У њему се ЦИА и ОВК директно оптузују за припрему атентата на председника СРЈ:
- Командоси ОВК, које обуцава америцка тајна слузба припремају убиство српског лидера. Налог је издат у Главном стабу ЦИА у Ленглију код Васингтона. Стигао је тајним факсом специјалној јединици ЦИА, која је дубоко под земљом стационирана у ваздусној бази Мек Дил у Темпи, на Флориди. Мада су према принципима ЦИА убиства забрањена, цини се да је Билу Клинтону позната одлука тајне слузбе о ликвидацији председника СРЈ.
У то време, како твди овај немацки лист, медју десет главних циљева САД и ЦИА, на врху листе за ликвидацију насао се Слободан Милосевиц, заједно са Муамером ел Гадафијем, Садамом Хусеином и Фидел Кастром.
- Јос пре избијања рата на Космету, оперативно одељење ЦИА израдило је низ планова за убиство Слободана Милосевица писао је ексклузивно немацки лист "Велт ам зонтаг" Разрадјивани репертоар убистава био је велики саботаза и диверзија на Милосевицевим аутомобилима, тровање хране за председника СРЈ, атетнтат на јавном месту уз помоц снајпера. ЦИА у овим акцијама не би користила своје људе вец најамнике ОВК. У Тампи је образован писао је немацки лист "Велт ам зонтаг" тим од 70 инструктора ЦИА који су обуцавали атентаторе ОВК за ликвидацију председника Југославије. Групу од тридесетак атентатора лицно је одабрао Хасим Таци, командант ОВК. Медјутим, обука је заврсена политицком констатацијом да су изгледи да се Слободан Милосевиц убије веома мали!
Овај закљуцак је донесен вероватно на основу цињенице да је један атентат, бомбама НАТО на резиденцију председника СРЈ, који су 22. априла 1999. године наредили председник Бил Клинтон и генерал Весли Кларк, пропао.
Слободан Милосевиц лицно никада није много бринуо о сопственој безбедности. И то из једног јединог разлога, јер није волео и не воли гломазно и помпезно обезбедјење око себе. Имао је цак и идеју 1990. да сасвим расформира и реорганизује Слузбу дрзавне безбедности. Драган Митровиц, тадасњи нацелник СДБ Србије, успео је, додусе уз помоц генерала Николе Љубицица, да убеди председника Србије да је српска полиција и дрзавна безбедност професионална слузба која добро ради свој посао.
У то време, Милосевиц је од стране, не само политицара из Љубљане, Загреба и Сарајева вец и од људи из војног врха СФРЈ прогласаван за српског националисту. Као дрзавни унутрасњи непријатељ број један Слободан Милосевиц је био мета "непринципијелне коалиције", а посебно СДБ ССУП и Констраобавестајне слузбе ЈНА. Истурени нападаци на Слободана Милосевица као новог водје српског народа била је омладинска стампа из Љубљане, Марибора, Загреба, Сарајева и Новог Сада. Дрзавна безбедност Словеније, Храватске, БиХ и Војводине толерисали су нападе на српског возда, а ССУП је избегавао да интервенисе у самом Београду.
КОС ЈНА је у висе наврата потурао Слободану Милосевицу "кртице" и у канцеларију на Новом Београду, где су уоцени и трагови обијања радног стола у самом кабинету. КОС ЈНА је прислускивао Слободана Милосевица у његовом властитом стану у Улици 14. децембра у Београду, тако сто је у гарнислу уградио "бубицу", која је емитовала Милосевицев глас до радио центра скривеног у колима паркираним на улици. Ту акцију прислускивања, војни обавестајци су обавили и фебруара 1987. године, када су агенти ЈНА по наредјењу генерала Илије Цераница из КОС-а пратили разговоре новог српског партијског водје Слободана Милосевица. Како је записано у известају сарадника СДБ Србије, Слободан Милосевиц се залио пријатељима и сарадницима да је у стану пронасао безицни прислускивац на зиду, код гарнисне изнад прозора.
СИПТАРСКИ СНАЈПЕР У ПОДУЈЕВУ
У тајној слузби је направљена реконструкција догадјаја и закљуцено је да би тај посао могао да КОС ЈНА са својим сарадницима из ГК СК, који нису трпели Милосевица. У СДБ ССУП Југославије и КОС ЈНА постојао је досије о Слободану Милосевицу као великосрпском националисти и екстремисти опасном по интегритет СФРЈ. Тај досије је направљен 1987. године и био је активан цак и у време када је Слободан Милосевиц као први цовек Србије исао на Газиместан да, заједно са политицарима из Федерације, обелези 600 година од Косовске битке.
Осецајуци да це Милосевиц са Косова Поља да се врати као победник, целници ЈНА су на све нацине покусавали да му отезају позицију и да га, макар, уцине јос нервознијим. Контраобавестајна слузба ЈНА избегавала је да уступи свој аеродром у Пристини за слетање хеликоптера РСУП-у Србије са Слободаном Милосевицем. Армија са Космета није ни довела све своје људе да физицки обезбеде митинг и није извела своје снајперисте на околна брда сљаке из ТО Обилиц, јер јој "нису стигла наредјења из Београда". Због неповерења у руководство ПСУП-а Космета, нико из покрајинске полиције није пустан на километар од Слободана Милосевица. Сав посао око обезбедјења Милосевица морао је да заврси РСУП са СДБ Србије.
