Пише:П. Стојковић

Екслузивно за Ревију 92, о Филиповићу говори један од људи који је имао блиске контакте са њим. Овај високи службеник Републике Српске Крајине, истиче да Филиповићева књига представља један изванредан пресек догађаја који су се одиграли у Крајини. Ипак, ова књига, али и сличне написане широм бивше Југославије, по његовим речима могу да буду само додатно градиво за неко озбиљно истраживање. Она пружа изванредно компаративно градиво, а посебно је добро обрађена улога појединих НВО, на обе стране. Свакако, како каже овај бивши службеник САО Крајине, из једног специфичног угла.
- Што више читам књиге о Крајини све више сам склон да кажем, када ме питају, ништа не знам, нисам ја компетентан. Толико тога има заборављеног. Често се детаљи анализирају и од њих покушава да направи опште правило. Приликом читања оваквих књига неопходно је раздвојити личне сукобе, полуистине прелакиране хиљаду пута, да би се стигло до суштине.
Драган Филиповић Фића је, како каже овај бивши службеник РСК, дошао у Крајину заједно са обавештајном мисијом у складу са одлуком Председништва СФРЈ. Поред Фиће, један од њених чланова био је и Френки Симатовић.

- Он је прави професионалац. Посвећен свом задатку до краја – овако описује Фићу овај бивши службеник РСК. - Човек који се не служи подметањима, полуистинама и провокацијама да би стигао до информација. Управо због таквог става он је у једној тешкој ситуацији могао да успостави праве контакте са људима. Врло је храбар, али и пре свега разуман и опрезан човек. Као полицајцу гадио му се криминал.

Када су почела “дешавања” у Хрватској 1990. године, по речима нашег саговорника, Председништво Југославије је било суочено са чињеницом да су информације које стижу из те републике контрадикторне. Наиме, хрватска служба, уколико је и извештавала, слала је једне податке, а војна сасвим друге. Због тога је Председништво одлучило да пошаље своју обавештајну мисију која је стигла у Крајину средином 1991. године. Њен задатак је био да утврди чињенично стање, ко се сукобљава, ко угрожава систем Југославије... О њиховом доласку биле су обавештене обе сукобљене стране, а “кишобран” је давала ЈНА. Мисија није била тајна, чак су сви били писмено обавештени. С друге стране, федерална служба, која је једина имала надлежност над републикама, имала је право да пошаље било кога, из републичких или покрајинских органа, кога сматра да је подобан да обави задатак.
Парадокс је да је шеф Трећег одељења Савезног СУП-а (за тероризам и екстремизам) требало, по кључу, да буде човек из хрватске службе.

Када су дошли у Крајину, како нам је рекао овај службеник РСК, они су се јавили Милану Бабићу, који их је сместио у једну кућу, а затим о њиховом доласку обавестио и Мартића.
Ова мисија није имала никакве ингеренције над Крајишком службом, а нису се ни мешали у рад органа Крајине.

Изигравали су арбитре - Идеш мало код Хрвата, а онда код Срба, да чујеш обе стране.
Њихова мисија, како каже наш саговорник, никада није окончана. Напросто их је време прегазило. Ствари су се “усложиле”. Дошло је до оружаних сукоба између Збора националне гарде Хрватске (ЗНГ) и ТО Крајне, а у јулу и између ЗНГ и ЈНА. Они суи отишли из Крајине јер је мисија изгубила сврху. Нису ти више потребни обавештајци, да ти кажу да ли ће бити сукоба када они већ почињу.
Хрватска страна је изазвала сукоб са ЈНА и ТО Крајине, али шта то вреди када су улоге подељене на самом старту. Томе су добрано заслужне НВО које “демократски” потпомажу урушавање једне државе и фактички доводе до грађанског рата. Нико не утврђује кривицу, него су Срби, Крајишници, криви и готово! Створена је лађна слика и тешко је борити се против тога увреженог схватања.
Књига Драгана Филиповића управо разбија тај калуп. Није писана за дневно политичке теме, већ за једну озбиљну компаративну анализу. Можда ће подстаћи још неког да напише нешто слично, а можда ће и критика, ових из НВО, да се обори на њу као лавина и да је затрпа.
У сваком случају, Фића се, без неких емоција, из свог угла гледано, потрудио да изнесе своје виђење.

