Доминик Мандић (Лисе, Широки Бријег, 2. просинца 1889. - Chicago, САД, 23. коловоза 1973.), хрватски повјесничар и политичар, фрањевац. Његове су повијесне књиге незаобилазна литература за старију повијест Босне и Херцеговине.

Живот

У Широком Бријегу полази и завршава пучку школу, те похађа гласовиту фрањевачку гимназију, уз осми и девети разред који полаже у Мостару. У Фрибоургу студира теологију и стјече докторат из црквене повијести. По повратку у Мостар именован је вјероучитељем у мостарској државној гимназији те изабран за старјешину Херцеговачке фрањевачке провинције; позван за професора у Рим, на замолбу властите Провинције прихваћа равнатељство велике класичне гимназије на Широком Бријегу.
У раздобљу ројалистичке Југославије (1918.-1941.) гојио је, бар у почетку, неке пројугославенске илузије, но ускоро се отријезнио увидјевши бесперспективност те творевине и њезин кроатофобни карактер. Године 1939. изабран је у средишњу управу Фрањевачкога реда у Риму, у својству представника свих фрањевачких провинција у славенским земљама и генералнога економа Реда. У Риму је дочекао ратну 1941.
Чин проглашења НДХ доживио је без пуно ентузијазма, сматрајући то политичким актом који не одражава слободно очитовање воље хрватскога народа. Заузимао се у црквеним круговима против прогона Срба, Рома и Жидова, потакнут понајвише кршћанско-хуманистичким ставом, исто као што је и тражио да се одустане од масовне реторзије над српским живљем након четничких злодјела у околици Мостара у травњу 1941.
Реалистички је процијенио да су прилике настанка НДХ неповољне по могућност дугорочнога одржања, па се укључује од 1942. као посредник у више покушаја успоставе контакта са западним савезницима, предвиђајући пропаст сила Осовине. Но, његово посредовање је пало на неплодно тло, па је Мандићев утјецај дао више резултата у години пораза НДХ, када је успио спасити неколико стотина хрватских бјегунаца пред југокомунистичким терором, а навластито организирати социјалну скрб за више десетака тисућа избјеглица. Његовим приносом основана је у избјегличком логору Фермо хрватска тискара у којој су се тискале новине и књиге за хрватске избјеглице.
Када је 1946. и 1947. у Италији настао, темељем споразума западних савезника и Југославије, прави лов на угледне Хрвате, Мандић је средствима Реда омогућио десетцима најистакнутијих хрватских часника и интелектуалаца да избјегну изручење које је водило у сигурну смрт, осигуравши им путовнице за прекоморске земље, поглавито Латинску Америку. Године 1952. сели у Chicago, преузевши страјешинство херцеговачких фрањеваца у сјеверној Америци. У Цхицагу се, све до смрти, посвећује искључиво духовном и знанственом раду.

Повјесничарски рад

Највећи је дио Мандићева повјесничарскога опуса настао у иноземству, поглавито у САД-у. Средишњи је пишчев интерес хрватска старија повијест, а у томе сурјечју Босна и Херцеговина. Мандићев рад карактеризира велика акрибија, умјешно баратање изворима на више језика (уз класичне, служио се и талијанским, француским, руским, шпањолским, енглеским, њемачким, пољским, маџарским, чешким и словачким језицима), архиварска стрпљивост и педантерија, као и сјајно познавање нијанса црквене и конфесионалне повијести - посебице с освртом на Хрватску и Босну и Херцеговину. Стога су Мандићеве повијесне књиге набијене податцима које је ауктор скупио из многих извора, те су зато и незаобилазна референција за било кога тко пише о повијести Босне и Херцеговине, и то с тежиштем на раздобљу од почетака до 18. стољећа.

