Пише: Брана Димитијевић

У низу иступа протеклих месеци, од летошњег интервјуа словеначком “Делу” до новијих текстова доступних на интернету, Збигњев Бжежински делује прецизно по америчкој стратегији глобалног господарства коју је у великој мери сам и дефинисао. Акценти су на неколико препознатљивих крупних тачака. Наглашавање “безначајности Русије”, њених ресурса и могућности опоравка. Обесхрабривање савезништва Русије, Кине, Ирана и Индије, при чему се служи чак и доста провидним застрашивањем Русије Кином или Ираном. Застрашивање света “глобалним Балканом”, као зоном фаталне нестабилности која може бити исконтролисана само ако САД остану светски хегемон.

Тактичко потцењивање Русије
“Русија се, због изузетно тешке унутрашње кризе, не може више такмичити са Западом за глобални или регионални утицај, а ни у одбрамбеном смислу. Данашња Русија немоћна је да овлада чак и малом Чеченијом. Како би онда контролисали, на пример, Иран, Ирак, Средњу Азију, Азербејxан или Грузију? Времена када је непосредно суседство спадало у совјетску интересну сферу заувек су прошлост”, каже Бжежински и пренаглашено, готово нервозно, одбацио уверење о енергетској моћи Русије, односно сибирског и каспијског басена.
“За САД и остали свет Русија никада не може постати замена за Блиски Исток. Упркос несумњиво великим енергетским потенцијалима, могућности Русије су ограничене. Она сада црпи максимум нафте, али је проблем њена огромна домаћа потрошња.”
Врло свесно прећуткујући да је у низу драматичних ситуација на западним нафтним тржиштима током протеклих неколико година управо Русија, дижући извозне квоте и обарајући цену, спашавала САД и Западну Европу од великих потреса, Бжежински не трепнувши износи очигледно фалш процене руских и блискоисточних резерви енергоресурса. Затим, с лакоћом коју доноси искуство и позиција моћи, прелази на другу и вероватно најважнију тачку америчке стратегије у Евроазији: стално обесхрабривање евроазијског савеза.
“Наговештаји могућег савеза Русије и Кине унапред су осуђени на неуспех. Да ли би иједан мудар политичар у економским и социјалним приликама какве су у Русији, уважавајући многоструку територијалну и демографску предност Кине, заиста прихватио савезништво? Шта мислите: ко би био први, а ко други у том пакту? Руси би се једноставно изгубили међу Кинезима. То би за Москву било право политичко самоубиство!” тобоже упозорава Бжежински.

 

 

 

Трећа тачка је стално понављање тезе о “глобалном Балкану”. “То је изузетно велика и данас најопаснија зона. Почиње на Балканском полуострву. Преко Кавказа, шири се све до Xињианга у Кини, и од руских јужних граница до Индијског океана. Ово подручје немирно је попут Балкана, а због своје унутрашње нестабилности непрекидно привлачи пажњу великих сила изазивајући конфликте међу њима. То посебно важи за Средњу Азију, Авганистан, Иран и Пакистан.”

Велика рањивост “империје”
Бжежински је, додуше, пропустио да истакне један детаљ: то је зона у којој се налази преко 50 одсто познатих светских резерви енергоресурса, и управо је то разлог заинтересованости великих сила, а не ендемска нестабилност подручја. Бжежински, међутим, није пропустио да Русију оптужи за појаву агента ЦИА-е Бин Ладена и мреже Ал-Каида: “Својим окупационим тежњама бивша руска совјетска власт проузроковала је исламски екстремизам. Бин је продукт совјетске интервенције, а не америчке помоћи борцима против кремаљских чета.”
Има аналитичара који су оволику антипатију Бжежинског према Русији и Русима тумачили, старомодно, његовим пољским и католичким пореклом, односно старим историјским набојима на тој релацији. Објашњење можда није неосновано, али је свакако недовољно. Бжежински сигурно није нарочито сентименталан нити човек који би себи дозволио да подлегне сопственој пропаганди. Овде је реч о много егзактнијим стварима. За њихово осветљавање неупоредиво најбоље је користити објашњења која су, у маниру отворености и наступима искрености, дали сами Американци, укључујући и Бжежинског. Један од твораца глобалистичке доктрине САД, “с превагом уверења да цео евроазијски континент служи као истинска основа за светски примат”, јесте управо Бжежински, сива еминенција америчке спољне политике. Све те доктринарне принципе изложио је зачуђујуће директно у својој студији Велика шаховска табла из 1997, посвећујући је својим студентима на универзитету “Xон Хопкинс” у Вашингтону, “будућим управљачима света”.
Оно што је у тој књизи Бжежински изрекао о Евроазији и Русији најбоље осветљава стварни смисао његових последњих иступа, које смо цитирали:

Пресудна моћ Евроазије
“Евроазија је главна арена на глобусу. Отуда, оно што се дешава на плану расподеле моћи на евроазијском континенту биће од одлучујућег значаја за амерички глобални примат и за америчко историјско наслеђе... За Америку, дакле, главна геополитичка награда је Евроазија. Последњих пола миленијума светским пословима доминирају евроазијске силе и народи... Сада једна неевроазијска сила доминира Евроазијом, и амерички глобални примат непосредно зависи од тога колико дуго и колико ефи-касно ће се њена доминација на евроазијском континенту одржати... Око 75 одсто светског становништва живи у Евроазији и већи део светског физичког богатства се ту налази, како у њиховим предузећима, тако и испод површине земље (три четвртине познатих светских извора енергије). Евроазија је и простор где се налази већина политички продорних и динамичких држава у свету. После САД, следећих шест највећих светских економија и следећих шест највећих потрошача војне опреме налази се у Евроазији... Сви потенцијални политички и/или економски такмаци који би могли да доведу у питање амерички примат су из Евроазије. Кумулативно, евроазијска моћ увелико превазилази америчку. Срећом по Америку, Евроазија је превише велика да би била политички јединствена... Укратко, евроазијска геостратегија, за САД, претпоставља сврховито ангажовање око геостратешки динамичких држава и брижљиво поступање са геополитички каталитичким државама, како би се сачувао амерички интерес... Основна три императива империјалне геостратегије су спречавати завере и сачувати безбедносну зависност међу вазалима, одржавати зависне територије покорним и заштићеним и, нарочито, пазити да се варвари не удруже.” •