Било је планирано да Слободан Милосевиц на Косово Поље додје аутомобилом из Пристине. Како је ноц пре митинга пала обилна киса и расквасила косметске њиве, то су на стотине аутомобила и аутобуса упали у густо и црно блато.
Драган Митровиц, тада нацелник СДБ Србије, је зато одлуцио да Милосевица довезе хеликоптером РСУП-а Србије. Председник Србије је колима досао из Београда до Крусевца, а одатле хеликоптером право на Косово Поље.
Контрола терена од Крусевца до Грацанице показала је да је СДБ Србије био у праву када је Милосевицу указао на опасност путовања на Газиместан. Код Подујева су инспектори СДБ пронасли у једном скровисту аутоматску снајперску пуску, за коју се по доказима, могло закљуцити да је припадала сиптарском атентатору на Слободана Милосевица. Да Сиптари припремају убиство председника Србије српској тајној полицији дојавили су људи из руског КГБ-а. Зато је Слободан Милосевиц на Газиместану, на Видовдан 1989. године имао најаце могуце лицно обезбедјење.
Путем којим је преко Крусевца досао Слободан Милосевиц се и вратио куци, одмах после одрзаног говора. Цланови Председниства СФРЈ, врацали су се малим авионима Федерације и уз пратњу обезбедјења ССУП-а и ЈНА.
Слободан Милосевиц није заборавио ста су му СДБ ССУП Југославије и КОС ЈНА радили, па је, када је уцврстио свој полозај у трецој скраценој Југославији, федералну тајну слузбу и буквално растурио и угасио, а војне контраобавестајце компромитовао афером "Опера".
У српској тајној полицији председник Србије је преко министра Радмила Богдановица поруцио нацелнику Драгану Митровицу да иде у дипломатију и на његово место довео Зорана Јанацковица, политицара са југа Србије. Годину дана касније, некадасњи Митровицев заменик Јовица Станисиц успео је да новог нацелника СДБ Србије пребаци у дипломатску тајнус слузбу, а он да постане први цовек српске безбедности. Врло брзо, амбициозни и вредни Јовица Станисиц постао је председникова верна сенка и иза Слободана Милосевица по својој моци други цовек у Србији.
Јовица Станисиц је био толико моцан да је 1993. године организовао упад МУП Србије у ССУП, освојио зграду и просторије федералне полиције и иселио је напоље. Када је 1993. Јовица Станисиц освојио централу СДБ Југославије у згради на крају улице Кнеза Милоса нови нацелник је позвао, нароцито, младје инспекторе да предју у СДБ Србије, а старије посаветовао да оду у пензију.
Како је у медјувремену и у српској тајној полицији изврсена кадровка реорганизација, кроз смањење броја инспектора, то је у њој 1995. радило око две стотине инспектора, који су покривали не само Србију, вец Југославију, Балкан, Европу и свет. Станисицеви најблизи сарадници били су Драгиса Ристивојевиц, бивси в.д. нацелник тајне слузбе СФРЈ, и реактивирани пензионер ССУП-а, затим као заменик Миле Тепавцевиц, специјалац Бранислав Несиц, Франко Стаматовиц звани Френки, специјалац, Влада Драгицевиц, струцњак за електронику и стране језике, Миле Гајиц и Милан Филиповиц - Фица, организатори специјалних акција. О дрзавној безбедности на Космету бринуо је један Давид Гајиц.
Станисиц се прославио се и ван Србије када је као специјални изасланик председника Србије посетио је Пале, обавио поверљиве разговоре са др Радованом Карадзицем и руководством Републике Српске, ослободио 150 припадника "плавих слемова" и јавно их довео у Србију. Станисиц са својим радницима пет година цувао Слободана Милосевица. Лицни телохранитељ председника Србије, Сента Миленковиц на Станисицев захтев је пре цетири године пресао из бригаде специјалаца МУП-а у дрзавну безбедност.
Ресор српске тајне слузбе био је задузен је и за безбедност цланова породице Слободана Милосевица, тако да и по тим задацима Јовица Станисиц директно одговара само председнику Србије.
Њему се приписују и заслуге за разоткривање паравојске и парамилиције медју сиптарским националистима на Космету. Зато га домаци медији и представљају као цврсту руку система у Србији. Хрватска стампа је о Јовици Станисицу писала као о цовеку, који је са Марком Ницовицем организовао атентат на Милана Куцана током 1993. године.
Био је цовека од изузетног поверења Слободана Милосевица. Лицно је обезбедјивао председников пут у Дејтон. Председник Србије га је у лето 1995. приликом званицне посете Москви и Борису Јељцину, повео са собом. Касније је Станисиц исао и у Кину.
