Слободно зидарство не можемо назвати тајном организацијом, али зато оно јесте организација са тајнама. Управо зато постоји само један начин да неко сазна ко су они, шта им је смисао, чиме се баве као и одговоре на већину других питања која се повезују са њиховим именом – а то је да постане “брат”. Међутим, када се једном уђе у масонерију морају се поштовати кодекси и чувати тајне, тако да тај неко више не може да подијели са остатком свијета оно што је сазнао
Данијел Ковачевић

Одговор на питање - шта је масонство или слободно зидарство, није нимало једноставан, јер је масонерија мање или више тајни интернационални религиозно-мистични, хијерархијски организован покрет, настао у данашњем облику у XVIII вијеку у Енглеској. Дефиниција се разликује од извора до извора, односно, по томе да ли долази од самих масона или од неког из спољашњег, профаног свијета, како масони називају све оне који нису „браћа“.
Према Основним начелима једне од великих ложа у Србији, слободно зидарство је „братство чији је традиционални темељ вера у Бога, Великог Неимара свих светова...“. Објашњење су недавно понудили и слободни зидари из БиХ, који кажу да је масонерија „једно од најстаријих свјетских удружења. Слободно-зидарски рад на самом себи, односно, учења о којима слободно зидарство поучава, повезана су са моралним вриједностима које иначе управљају односима међу људима...”.
Мање или више сличне дефиниције могу се пронаћи и код свих осталих масонских ложа, међутим, ријеч је о толико нејасним и магловитим објашњењима да звуче готово увредљиво. С друге стране, они који не припадају братству ништа прецизније не објашњавају ту организацију, већ чине управо супротно, неријетко износећи тврдње које нису утемељене ни на чему, осим на сопственом убјеђењу у глобалне теорије завјере. Тако се објашњења “профаних” крећу у распону од тврдњи да је ријеч о застарјелој и бесмисленој групи чудака који упражњавају необичне риутуале и “ложе се” на мистику, преко теза да је ријеч о окултној организацији која обожава сатану, па до “упозорења” да масони контролишу свијет и стоје иза свих значајнијих догађаја у историји човјечанства.
Тачно је да масони у свом “раду”, како га називају, упражњавају ритуале чији су саставни декор свијеће, чудни симболи са мотивима мртвачких глава, али тврдња да имају везе са окултним једноставно не стоји. Један од основних услова да би неко постао “брат” јесте управо да је вјерник, да вјерује у Бога, како год да га он називао. Дакле, слободно зидарство било би нарочит систем моралних вриједности, завијен у алегорију и илустрован симболима. Међутим, ни то, опет, није довољно јасна дефиниција.
Наводни циљ масонерије морално је усавршавање људи на основу братске љубави, међутим, чињенице нам говоре да паралелно с тим иде и потпомагање разних видова друштвено-политичких покрета. У прилог томе говори и податак, који поносно истичу и сами масони, да од 52 потписника америчке Декларације о независности само један није био “брат”, а и тај један се, ироније ли, презивао Масон. Овдје одмах треба напоменути да слободни зидари никада не откривају идентитет “браће”, осим ако они то сами не ураде. Искуство нас учи да већина тајних или полутајних организација има тенденцију постхумног укључења великих историјских личности у своје редове, тако да и при тврдњама о бившим истакнутим члановима братства треба бити опрезан, нарочито када је ријеч о овдашњем простору, на којем писани докази готово да и не постоје.
Слободно зидарство не можемо назвати тајном организацијом, али зато оно јесте организација са тајнама. Управо зато постоји само један начин да неко сазна ко су они, шта им је смисао, чиме се баве као и одговоре на већину других питања која се повезују са њиховим именом – а то је да постане “брат”. Међутим, када се једном уђе у масонерију морају се поштовати кодекси и чувати тајне, тако да тај неко више не може да подијели са остатком свијета оно што је сазнао.

Коријени: Слободно зидарство какво данас познајемо настало је 24. јуна 1717. у Лондону, бар према званичним изворима - уједињењем четири ложе у Велику ложу Лондона и Вестминистера, која је за шест година постала Велика ложа Енглеске. Међутим, идеја масонства, како сами тврде, много је старија и сеже још у стари Египат, око 3.200 година прије нове ере. Кључна личност масонских ритуала је Хирам Абиф. Ако је за утјеху “профанима”, масонски ритуали, који се преносе предањем, непознаница су и за већину масона. Међусобно се разликују посвећивања (иницијације) у сва три степена слободног зидарства. Ти степени су: шегрт, занатлија и мајстор. Свако посвећење одраз је одређене масонске легенде.
