Данашње македонске власти користе сваку прилику да науде Српској православној цркви, првенствено из политичких разлога, јер је неспорно да она има највећи ауторитет у српском народу. Због тога ће њихове власти судски прогонити и затварати егзарха Јована, 15. октобра ове године, срушити храм у изградњи св. Јована Златоустог у селу Нижопоље код Охрида, а 21. октобра изазвати прави дипломатски скандал, кад су на граници задржали епископа бачког Иринеја Буловића на његовом пропутовању у Грчку

пише: Милан Станић, генерални секретар Савеза комуниста БиХ

Бивша југословенска република Македонија (БЈРМ) или краће Република Македонија "бјежи" из СФРЈ 1991. године заједно са осталим сецесионистичким републикама, иако за самостални живот није имала политички, економски и војни капацитет. Тадашње руководство на "великим комунистом" Киром Глигоровим на челу (из Титова времена) мислило је да ће као противуслугу добити милионе долара од Западне војне алијансе, а неколико година касније добили су грађански рат са матичним Албанцима, који су искористили изузетно повољну прилику да остваре своје политичке циљеве (агресија на СРЈ уз општу пометњу на европском политичком небу). Као награду Албанци су добили неформални федерални статус Охридским споразумом, са потпуном локалном самоуправом, тако да данашње македонске власти не контролишу подручја насељена етничким Албанцима. Иначе, "друг" Глигоров остаће упамћен по својим посјетама Хрватској, којом приликом изражава своје дивљење хрватском врховнику др Фрањи Туђману "на бриљантној војничкој побједи у операцији 'Олуја' над српским агресорима". Несретно македонско руководство је актима додворавања свјетским политичким хохштаплерима и ништаријама на примитиван и приземан начин лијечило своје стољетне националне фрустрације, занемарујући виталне националне интересе – посебно улогу српског народа и Србије у заштити македонских националних интереса од насртаја великодржавних бугарских аспирација.
Ко се од старије генерације не сјећа скопске катастрофе 1963. године изазване разорним земљотресом и свесрдне помоћи унесрећеном македонском народу? Македонија ће у новој Југославији од некадашњег балканског "Бангладеша" бити подигнута из "праха и пепела" и кренути путем истинског напретка на свим пољима "корацима од седам миља" (индустријализација, енергетика, пољопривреда, нарочито дуванска производња, туризам итд.).

Рецепт "црвеног џемпера"
Овако, одмах након повлачења ЈНА из Македоније траже "НАТО-кишобран" по рецепту "црвеног џемпера" (Тупурковског) да би се заштитили од агресије СРЈ! То је реализовано слањем америчких војних снага, које у функцији предњег ешалона раде на стварању паравојних снага (УЧК) не само на Косову него и у Македонији. Од иницијалног америчког новца и логистике у сјеверној Албанији формирају се кампови за обуку муслиманских терориста различите припадности и намјене, који се дистрибуирају на неуралгичне тачке у свијету.
На доста сиромашном сајту Владе Македоније налазимо податак да је њена површина 25.713км2 са 2.022.547 становника сљедећег националног састава: Македонаца 1.297.981 или 66,25%, Албанаца 509.083 или 25,17%, Турака 77.959 или 3,85%, Рома 53.879 или 2, 66%, Срба 35.939 или 1,78 % и осталих (Власи, Бошњаци, Бугари 37.993 или 0,34%). Од укупног броја становника на Скопље као главни град отпада 467.257, а на Куманово као други град по величини 103.205, што заједно чини више од једне четвртине укупне македонске популације. Према уставном уређењу Македонија је вишестраначка парламентарна демократија (Собрање) са полупредсједничким системом. Најјаче политичке партије данас су Социјалдемократска партија (бивши комунисти) ВМРО – ДПМНЕ (у прошлости позната као партија која је регрутовала терористе који заједно са усташама извршила атентат на краља Александра у Марсеју, 1934), те двије албанске партије.
Процес интензивног насељавања Македоније од стране славенских племена почиње у ВИИ вијеку (Драговити, Брсјаци,Велегизити, Струмљани Ринхини), када су ова племена са Византијом ратовала за територију, посебно за Солун. Историчари кажу да је Македонија у прошлости имала највећу геостратешку важност јер је смјештена у централни дио Балканског полуострва. Кроз горско подручје Македоније ишла су два крака римског друма "Виа Игнатиа", који је повезивао Солун и Мраморно море са Јадранским преко Албаније. Иначе, вардарска долина се налази на осовини: Брисел – Берлин – Будимпешта – Београд – Скопље – Солун, на међународном путу Е 75, као значајна путна артерија.
Географски, Македонија чини чудну игру природе. Она нема затворених планинских масива, нити отворених равница. Диференцираном воденом ерозијом створене су отворене котлине, спојене са уским сутјескама, које већину македонских ријека упућују у вардарски слив. Дефинитивна демографска и географска подјела њеног првобитног простора извршиће се након окончања ИИ балканског рата, када је Пиринска Македонија припала Бугарској, Егејска Грчкој, а Вардарска Србији. Македонија ће своју пуну државност добити тек у новој Југославији одлукама АВНОЈ-а и његове његове потврде на засједању македонског АСНОМ-а 02. 08. 1944. у манастиру Прохор Пчински. Иначе, њен допринос антифашистичкој борби народа Југославије био је више него скроман. Разлози су комплексни – од изгубљеног националног идентитета, велике измијешаности етничких и конфесионалних заједница, претежно руралног становништва и неформиране радничке класе као револуционарног супстрата. Отежавајућа околност је "издаја" Методија Шарла Шарторова, који са партијским руководством прелази у бугарски ЦККП, па припреме за устанак и борбу знатно касне.

Раскол по мјери сепаратиста
Послије Брионског пленума (1966) и побједе сепаратистичких снага у федералном врху, плански и отворено се креће у растакање СФРЈ. У духу такве политике партијски и политички врх Југославије ће смјенама у партијском и државном руководству Србије иницирати и раскол у Српској православној цркви, па ће 1967. године доћи до формирања Македонске православне цркве, која се до тада организационо налази у СПЦ, и обнове Охридске епархије, коју до данас нису признале остале православне цркве нити васељенски патријарх, па је остао споран њен идентитет према вани. Данашње македонске власти користе сваку прилику да науде Српској православној цркви, првенствено из политичких разлога, јер је неспорно да она има највећи ауторитет у српском народу. Због тога ће њихове власти судски прогонити и затварати егзарха Јована, 15. октобра ове године, срушити храм у изградњи св. Јована Златоустог у селу Нижопоље код Охрида, а 21. октобра изазвати прави дипломатски скандал кад су на граници задржали епископа бачког Иринеја Буловића на његовом пропутовању у Грчку. Са поменутим црквеним великодостојником путовао је и београдски надбискуп г. Станислав Хочевар, који се солидарисао са својим колегом и остао на граници. Званичне власти су као разлог навеле постојање Закона о забрани путовања свештеним лицима у мантијама! Оваквим понашањем и одлукама политички врх Македоније је манифестовао крајњи примитивизам и политичко лицемјерје. На крају текста поставља се логично питање: Шта би радила господа из Македоније да им српске власти врате истом мјером? Надајмо се да се то неће (никада) догодити јер се заиста тешко спустити на тако мизеран ниво.