Посебно водио бригу о кретању Слободана Милосевица, јер су сви изласци у јавност и у свет били најризицнија тацка председникове безбедности. За дуза путовања, рецимо у Дејтон, користио је услуге ЈАТ-а и авиона марке "Боинг 727". И одабрану посаду коју је предводио капетан- инструктор Станислав Прастало. За време историјског лета у Дејтон 1995. године у ЈАТ-ов авион била је уградјена навигациона опрема из авиона "ДЦ-10", а у кабини је био најсавременији уредјај за сателитску навигацију.
На друму о Милосевицевој сигурности бринуо је Сента Миленковиц, лицни возац и телохранитељ. Сам Милосевиц је у то време обозавао аутомобилизам због сина Марка. Обозавао је и брзу возњу, јер је знао да за воланом, како тврде људи из његовог окрузења, постигне брзину од 240 км на цас.
Медјутим и поред свих мера безбедности, Слободан Милосевиц је дозивио неколико саобрацајних незгода. Прва се догодила 3. јануара 1988. године на ауто-путу Загреб-Београд, код Симановаца, око 18 цасова. Милосевиц је тада био председник ЦК Србије. И возен је аутомобилима из возног парка Владе Србије. У овом удесу Милосевиц је задобио лаксе повреде, али је вец сутрадан био на послу у ЦК СК Србије.
Наиме, на слузбеном возилу марке "опел-рекорд", којим је управљао Вукман Дјуровиц, радник возног парка, пукле су обе задње гуме и аутомобил је слетио са пута. истрага СУП Београд је утврдила да је узрок дотрајалост гума и неструцна монтаза пнеуматике.
"Услед тога је досло до одвајања газецег слоја гума, сто је проузроковало исклизавање са коловоза и превртање возила при брзини од 100 километара на сат" писало је у полицијском известају о овој незгоди Слободана Милосевица.
Многи су сумњали да је то био покусај атентата на председника Председниства ЦК СК Србије, али за то није било никаквих опипљивијих доказа.
ГЕНЕРАЛ СЕНТА ПУТУЈЕ
Цетири године касније 1992. Сента Миленковиц, телохранитељ председника Милосевица је у Улици Војводе Путника у Београду покусао да избегне судар са аутомобилом који му је са упереним дугим светлима исао у сусрет и - ударио у бетонски зид код сијалицног стуба број 82. Слободану Милосевицу је на ВМА указана прва помоц, јер је претрпио контузију меких делова главе, трзајну повреду врата и лакси потрес мозга. После ове несреце његови политицки противници истакли су на Теразијама транспарент "Слобо не мењај возаца!" и узвикивали: "Сента, мајсторе!"
Виси инспектор МУП-а Србије Сента Миленковиц је Слободана Милосевица возио у аутомобилу марке "тојота карина ИИ", са таблицама БГ 928-260. У изјави за "Вецерње новости" 10. марта 1992. године Сента Миленковице је рекао:
- Крецуци се узбрдо од Милосевог конака ка Топцидерској звезди, приметио сам аутомобил са дугим фаровима. Заслепљен, покусао сам да избегнем директан судар и скренуо сам десно с пута, тик уз камени зид. Иако није била велика брзина, са оба десна тоцка слетели смо у канал. Том приликом председник Милосевиц је сназно главом ударио у ветробранско стакло!
Председник Србије упуцен на куцно лецење, а његов пут на конференцију у Брисел одлозен.
Верни пратилац председника Србије и данас генерал МУП Србије Сента Миленковиц упамцен је у јавности по својој ревности, да на свим местима и у свим приликама буде испред и изда Слободана Милосевица. Сецам се сцене из Француске, када у тренутку док аутомобил Слободана Милосевица улази у Јелисејску палату, Сента Миленковиц излеце и док је масина у покрету хвата кваку на вратима и отвара их да би председник Србије изасао. Истовремено на степенисту је незапослен стајао ливрејисани вратар коме увек опрезни Сента није дозоволио да госту омогуци да изадје из аутомобила. Био је то суров знак неповерење српског обезбедјења у француске колеге и крсење протокола Јелисејске палате.
Пореклом је из Владициног Хана. Васпитан је скромно и постено. Непосредан је у комуникацијама и отворен. Послове обезбедјења је прихватио као један од ретких добровољаца, јер то поцетком деведесетих није било цењено занимање у српској полицији.
Сента Миленковиц је на себе скретао пазњу као врхунски дзудиста јос током сколовања у Висој сколи унутрасњих послова у Земуну својим невероватним полицијским предиспозицијама. У Специјалној антитерористицкој јединици био је раван само његовом великом пријатељу Радовану Стојицицу. Зато им се ток каријере некако и поклопио. њих двојица су се упознали у клубу "Милиционар" и као рваци брзо спријатељили. Његов пријатељ је био и рвац Звонко Осмајлиц, који је постао телохранитељ Милосевицевог великог противника Вука Драсковица.