Историја слободног зидарства од почетка XВIII вијека па наовамо није спорна и прилично добро је документована. Али, поједини слободни зидари попут Кристофера Најта и Роберта Ломаса, коаутора књиге „Хирамов кључ“, истраживали су развој свјетске историје из масонског аспекта и дошли до невјероватних закључака. Иако њихове тврдње треба узети са дозом резерве, ипак је ријеч о изузетно интересантном штиву. Наиме, аутори су открили да су стари Египћани поштовали концепт „Маата“ – правичност, који поштују и масони. Проблем је у томе што су масони званично основани 1717. године, а за египатски концепт сазнало се тек 1799. открићем камена из Росте који је омогућио читање хијероглифа. Тај камен дешифрован је 1828. године. Египатски симбол, хијероглиф за јутарњу звијезду, идентичан је масонском симболу трећег степена.
Надаље, фараон Секененре Тао убијен је у храму 1573. године прије нове ере на исти начин на који масонска легенда описује смрт Хирама Абифа, а доказ за то његова је мумија са јасно видљивим озљедама на челу, и сљепоочницама. Осим тога, уз фараоново тијело пронађени су и посмртни остаци једног човјека који је умро у агонији, што одговара масонској причи о Јубелу - једном од убица Хирама Абифа, који је кастриран и жив сахрањен. Руке споменуте мумије држе мошнице, а уста су разваљена од бола и у потрази за ваздухом, пошто је жртва жива обмотана и сахрањена. Треба напоменути да изглед тих мумија пронађених крајем XIX вијека одговара личностима из масонских легенди с почетка XVIII вијека.
Масони се најчешће повезују са древним темпларским редом или, прецизније, са Редом сиромашних витезова храмовника (храм – темпле, енгл.), који је 1118. године основао Иг де Пејен. У књизи „Хирамов кључ“, аутори тврде да су темплари пронашли назорејске свитке и благо Јевреја закопано прије рушења храма, те да је то био разлог њиховог брзог богаћења. Такође су преузели и масонске тајне инспирисане принципом „Маат“, које су се сачувале кроз јеврејски народ, Мојсија, а касније Исуса, Јакова и Кумране. Историјски податак је да је француски краљ Филип IV готово уништио цијели темпларски ред почетком XIV вијека, јер му је то било јефтиније него да им враћа дугове. Наиме, иако пун назив реда говори сасвим другачије, темплари су били први банкари, а уз богатство које су, наводно, пронашли у Јерусалиму врло брзо су постали финансијски господари Европе. Као такви, постали су пријетња и Ватикану. Према ауторима „Хирамовог кључа“, један дио темплара успио је да побјегне испред мача француског краља. Једни су побјегли у Шкотску, а други у Нови свијет, који се у кумранском предању називао по западној звијезди или на кумранском језику - Ла Мерика. Овај дио књиге дјеловао би поприлично неозбиљно, да аутори нису понудили доказ који, ако ништа друго, а оно буди сумњу у званичну верзију. Наиме, Кристофер Колумбо званично је „открио“ Америку 1492. године. Међутим, педесет година раније, 1440. године, у Шкотској је саграђена Рослинска капела, у чијој унутрашњости су исклесане биљке кукуруза и алоја кактуса, што је искључиво америчка вегетација која у Европи није успијевала све до XVIвијека, док каснији морепловци нису донијели сјеме из Новог свијета.
Шта год да је истина, остаје ипак податак да је први амерички предсједник Џорџ Вашингтон био декларисани масон, а да је америчка монета, долар, препуна масонских симбола - од свевидећег ока, пирамиде, па до двије паралелне црте које пресијецају слово „С“ а које представљају стубове Воас и Јахин, који су основа масонског учења.

Подјеле: Модерна масонерија далеко је од јединствене организације, како себе понекад воле да представљају. Данас постоје два масонска центра одакле потичу све остале ложе. Један центар је у Енглеској. То је Уједињена велика ложа Енглеске, која испред свог имена носи префикс регуларна и себе сматра једином истинском, како симболично наводе, „мајком“ свих ложа. Друга струја долази из Француске и знатно је либералнија и отворенија, а испред имена има одредницу „национална“. Осим њих, разликује се још и Велики Оријент Француске, који је у свом дјеловању, тако бар тврде у Енглеској, прекршио сва могућа масонска правила и „Андерсонову конституцију“. „Андерсонова конституција“ је, да не употребимо вјерско поређење, нешто што бисмо могли назвати правилником у масонерији, који између осталог прописује да масони полажу заклетву на Библији, те да жене не могу бити чланови. У том смислу, Оријент умјесто Библије користи празну књигу и дозвољава женама да учествују у „масонском раду“, чиме су на себе навукли бијес такозваних регуларних ложа, које Оријент данас називају парамасонеријом. Према неким информацијама, у Србији тренутно постоје три ложе које раде под утицајем Великог Оријента. За наше подручје битне су прве двије струје: регуларна и национална, односно, енглеска и француска.