Његова некритичност

Из данашње перспективе, главна је Мандићева мана несувременост и некритичност према повијесним врелима. Док се за прво може наћи колико-толико оправдања - сувремена синтетска повијест старије Босне и Хума још није написана ни од кога - други је приговор озбиљније нарави. Мандић је био повјесник старинскога кова, и није укључио у свој репертоар приказбе тема модерни мултидисциплинарни приступ (археологија, повијест умјетности, палеографија, повијесно језикословље, демографска и господарска струјања, културолошка истраживања итд.), па стога његово дјело припада категорији старије хрватске хисториографије, вида Вјекослава Клаића или Ферде Шишића.
Но, Мандићев некритички приступ и скоро наивна вјера у често протусловне старије изворе («Де Администрандо Империо» Константина Порфирогенета, Љетопис попа Дукљанина, Орбинијеви списи), као и поздање у проблематичне текстове попут «Пацте цонвенте», учинили су дио његова опуса не само застарјелим, него и непоузданим. Истине ради, ваља рећи да Мандић коригира и каткад успјешно проналази несувислости у старијим врелима, но то је само у случајевима када ваља показати да је наведена теза противна хрватским националним интересима и хрватству. У ситуацијама када су фантастичне тезе поткријепа хрватства неке тврдње, Мандић их преузима без провјере.

Његова вриједност

Зато што бијаше идеологизираним повјесником који је смјерао показати и доказати повијесно хрватство Босне и Херцеговине, као и Бошњака, његове је дјело неријетко одбацивано и занемаривано и у оним сегментима у којима је Мандић практички имун на критике - а то је архиварско детаљистички приказ разних видова старије повијести.
Да се у случају Доминика Мандића није радило само о једнострано национално идеологизираној повјесници (коју би било лако побити и исмијати), говори довољно јасно чињеница да је једно од његових главних дјела, «Етничка повијест Босне и Херцеговине», била не само проскрибирана од југокомунистичких властодржаца, него је и потенцијални посједник тога текста могао и због тога завршити у затвору у СФРЈ - толик је био страх од књиге која је фактографски обиловала податцима о хрватству старе босанске политије, а што бијаше ноћном мором актера србизације и муслиманизације сувремене Босне и Херцеговине који су прибјегавали прекрајању или прешућивању чињеница о старијој повијести БиХ. То може изгледати гротескно, но исти је ментални склоп водио и стаљинистичке и сличне надриповјесничаре, све по Орwелловој максими: тко контролира прошлост, управља будућношћу.

Полемика с Надом Клаић

Мандић се тијеком 60-их уплео у полемику с Надом Клаић и њеним приступом хрватској повијести ранога средњовјековља (наравно, полемика није могла бити вођена отворено због Мандићева статуса антикомунистичкога емигранта). У тој је распри јака страна Наде Клаић био модеран знанствени и мултидисциплинарни приступ, као и добро поткријепљена критичка анализа повијесних извора, док је Мандић био јачи у црквеноповијесним анализама - што је било значајно, узме ли се у обзир улога цркве у средњовјековном друштву.
Та је полемика имала више димензија, но најважније су двије: у модерности приступа Нада Клаић је била супериорна, и може се рећи да је њена доминација у том погледу утјецала позитивно на хрватску хисториографију уопће. Други је вид био представљен као борба «знанствене» повјеснице (коју је, наводно, представљала Нада Клаић) и националистичкога романтизма, којега представником бијаше Мандић.
Но, у стварности, писање Наде Клаић је било подупирано од југославенских и хрватских комунистичких власти (иако уз ритуалне критике е да би јој се дала аура дисидентства), па се радило о сразу два подједнако незнанствена става: хрватског максималистичкога и хрватског минималистичког, од којих ниједан није успио постати темељем босанској медијевалистици. Након Мандићевих слабо поткријепљених спекулација (нпр., о сјеверноафричком подријетлу Влаха), дошле су још слабије утемељене тезе Наде Клаић (нпр., о доласку Хрвата из Словеније/Карантаније).
Модерна хрватска хисториографија о Босни и Херцеговини, која се тек обликује, углавном прихваћа мултидисциплинарни приступ Наде Клаић (наравно, допуњен и новијим знанственим спознајама), но одбацује њен национални редукционизам, настао у озрачју комунистичке идеологизације којој циљем бијаше декроатизација босанско-хумске повијеснице. Мандић је, у тој визури, застарио као синтетски повјесничар, но незаобилазан као преобиље лако доступне повијесне фактографије.

Дјела

Главна дјела Доминика Мандића су: «Хрвати и Срби, два стара различита народа», «Богумилска црква босанских крстјана», «Црвена Хрватска», «Државна и вјерска припадност средовјечне БиХ», «Етничка повијест БиХ». Наклада ЗИРАЛ издала је сабрана дјела Доминика Мандића.