После успесне акције протеривања Сиптара из рудника на Старом тргу и Стојициц и Миленковиц су, на предлог Јовице Станисица и Драгана Митровица, тада нацелника тајне полиције, преузети да брину о сигурности Слободана Милосевица. Обојици су, на захтев Станисица, дати специјални пистољи из сефа СДБ Србије. Миленковиц је пребацен у Одељење за обезбедјење лицности и у кабинет председника, јер је Милосевиц тразио цувара ког не интересује политика и који је најбољи полицајац у Србији. Зато је 1997. године Сента Миленковиц наградјен генералским звездицама.
Није познато колико је тацно пута председник Милосевиц био у зивотној опасности с обзиром да је то дрзавна тајна, али народ памти само једну саобрацајну незгоду, коју је скривио бас његов телохранитељ Сента Миленковиц.
Да би могао да напредује у слузби Сента Миленковиц је дипломирао на Дефектолоском факултету, али је и даље редовно тренирао у сали за рвање и стрељани. Крајем деведесетих Миленковиц је именован за сефа Одељења за лицно обезбедјења Слободана Милосевица у коме ради педесетак полицајаца.
Прица се да Сента непрестано носи цетири пистоља, два под пазухом и два у ногавицама. У то се нисам уверио, јер сам на Сенти видео само један пистољ, моторолу и хемијску оловку, коју дрзи у рукаву свог црног сакоа.
"Његов посао није да пуца, него да у слуцају потребе стане испред председника Слободана Милосевица и застити га својим телом" тврде српски полицајци.
Генерал Сента Миленковиц је тај посао тако добро радио да га председник Милосевиц годинама не мења, иако би требало по правилима полицијске слузбе. О томе бивси инспектор Боза Спасиц казе:
- У пословима обезбедјивања лицности пракса је да се лицни телохранитељи мењају сваке три године. Разлози су пренапрегнутост посла и идентификација са лицностима које цувају. Медјтуим, код није таква пракса, је изгледа да Сента Миленковиц превисе добро обавља свој посао!
Слободан Милосевиц је, инаце, цовек који не мења радо и много своје сараднике, нароцито не оне у које има бескрајно пуно поверења. Генерал Сента Миленковиц је један од таквих Милосевицевих људи.
У време док је Јовица Станисиц бринуо о безбедности Слободана Милосевица није било много информација о угрозености српског возда у Југославији, нити су страни медији лицитирали како физицки уклонити председника Србије, односно Југославије. Слободан Милосевиц је у у то време, медјутим, у иностранству имао јос један инцидент са, овог пута, авионским гумама.
Осамнаестог јануара 1994. године председник Србије је са цлановима делегације посао на самит у Зеневу. Летео је авионом савезне владе типа "фалкон 50" YУ-БНА. Приликом слетања летилице са Слободаном Милосевицем и цлановима југословенске делегације обе гуме на левом тоцку авиона су пукле када су додиренуле писту аеродрома "Коантрен". Како је ово био уобицајени дефект пилоти су успели рутински да смире авион у коме је био Слободан Милосевиц и да га довезу до пристанисне зграде.
Када је, медјутим, председник Србије Слободан Милосевиц постао први цовек СРЈ, сеф српске тајне полиције је унапредјен у специјалног саветника за безбедност председника Југославије. У том својству, медјутим, Милан Милутиновиц, председник Србије разресио је дузности Јовицу Станисица 26. октобра 1998. године и на његово место нацелника РДБ у МУП-у поставио је генерала Радета Марковица. Портпарол СПС-а Ивица Дациц је изјавио да је Станисицу истекао мандат, који, инаце, у дрзавној безбедности траје цетири године.
Повлацењем из Ресора дрзавне безбедности Јовица Станисиц је направио велику рупу у систему беyбедности Слободана Милосевица, коју је нови министар полиције Влајко Стојиљковиц покусао да затвори новим цовеком. Нови тајни полицајац је био Раде Марковиц, некада нацелник полиције на аеродрому Сурцин, затим нацелник ГСУП-а Београд и нацелник у МУП Србије.
Двадесет и осмог октобра 1998. године Одлуком Владе Србије именовани су нови помоцници министра унутрасњих послова Влајка Стојиљковица. Том приликом Влада је на место помоцника министра МУП, како је писало у званицном саопстењу, поново именовала генерал-потпуковника Радомира Марковица. Истовремено овај генерал, познатији само као Раде Марковиц, именован је за нацелника Ресора дрзавне безбедности Србије. Званицна смена Јовице Станисица и именовање Радета Марковица нису остали без одјека у јавности, јер је то, за многе, био симптом да се несто десава у Влади, али и у владајуцој странацкој гарнитури СПС, ЈУЛ и СРС.
Има и полицајаца који верују да је смена Станисица "освета" кадрова из некадасњег ГСУП-а Београда, ту се мисли на министра полиције Влајка Стојиљковица, а и на Николу Цурцица, првог цовека Института безбедности и Радета Марковица, који данас заузимају вазно место у МУП- у Србије. Такав закљуцак се наметао цистом логиком, јер су у свим системима, па и у српском, тајни агенти и њихове агентуре увек биле само продузена рука власти. Како је рец о тајној слузби све су то висе претпоставке, него ли цињенице које могу да се утврде у РДБ Србије.