Капетан Драган медијска звезда
Капетан Драган је, како истиче наш саговорник, био потреба једног времена. Он наглашава да мит о Капетану Драгану није измишљен, већ створен! Почетак сукоба показао је, нарочито после акције на Плитвицама, да крајишка страна нема снаге да се супротстави Хрватској. Они су тамо кренули са специјалним полицијским јединицама из Лучког. Већ тада су имали кампове за обуку “редарственика”, у којима су инструктори били емигранти који су дошли, бивши и активни Легионари и инструктори из Центра у Лучком. Хрватска медијска машинерија је од њихових војника и полицајаца направила надљуде, Рамбое. Ма има да нас смажу, онако за “добар тек”. На нашој страни, прича даље наш саговорник, развија се психоза страха. Постоје и код нас инструктори, али било је потребно довести некога са стране, било кога ко може да се добро медијски пласира! Доласком Капетана Драгана дошли смо у ситуацију да морамо, уместо да јуримо људе, да их одбијамо! “Малецки је био геније да се претподоби. Он истиче да је потпуно погрешно везивати Фићу и Френкија са капетаном Драганом. Свесно или не, али људи бркају њихове улоге јер су они дошли у Крајину у року од месец дана!
У једном тренутку, како каже овај бивши службеник РСК, његова харизма је угрозила и статус самог Милана Бабића. Нажалост, Капетан Драган није схватио где му је место. Почео је да се понаша као независна јединка, да прича како је он омеђио границе Крајине (а 90 посто је било омеђено још 17. августа 1990.), па је Бабић морао да нареди да се он протера у року од 24 сата.

У будистички манастир
Шта је Фићу натерало да оде у будистички манастир Шао Лин у Кини?
- Нисам неко ко би могао да каже “е то је разлог због кога је он отишао” (као онај што је написао да је био близак организованом криминалу) - каже наш саговорник. - Сви који га знају знају да је он високо моралан човек. Он је живео од своје плате и као полицајац није трпео криминал.
Уосталом он је можда и раније размишљао да оде. Његова последња књига је књига о таоизму. У њој је он врло лепо описао таоизам, али је промишљао и о паралелама између таоизма и православља.
Галбрајт иселио Крајишнике
Крајину нико није предао, то су само политичке приче! Имали смо потпуну медијску блокаду, Хрватска телевизија је у потпуности блокирала Крајинску ТВ и пуштала стравичне спотове који подсећају на усташке злочине из 1941. године, отпочело је бомбардовање, и када уплашени народ крене и направи стампедо немогуће их је задржати – наглашава наш саговорник. - Уосталом зар мислите да би оставили 3,5 милиона марака у трезору Народне банке Крајине у Книну да је било планирано повлачење!
Србе је, према његовом мишљењу, из Крајине иселио страх! Ни Милошевић ни Туђман. Али страх од усташког ножа јесте! То су уосталом најбоље осетили они који су остали. Ево сада на процесу против Чермака, Готовине и Маркача видеће се колико је, не убијено, већ искасапљено брадвама, набијани на колац, живи паљени, касапљени!
Он наглажава да Хрвати имају пресретнуте разговоре између Милана Бабића и Милета Мркшића, и они ће изаћи као доказ у поступку Чермак – Маркач – Готовина, као доказ одбране. У њему овај пита Бабића шта да ради, а Бабић му каже да је био сам са Галбрајтом и да овај сматра да они (Хрвати) неће стати и поручује да спакује народ!

Чува Србе!?
Откуд Шиптари у хрватским редовима?
- Хрвати су почетком 1990. године примили велики број Шиптара, бивших полицајаца покрајинског СУП-а, у редове полиције иако су они 1989. године суђени за тероризам – каже наш саговорник. - Ти су полицајци Шиптари требали да буду распоређени у српским општинама. Они су били на обуци у центру у Пули. Немогуће је сакрити пар стотина људи који не говоре добро језик, нису одатле, и не знају прописе. Да ли су они држављани републике Србије? Било је ту и Муслимана, али и људи из иностранства.
Исто је и са војском а међу њима и је и генерал Адеми коме се сада суди за Медачки џеп.

