тако што ће ондашње зидине Храна
покрити, упристојити и да буду наименоване за салу, црквену
библиотеку, музеј и томе слично. Или, ћете ми приписати као
кривицу за рашчињење то што сам, са својим Светосавцима,
прекинуо скарадну представу – драму од Синише Ковачевић
а: Свети Сава, 29. маја 1990. године, уочи Туђмановог
устоличења у Загребу, која исмејава Светог Саву и целу
свету династију Немањића, излажући се сам смртној опасности
и непримерено строгим погледима полиције и осуди
тадашњег заменика патријарха Германа, митрополита Јована
Павловића, мога школског друга, који је написао и једно шпијунско
писмо из Трста Синоду да ја не радим Енциклопедију
православља, дајући предлог да Синод Или ћете ме лишити
чина због тога што сам, у јуну 2001. године, са покојним
Небојшом Крстићем, председником „Образа“, организовао
отпор и онемогу}ио геј параде у Београду, која је требало да
иде од Трга Републике до Храма Светог Саве, и тако нам
опогане град и светињу, због чега су ме нападали и неки
високи представници Цркве и политике, као и њихова
пискарала.
- Не, не због тога, већ због твог оштрог језика који имаш и
којим се служиш у јавним изјавама! Одговори ми смирено
Митрополит.
- Па ви, онда, Високопреосвећени, морати пре тога лишити
Господа Христа Његовог Богочовештва, јер је говорио оштро,
као нико ни пре ни после Њега, против фарисеја, садукеја,
лицемера (Мт. 23 глава); па, онда, морате лишити светитељства
светог Јована Крститеља, који је говорио грешницима:
цариницима, фарисејима и садукејима: „Породи аспидини, ко
вам каза да бежите од гњева који иде? Родите, дакле, род
достојан покајања. И не мислите и не говорите у себи: Имамо
оца Аврама, јер вам кажем да може Бог и од камена овога
подигнути децу Авраму.“ (Мт. 3, 7 - 9). Па, напокон, морате
ражаловати и светог Јована Златоустог који је устао против
неморала царског двора (царице), оштрим речима, које ви,
новопечени екуменисти, ватикановци и грешници, називате
„говором мржње“, а, сећате се, он је говорио: „Опет бесни
Иродијада! Опет на тањиру тражи главу Јована Крститеља!“
И многе, милионске светитеље, исповеднике Христове и
мученике, који су се, исто тако, служили, како Ви кажете,
оштрим „врло оштрим језиком“.
На крају, Високопреосвећени, ма ако то звучало парадоксално,
ја једва чекам да ме рашчините: да вам могу слободно
казати „све у брк“, и то документовано, што знам о свима
вама: каквим луксузним, порочним и первезним животом
живите; како сте ви монаси, нарочито многи епископи,
погазили монашке завете, које сте положили, мислим на три
монашка завета; како крадете црквену имовину, како рушите
канонско и литургијско јејдинство Православне цркве, ви који
сте се заклели, приликом хиротоније, да ћете то јединство
Цркве чувати „као зеницу свога ока,“ које канонско и литургијско
јединство Цркве кршите данас масовно у литургијским
новотаријама; како сарађујете и богослужите са јеретицима и
расколницима, пре свега са римокатолицима и екуменистима;
како се њима продајете за новац и примате тајно уплатнице
и у готовини такав Јудин новац од њих; како према
свештеницима скрупулозно примењујете црквене каноне за
немање њихове кривице, које ви у велико газите, чинећи, пре
свега, јерес, раскол, педофилство и томе слично.
Ево, Високопреосвећени, вама лично се пружа сада прилика
да ме, као „заменик патријарха“ рашчините, јер замењујете
мога надлежног епископа, који, по Канонима ПЦ може само
да ме рашчини. Удовољите, молим Вас, жељи ваше сабраће
архијереја, онима који би желели да ме рашчине. (Напомињем
сада и ја: да су на седници Синода, у октобру 2008. године,
како сам незванично чуо, епископи: Иринеј Буловић и
Хризостом Столић предлагали су Синоду, који је ненадлежан
за моје рашчињење, да ме рашчини, док је против тога устао
епископ Василије Качавенда, те је ствар пала у воду. Истина,
и патријарх Павле написао је Декрет о моме рашчињењу,
новембра месеца 1991. године, сазвао Београдско свештенство
и када је то изнео свештеницима, они су ме заштитили,
те је и тада моје рашчињење пало у воду. Докле, Господе,
питам се ја, да ме прогоне и да ми прете? И одговарам себи:
Све док имам Тебе у себи, све док је воља Твоја да будем
свештеник, ја ћу бити свештеник, док ме Ти штитиш и браниш
од ђавољих људи!).
У том су нагрнули неколико младића, три или више од три,
који су узимали извесне кофере, вероватно Митрополитове
да га припреме за пут, а Митрополит ме запитао:
Шта кажеш
Жарко:
Хоће ли бити шта од мојих синоваца! Свакако да
хоће, ако буду следили Господа Христа. Узео сам благослов
и тужан изашао из Патријаршије и то не први пут, разочаран
у став Митрополита, кога сам ценио за брата, јер је млађи од
мене по школи и свештеничком стажу, и што није онај Ристо
кога смо ранији памтили. (Напомена: Две личности које сам
врло ценио и поштовао, верујем и они мене, су ме дубоко
разочарали по издаји Православља и Српства су Амфилохије
Радовић и Атанасије Јевтић, бивши „јустиновци“, кажем ја
себи сада).
Забележено 8. септембра 2009. године Ж. Ђ.Г. |