Раде Марковиц, нови нацелник Ресора дрзавне безбедности Србије родјен је 1946. године. Дипломирао је права, а као полицајац од 1970. године радио је у ГСУП-у главног града. У југословенској метрополи Раде Марковиц је просао све професионалне степенице, којима иду полицајци од каријере. Био је инспектор у Оделењу за теска разбојниства, затим командир Станице милиције на аеродрому "Београд", па нацелник Управе за сузбијање криминалитета, сеф Јавне безбедности и напокон први цовек ГСУП Београд. Током 1993. Раде Марковиц је са функције градског секретара за унутрасње послове Београда пребацен у МУП Србије за помоцника министра Зорана Соколовица и сефа Криминалистицке полиције. Исказао се као весто борац против привредног криминала, медјународног сверца и илегалне трговине наркотицима.
Слободан Милосевиц, тада председник Србије својим указом 1997. доделио је Радету Марковицу цин генерала српске полиције. А за Дан безбедности 2000. године Раде Маркови је одликован. Била је то награда за добро цување Слободана Милосевица, СПС, коалиције на власти, СПС-ЈУЛ-СРС и самог резима.
У време Радета Марковица, наиме, не само да је СРЈ задесио рат са НАТО вец и са тајним слузбама Запада, које су успевале, како је то полиција тврдила, да надју себи савезнике унутар Србије. Раде Марковиц је био на целу српске тајне полиције која је открила тајне групе "ОСА" и "ПАУК" и наговестила да се иза ликвидације Боска Перосевица налази Народни покрет "Отпор".
Тајна слузба српске полиције је, медјутим, водила и тихи рат са свим агентурама света, које су покусавале да се сто все приблизе председнику СРЈ и угрозе његов зивот. О томе сведоце многа казивања зивих људи и известаји неки од тих агентура.
САКАЛ ЗА СЛОБУ
Окривљен за тиранију и упоредјен са самим Хитлером, српски возд Слободан Милосевиц се од 1998. године, када је снагама МУП Србије и ВЈ гонио сиптарске терористе по Космету, насао се на мети страних политицких и обавестајних кругова. Као мета за одстрел Милосевиц је прогоњен и јавно и тајно.
У Лондону је 17. марта 2000. лист Индипендент" објавио податке из књиге Стивена Дорила, историцара обавестајних слузби, да су током рата у Босни 1993. године у тајном досијеу слузбе МИ-6 анализирана три сценарија за убиство Милосевица:
- Досије је имао закацен зути картон, сто је знацило да је рец о озбиљном документу. Носио је наслов: "Потреба да се убије српски председник Милосевиц." Досије је потом дистрибуиран висим официрима МИ- 6. Официр МИ-6 који је израдио досије оправдао је атентат на Милосевица цињеницом да "београдски касапин" снабдева орузјем Радована Карадзица, који је оптузен за ратне злоцине и геноцид.
Стивен Дорил у књизи тврди и да су америцке и француске обавестајне слузбе разматрале атентат на Карадзица, а да је МИ-6 потом предлозио три сценарија за уклањање Милосевица.
Према првом, требало је обуцити српску паравојну опозициону групу која би потом изврсила напад. План је имао предност јер би теско могла да буде доказана умесаност британске слузбе. Његова мана била је сто би операцију било теско извести, а и сансе за успех биле су мале.
Други план је био да се искористи мала група припадника САС-а, који раде искљуциво за МИ-6 и МИ-5. Тај тим би убио Милосевица бомбом или снајперским хицем, сто би, према процени официра МИ-6, представљало најпоузданији нацин. С друге стране, било би немогуце демантовати умесаност Британаца у слуцају неуспеха.
Према трецем сценарију, Милосевиц је требало да буде убијен у наместеној саобрацајној несреци, написао је Стивен Дорил.
Ова треца идеја је касније експлоатисана у висе наврата.
Наиме, Рицард Томлинсон, који је за себе тврдио да је од 1962. све до 1996. био агент британске тајне слузбе МИ-6, дао је 1998. необицну изјаву париском истразном судији Стефану. Наиме, као агент британског Сецрет Интеллигенце Сервице господин Рицард Томлинсон појавио се пред париским истразним судом на сопствени захтев 29. августа 1998. и изјавио да га околности под којима је погинула принцеза Дајана подсецају на један план да се у Зеневи убије Слободан Милосевиц, тадасњи председник Србије.
Томлинсон је рекао да је у неутврдјено време, а током своје слузбе у МИ-6, досао до сазнања да његова агентура планира да изврси атентат на Слободана Милосевица. Атентат је требало да буде изврсен тако сто би се на утврдјеној деоници пута у Зеневи или око ње, у оци Милосевицевог возаца генерала полиције Сенте Миленковица, док возило иде вецом брзином, уперио ласерски зрак који би га ослепио, па би досло до саобрацајне несреце.
Претпоставка је била да би возило председника Србије скренуло с пута и усмртило га у Зеневском језеру. Све би испало као саобрацајка и Свајцарцима би само преостало да изјаве саусеце потресеној Србији и породици Милосевиц.