Да би се оформила једна ложа, потребно је да најмање седморица браће са једног подручја донесу одлуку о њеном формирању. Када се на том подручју формирају најмање три такве ложе, стичу се услови да се формира и велика ложа, с тим да је потребно да једна, већ постојећа велика ложа, масонским рјечником, „унесе свјетло“, односно, формално озваничи рад и постојање нове велике ложе. „Уношење свјетла“ прилично је комплексна проблематика, која бар на нашем подручју има више везе са геополитичким утицајима и интересима појединих земаља. Масонерија има дугу традицију код Срба. У другој половини XVIII вијека у масонске ложе улазе први Срби: архиепископ Стефан Стратимировић, новосадски владика Јосиф Јовановић Шакарабента, књижевник Доситеј Обрадовић, вође Првог српског устанка Петар Ицко и Јанко Катић. У историјској литератури спомиње се да су масони били и Његош, Петар И и Александар Крађорђевић, Стеван Мокрањац, Живојин Мишић, Стеван Сремац...

Србија и Југославија: Срби су масонерију добили преко Грка почетком прошлог вијека. Тако су по масонским принципу „уношења свјетла” Грци уз подршку Енглеза 1912. године основали прво масонско удружење на нашем простору - Велику ложу Србије, која се послије 1919. и уједињења масона Срба, Хрвата и Словенаца утопила у Велику ложу Југославије, односно, Велику масонску ложу Краљевине Југославије. Пред Други свјетски рат, тачније, 1. августа 1940., масонска ложа је “самоуспавана” због приближавања тадашње власти Ватикану и нацистима, главним противницима слободног зидарства. Та ложа поново је оживјела 1990. године са првим великим мајстором Зораном Ненезићем. Међутим, тада почиње и раскол у српској масонерији. Према неким изворима, српска масонерија је од својих почетака била наслоњена на Француску, тачније, на ложе са предзнаком “национална”, а тако је требало да буде и 1990. године. Ненезић је, наводно, већ био све договорио са Французима који су требали “унијети свјетлост”, али, из необјашњивог разлога предомислио се у посљедњем часу и свјетлост у Велику ложу “Југославија”, 23. јуна 1990. унијела је Велика ложа Њемачке, која је под директним патронатом енглеске ложе, односно, ложа са префиксом “регуларна”.
Разлог за тај изненадни обрт, поједини масони, прије свих, припадници националне ложе, објашњавају офанзивом енглеске масонерије на исток Европе, који је традиционално био наклоњен Французима. Зато данас у свакој земљи бившег источног блока дјелују најмање двије ложе: једна под утицајем Енглеске и једна под утицајем Француске.
Нека “браћа” у “оживљеној” Великој ложи “Југославија” очигледно нису била задовољна новонасталом ситуацијом, тако да су три године касније, предвођени Драгорадом Танасићем, Новаком Јауковићем и Срђаном Станковићем, у Риминију формирали нову ложу, Регуларну велику ложу Југославије, коју је признала Уједињена велика ложа Њемачке, а касније је добила подршку масона Њемачке и Енглеске. Ту ложу данас води велики мајстор Петар Костић. На крају, у јуну 1997. године, Срби се поново окрећу Французима, када се формира Велика национална ложа Југославије, у чији рад “свјетло уноси” Велика национална ложа Француске. Та ложа, као и остале ложе, пратећи политичке трендове, с временом је мијењала имена, прво у Велику националну ложу Србије и Црне Горе, да би се данас звала Велика национална ложа Србије.
Отцјепљењем Црне Горе од Србије, основана је и посебна велика ложа те новонастале државе. Њен велики мајстор постао је Новак Јауковић, дојучерашњи члан и старјешина Регуларне велике ложе Југославије, а сама ложа формирана је од три постојеће: “Монтенегро”, „Зора” и “Луча микрокозма”.