Десант на Бабића
Да ли је ЈНА заштитила Србе и Бабића када су хрватски специјалци кренули хеликоптерима да га ухапсе?
- Опет погрешна интерпретација. Војска штити ваздушни простор. По прописима свако полетање мора да се најави и војсци, служби за осматрање и јављање (ВОЈИН). Ниједна летелица не може да се нађе у ваздушном простору, а да обласна контрола лета не најави одељењу у РВ да ће тај и тај, авион или хеликоптер, полетиети и где ће слетети као маршруту лета.
Хрватски снаге (и специјалци) су заустављени на уласку у Кореницу. Народ је стао пред њих и они су, да би скратили време, укрцали у два хеликоптера одељење специјалаца, чији је задатак био да изврше десант на зграду општине у Книну и ухапсе Бабића.
Превидели су да ће дежурни, чим су узлетели са аеродрома Плесо, обавестити команду да има две неиндетификоване летелице и да ће да дигне дежурну “пару”, пар ловаца. Њихов задатак је да легитимишу летеице и ако их имају евидентиране, односно, у супротном да их врати или и да их обори.
Да су се спустили могли су са тим одељењем специјалаца комотно да изведу операцију. Друго је питање да ли је у том тренутку Бабић био у згради општине.

Ко је мистериозни Фића
Син шефа београдске полицијске станице у улици Мајке Јевросиме. Одрастао у жестокој Савамали. Пријатељи из младости сећају га се првенствено по тучи у дворишту Друге београдске гимназије, када је за час сложио у прашину шесторицу напасника са Новог Београда, који су му малтлетирали девојку.
Карате је учио од ненадмашног Воје Билбије, који је дисквалификован, пошто је на неком такмичењу развалио браћу Јорга, када се окренуо православљу, постао ђакон и иконописац. Сада живи у Амстердаму и благосиља и исповеда хашке оптуженике православне.
Фићин највећи спортски успех био је пласман у треће коло првенства у Токију, где је поражен сумљивом судијском одлуком.
Кад се запослио у српској тајној полицији, прекинуо је све контакте са вршњацима, који су га једино могли видети само једанпут на телевизији, у пратњи Јовице Станишића, приликом размене заробљених француских пилота у Босни.
Пустио је браду, јер је нехотично проваљен његов заштићени лични опис.
Његов колега и касније шеф ДБ-а после Петог октобра Горан Петровић уопште се не љути због заједљивих примедби које је Драган Филиповић изнео на његов раћун у књизи “ Анатомија глобалистичког смрада”.

Каже да су њих двојица заиста одувек били два потпуно различита света, и да кад Фића у својој књизи говори о другима, заправо говори искључиво о себи.
На почетку рата, Франко Симатовић, Драган Филиповић, Милан Радоњић, Момир Гавриловић, и други њима слични, били су умислили да су војнички способнији од генерала- трутова и непоправљивих Југословена. Опасали су реденике, узели хеклере, калашњикове, чак и митраљезе, и отишли да бране Србе где год су сматрали да су угрожени.
Како су их одбранили, тамо где си их они бранили - Срба готово више и нема - закључује Горан Петровић

Књижевници о Фићи
Мада о Драгану Филиповићу Фићи постоје легенде како је са пар својих момака освојио или одбранио читаве градове, планирао атентат и на Мадлен Олбрајт, или успео да постави експлозив на НАТО аеродрому у Авијану, одакле су полетали авиони да бомбардују Србију, тога нема у његовој књизи и тек ће о томе можда бити речи у озбиљној српској литератури, инспирисаној Ладламом, Морелом и Ле Кареом.
У предговору Фићине књиге, Момо Капор само загонетно каже да она отвара изненађујући понор, пун сплетака, тајних стратегија и паукових мрежа моћног глобалистићког поретка, у који је минуциозним скалпером ушао овај магистар историје - стручњак за Далеки Исток, аутор неколико запажених књига о будизму, таоизму и филозофији борилачких вештина.
Брана Црнчевић је Фићу упознао као опасног и одважног типа из српске тајне службе, према коме су владари нових српских државица били неповерљиви као према Милошевићевом и Јовичином шпијуну. Они су хтели да буду суверени господари рата и мира, живота и смрти, и нису волели да их било ко надгледа и контолише. Тим пре што се Фића разметао да је далеко већи Србин од њих.