Званицно, наравно, МИ6 је одбацио Томлинсонову прицу, јер се, наводно, њихови агенти се баве прикупљањем, обрадом и пласманом информација, а не "директном акцијом". Унутрасња тајна полиција МИ-5 јесте повремено убијала ирске терористе на територији Уједињеног Краљевства али и у иностранству. А стране сефове дрзава МИ6 није никада ликвидирала.
Зато је МИ6 свог бивсег агента Рицарда Томлинсона представила као психицки лабилану особу, коју су зато и најурили 1996. из ове тајне слузбе.
Цудно је, медјутим, да је Томлинсон у Паризу био лисен слободе на британски захтев због "покусаја да објави дрзавне тајне". Касније је ослободјен, јер Британци нису Французима прецизно рекли ста је то овај агент одао.
Скотланд јард је у зиму 1999. поцео истрагу и о сарадњи британске тајне слузбе са једним холандским кријумцарем уметнина, који је, измедју осталог, тврдио да је са Лондоном и српским криминалцима уговарао убиство југословенског председника Слободана Милосевица. Ову прицу објавио је лондонски "Тајмс". Михел ван Рејн, који је према сопственој прици, од Британаца заузврат добио зелено светло за кријумцарење уметнина, када није исплацен, претио је да це на интернету да објави детаље пословања са британским спијунскима МИ6, који рекли да убије Милосевица. Ван Рејн је тврдио да током деценије посла са Британцима није тразио новац, изузимајуци за планирање Милосевицевог убиства, него само одресене руке да тргује. За Милосевица, како је рекао, тразио је еквивалент цене једног ловца "харијер", односно око 15 милиона фунти. - Знам да не могу да победим британску владу, обавестајну слузбу МИ6, Скотланд јард, али не намеравам ни да се приклоним - рекао је Ван Рејн. Један бивси полицајац рекао је да је Ван Рејн "умесан у 90 одсто светске трговине кријумцареним уметнинама и да зели да се уплете и у преосталих 10 одсто". Тиме је ова енглеска прица о ликвидацији Слободана Милосевица заврсена као новински трац.
БОМБАРДОВАЊЕ РЕЗИДЕНЦИЈЕ
Током 1999. године Американцима је било највазније смењивање самог Слободана Милосевица. Многи политицки аналитицари сматрају да је агресија НАТО на Југославију била само један од нацина да се угрози позиција председника Југославије и губитком Космета натера на абдикацију. Тек потом, током 2000. и Американцима и Албанцима, који су употребљени као НАТО песадија, бице им циљ независност Косова. И та политицка теза била је у функцији политицког унистења Слободана Милосевица. Агресија НАТО запоцета је 24. марта 1999. а заврсена је 10. јуна 1999. године. У ноци 22. априла 1999. године НАТО је бомбардовао званицну резиденцију председника Југославије, сто је влада Србије оценила као "организовани криминални терористицки акт".
Леонард Сенфорд из Васингтона и Форест Смит из Сан Франциска у заједницкој студији "Покусаји убиства и други напади на југословенске лидере", која је августа 1999. разматрана на првом јавном састанку Независне истразне комисије за испитивање злоцина против народа Југославије одрзаном у Њујорку, утврдили су да су се америцки и НАТО лидери тајно договарали да убију председника СР Југославије, као и друге високорангиране владине функционере. Зато су као циљеве бомбардовања одредјивали зграде и друге објекте у којима су оцекивали да це у том тренутку боравити цивилни политицари и функционери. Према америцком и медјународном праву, тајни договори о убијању сефа дрзаве и других цивилних владиних функционера, као и униставању цивилних владиних здања су строго забрањени.
Америцко право забрањује свакој особи запосленој у америцкој администрацији или овласценој да ради у њено име да уцествује у завери или се ангазује у изврсењу неког убиства. Да би прецизирао легалне норме, председник Дзими Картер је децембра 1981. године изврсним наредјењем број 12333 реаговао на непријатна открица у јавности низа покусаја убиства страних политицара које су америцки агенти обавестајних слузби поцинили против лидера разних страних дрзава сездесетих и седамдесетих година. Убиство или покусај убиства страног лидера у директној је супротности с нормама медјународног права, а посебно Зеневском конвенцијом.
- Председник Клинтон је одлуцио да подигне усагласену кампању ради уклањања Слободана Милосевица са власти. Клинтон је овластио америцке војне и обавестајне функционере да подстакну високе југословенске војне лицности да се окрену против Милосевица - па цак покусају пуц - објавио је новинар Дојл Макманус у "Лос Андјелес тајмсу" 27. јуна 1999. године.
Током 79 дана кампање бомбардовања Југославије, лидери НАТО су намерно и незаконито циљали на председника Слободана Милосевица, нагласили су у својој студији Леонард Сенфорд из Васингтона и Форест Смит из Сан Франциска.