Списак српских масона кроз историју прилично је импозантан. Он заправо представља хронолошко набрајање многих моћних стваралаца српске државе и њене културне, научне и духовне елите: од Вука Караџића и Доситеја Обрадовића, до Његоша, Карађорђа, Јована Дучића, Николе Тесле, Иве Андрића, Мише Анастасијевића, Нушића, Мокрањца, Пупина, Живојина Мишића, краља Петра И и његовог сина Александра.
Једно од најпопуларнијих питања, када је ријеч о овдашњим масонима, јесте да ли је Јосип Броз Титио био “брат”. Овдашњи масони нису сигурни у његову припадност, јер се човјек са истим именом и презименом помиње у двије ложе, од којих је једна предратна Симболичка велика ложа “Либертас”, у Загребу коју је једино признавала Велика ложа Хамбурга, а њен први велики мајстор био је каснији официр усташке војске Славко Кватерник.
На свјетском нивоу масони су доминирали историјом у свим областима - од Џорџа Вашингтона, Волтера, преко Бенџамина Френклина, Моцарта, Гетеа, Пушкина, Гарибалдија, Симона Боливара, Бакуњина, Керенског, до Карла Густава Јунга, Хермана Хесеа и скоро свих америчких предсједника. Масони су били чак и астронаути који су се први спустили на Мјесец, ако су се уопште спустили.

БиХ: Ни Босна и Херцеговина није изузетак када је ријеч о слободном зидарству. Први масони у БиХ појавили су се још у времену Аустроугарске монархије (1870-1919) и дјеловали су као масонски кругови ширег аустроугарског масонског ланца. У периоду након стварања Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, масонске ложе у БиХ дјеловале су у оквиру матичне велике ложе новонастале државе. Ни у БиХ, бар званично, након Другог свјетског рата није било активних ложа, све до 1999. године када су Велика ложа Аустрије и Велика ложа Словеније помогле успостављање прве масонске ложе у БиХ под називом “Луx Босниае”, која није била самостална, већ је имала статус “депутатске ложе”. Пет година касније, опет Аустријанци и Словенци помажу оснивање друге ложе са истим депутатским статусом, која се назива “Иво Андрић”. Исте године, Велика ложа Аустрије помаже и оснивање треће “депутатске” ложе у БиХ под именом “Веритас”. На захтјев те три ложе, 16. априла прошле године успостављена је Велика ложа Босне и Херцеговине, чиме је БиХ након 60 година паузе поново уцртана на масонску мапу. С обзиром на чињеницу да је у Велику ложу БиХ “свјетло унијела” Аустрија, која је под директним патронатом Енглеске, може се рећи да Велика ложа БиХ испред свог имена има префикс “регуларна”. Бх. масони били су вриједни, па су направили и Интернет страницу са основним информацијама: “У дугом периоду, слободно зидарство било је превише затворено за јавност. Такође, постојала је политика да се не воде расправе преко медија, нити пак да се коригују грешке које се у тим медијима појављују. Као резултат тога, многи људи стекли су погрешну перцепцију о томе шта је то слободно зидарство и чиме се заправо слободни зидари баве.
Слободни зидари Запада, посебно у Енглеској, постали су поново отворени са намјером да уклоне митове који су се годинама таложили. У ово наше садашње вријеме, слободни зидари охрабрују се да говоре о слободном зидарству у кругу своје породице, са пријатељима и колегама.
Желећи да дамо мали допринос тим напорима да би се боље схватило слободно зидарство опћенито – слободни зидари Босне и Херцеговине одлучили су да направе овај свој сајт на Интернету.”
Поред декларативне спремности на отвореност, Велика ложа БиХ остала је прилично затворена за јавност. Наиме, “Нови Репортер” је прије више од мјесец дана ступио у контакт са надлежним “братом” из Велике ложе БиХ. Том приликом договорен је интервју са великим мајстором, с тим да се не би откривао ни његов идентитет, ни идентитет остале “браће”. Међутим, након што смо послали питања, “браћа” су напрасно, без икаквог објашњења, прекинула сваку комуникацију са новинарима “НР”.
Овдје се враћамо на почетак наше приче и питање - шта је то масонерија? Каква је то тајна и моћна организација, ако масон може постати, мање-више, свако ко год за то покаже интерес, ако масонерија има преко шест милиона чланова, ако дозвољава толике расколе и несугласице у сопственим редовима? Можда је најближе истини објашњење да слободно зидарство није ништа друго него интересна група, како го то неко схватао.