Куце, канцеларије, цивилне управе и места цесто посецивана од цивилних владиних функционера сурово су бомбардовани. Ова бомбардовања су обављана на координирани, систематски нацин, а функционери НАТО су посредно али јасно признавали да је циљ оваквих бомбардовања убиство легално изабраних или именованих цивилних владиних функционера, укљуцујуци сефа дрзаве.
Ваздусни напад авиона НАТО 22. априла 1999. године је демолирао резиденцију Слободана Милосевица, председника СР Југославије, и његове породице. Цетири бомбе погодиле су дневну собу, трпезарију и спавацу собу. Запитан у телевизијском интервјуу да ли је напад на резиденцију доказ како је југословенски председник "покретни циљ", бивси високи функционер Пентагона Роналд Хацет је одговорио:
- Свакако да он то јесте, не поставља се уопсте питање ста смо ми зелели да постигнемо нападом на ту куцу.
Леонард Сенфорд из Васингтона и Форест Смит из Сан Франциска, аутори студије закљуцују да су САД и НАТО намерно планирајуци ликвидације високих југословенских и српских функционера одговорни за крсење стриктних норми медјународног права, а да су америцки политицки и војни планери прекрсили законе своје земље.
И универзитетски професор Гавро Перазиц је тим поводом је рекао да "бомбардовање резиденције председника Југославије, по свом опстем карактеру, представља акт атентата са посебним обелезјем и индентификује се са тероризмом".
- Бомбардовање или ракетирање изврсено је ноцу, знаци потајно, и то тако да је одбрана, па цак и идентификовање непријатељских авиона било немогуце. И агресор је, преко свог овласценог портпарола, признао да је намеравао да убије уставног сефа дрзаве!
Поред јасне намере да се изврси атентат и убије председник Југославије, ту је, сматра професор Гавро Перазиц, имплициран и завереницки метод организовања и изврсења дела. Као и терористицка тактика, која је карактерисала цитаву агресију против СРЈ као суверене земље, која никог претходно није напала или изазвала рат.
Америцки званицни известаји указивали су да се резиденција, као објект у НАТО картама и на листи мета ознацавала као "командни пункт", па према томе и као војни циљ. А по таквом тумацењу то је за САД и НАТО био и "правно дозвољени циљ" за нападе!
- Да се не заваравамо, и организатори и изводјаци напада бомбама и ракетама, знали су, и то прецизно, за локацију резиденције коју су многи од њих посецивали. У њеној околини - сто и лаици знају - није било никаквог војног објекта. А ваљда је руководство НАТО-а знало да са крова резиденцијалног објекта не дејствује никакав митраљез, а камоли противавионска артиљерија, као и то да се одаје резиденције не користе за било какве војне потребе изјавио је професор Гавро Перазиц листу "Политика" - Многи Београдјани, али и странци, знају да је та куца на Дедињу, у веома сироком прецнику, окрузена цивилним зградама, али и хуманитарним објектима, болницама на пример. Али, ни оне нису биле постедјене. Најзад, планери, команданти и изврсиоци атентата морали су знати да је породица председника на окупу, те да сви као цивили узивају опсту заститу!
Питао сам др Радоса Љусица из Београда како коментарисе став владајуце странке и дрзавних медија да је бомбардовање резиденције председника СРЈ био заправо атентат на Слободана Милосевица?
- Насој јавности није позната цињеница да председник у време бомбардовања није боравио у тој куци, па самим тим није могао да буде мета таквог атентата. Председник СРЈ је био довољно мудар да се склони на сигурније место казе др Радос Љуиц и додаје - Овај напад није атентат и зато је смо били у рату једна од зарацених страна. За мене је вест о атентату на Слободана Милосевица само једна у низу глупости које су се могле у то време цути са дрзавних медија.
РАКЕТИРАЊЕ СКЛОНИСТА У ДОБАНОВЦИМА
НАТО у поцетку орузане интервенције није намеравао да ликвидира југословенског председника. У првој фази офанзиве напади на заповедна места изводили су се класицним разорним бомбама, калибра 907 килограма, и то искљуциво на објекте команди РВ и ПВО. Тек у другој фази, када је закљуцено да бомбардовање није потресло Милосевица и српски народ, изведени су напади на резиденције и склониста политицких функционера СРЈ.
Марко Цустиц, аналитицар загребалцког листа "Национал" је 2.јуна 1999. писао да се Слободан Милосевиц за време агресије НАТО скривао у својој "вуцјој јами у Добановцима". Склонисте је градјено од петметарског бетона.
То је војно подземно склонисте, односно Стаб врховног команданта ВЈ СРЈ, који мозе да издрзи и нуклеарни удар.
Добановацка сума тоцно је на пола пута измедју цивилног аеродрома у Сурцину и војног на Батајници, а у близини су и Центар за обуку специјалаца МУП-а Србије, Војно-рекреацијски центар и команда Ловацког пука и Ракетне бригаде ПВО-а, Стаб ваздусне обране Београда. Сви су ти објекти тогом агресије НАТО висе пута бомбардирани.
Хрватски генерал Антон Тус, некада командант РВ ЈНА, медјутим, јавно је говорио да се Слободан Милосевиц није дуго задрзавао на командном месту у Добановцима. По његовој процени Милосевицу је током агресије НАТО било лаксе да се маскира масом зитеља Београда, него да борави у неком од подземних склониста:
- Ратни стаб у Добановцима био је намењен Јосипу Брозу Титу. Цим је изградјен 1978. стаб је био директно повезан са Председниством СФРЈ, Генералстабом ЈНА, главним командним местом РВ и ПВО, као и другим вазним институцијама цивилне и војне власти. Добановци су на стратески идеалном полозају - довољно близу и довољно далеко Београду, тако да, на пример, градска гузва не би ометала могуци Милосевицев бег изјавио је генерал Антон Тус.
НАТО је бомбардирао Милосевицев ратни стаб у Добановцима бомбама ГБУ-28 "Бункер бустер", теским 2300 килограма, само да би му показао да нигде неце имати мира. Бомба ГБУ-28 је нацињена од артиљеријске цеви, која својом великом кинетицком енергијом пробија утврдјење и активира се унутра.
Те су бомбе развијене у после ирацке окупације Кувајта. Од производње првог прототипа, тестова, до испоруке првих бомби за упорабу против Ирацана просло је само 28 дана. На тестовима ГБУ-28 је показала да без проблема пробија висе од сест метара бетона, или око тридесетак метара дебео слој земље. Током "Пустињске олује" ловци-бомбардери Ф-111Ф, који уз Ф-15Е једини носе те бомбе, бацили су на ирацке стабове само два комплета ГБУ-28.
За ову бомбу развијен је посебни "паметни" упаљац. Активирање бомбе контролисе се малим компјутором који разликује земљу, бетон и песак. Мозе се програмирати да се активира тек посто пробије неколико слојева бетона или на тацно одредјеној дубини. Када се бомба ГБУ-28 показала као довољно добро орузје, 1997. годину је Пентагон наруцио 161 комад за 18 милиона долара. У нападима НАТО на Србију бомба ГБУ-28 први пут је корисцена приликом бомбардовања команди Војске Југославије на Авали.
Над Србијом је своје ватрено крстење имао и нови америцки борбени систем назван ЈДАМ - "Јоинт Дирецт Аттацк Мунитион". Ради се о додатку који се монтира на репове конвенционалних бомби, полутонске бомбе Мк-83 и једнотонске Мк-84. ЈДАМ омогуцава да бомба буде бацена с велике висине и с удаљености веце од 25 километара и потом се наводи у слободном паду путем преко сателита. Потврдјено је да су бомбе система ЈДАМ бацане на подземне војне базе ВЈ и склониста за војну технику и особље у Раковици, Старим Бановцима, Добановцима, Космају, на Генералстаб ВЈ у Београду, на аеродроме у Пристини, Батајници и Пониквама.
Према информацијама америцке војне обавестајне слузбе командант Слободан Милосевеиц током агресије НАТО у неколико наврата скривао се и у атомском склонисту Стразевица у Раковици. У њега се улази кроз систем цик-цак тунела с армирано бетонским и помицним вратима. После тога се долази у главни тунел, дуг 300 метара и довољно сирок да се њиме могу кретати и возила. На крају тунела, неколико стотина метара испод земље, налазе се дворане у којима је боравило висе стотина људи.
Стразевица је била командно место Вермахта током Другог светског рата. Има два излаза, један је маскиран зградом, а други се налази у кругу једне фабрике.
У првих два месеца бомбардовања на командна места и комуникацијску инфраструктру ВЈ и Врховне команде изврсено је око 820 напада. И два атака на стаб Врховног команданта и председника СРЈ. Оба бомбардовања су промасила свој циљ Слободан Милосевиц није ликвидиран.
О томе Драган Којадиновиц, директор Студија Б има своју теорију да је Милосевиц током рата био "њихов" цовек.
- Током агресије на СРЈ било је ситуација када смо гледали како ракете пролазе поред ових прозора, као рибице у акваријуму, и видјели смо да је НАТО био врло прецизан. Све прице о њиховим промасајима су "празне". Мислим да је један од циљева НАТО-а био да нам показе да мозе да погоди ста год хоце. Ако је то заиста тако и ако је њима сам Слободан Милосевиц велики проблем, они су могли седам дана пре те агресије да погоде место гдје се налази Слободан Милосевиц. Тада су знали где је. То би био терористицки цин, али су могли да га образлозе и казу: "Имали смо варијанту да склонимо цовека који смета и вама и нама, или да буде оно сто је касније било". Засто они то нису урадили?
Све то нас враца на прицу да је Слободан Милосевиц цовек Америке и да им јос треба, јер да је њима проблем Милосевиц, они би могли да га ресе, па макар то било и на тако бруталан нацин. Лицно, апсолутно ниста лосе не зелим, ни Слободану Милосевицу, ни његовој породици. Довољно је богат и има јос довољно година зивота да би могао мирније да зиви. Вец дуго је у златном кавезу, а кавез је кавез казе Драган Којадиновиц, први цовек телевизије и радија Студија Б.