Еутаназија војске

У вишевековној историји Србије, од Стевана Немање до данашњих дана, српска војска није била у тежем и понижавајућем положају. Никада није доживљавала тежа понижења и атаке на сопствену егзистенцију него што је то случај данас. Наочиглед домаће и светске јавности српска војска броји дане који је, како ствари сада стоје, деле од распадања и, није претерано рећи, нестајања са друштвене и државне сцене.

Планирано у медјународним центрима моћи, растакање војске је, уз нескривену и снисходљиву помоћ домаћих послушника, почело преверемним пензионисањем и демобилизацијом најспособнијих руководећих кадрова. Настављено је маргинализовањем, а затим расформирањем оперативних састава, уништавањем исправне борбене технике и доводјењем војске на ивицу сиромаштва. Укинуте су армије, корпуси, дивизије, гарнизони; на руководећа места у Министарству одбране и Генералштабу Војске Србије долазили су људи са сумњивим моралним и стручним квалитетима – њихов једини квалитет била је слепа послушност према људима, односно институцијама и политичким странкама које су их постављале на та места. Више пута скраћивано служење војног рока и, посебно, озакоњење “приговора савести”, односно служење војног рока у породилиштима, дечјим вртићима, јаслицама, библиотекама и слично, представљали су, такодје, планиране ударце чији је циљ био да се војска понизи, растроји, борбено онеспособи и потпуно изгуби углед који је уживала у народу.

Недаће које данас притискају војску, озбиљно упозоравају да у најскорије време неће бити ни близу борбене моћи којом данас, примера ради, располаже Косовски заштитни корпус. Чињеница је, поред осталог, да Србија не поседује готово никакву противваздушну одбрану, ваздухопловне снаге су сведене на два “Мига-29” који се тренутно налазе на ремонту, оклопне јединице у свом саставу имају мање од 300, од преко 3.300 тенкова са колико смо располагали 1999. године; више војних обвезника служи у цивилним установама него у оперативним јединицама копнене војске; активна и пензионисана војна лица спадају у најсиромашнију категорију становништва, а војни позив из дана у дан је све непопуларнији… Све то не треба ни мало да чуди када се има у виду званична политика коју Србија води после 5. октобра 2000. године, када су, диктатом споља, почеле припреме за еутаназију војске. Била је то, у ствари, политика светских центара моћи, али нису далеко од истине домаћи и страни војни аналитичари који наводе да је то истовремено и резултат беса Пентагона и НАТО челника због неочекивано успешног тромесечног отпора наше војске приликом њихове злочиначке агресије 1999. године. Познато је, наиме, да су Солана, Весли Кларк, Медлин Олбрајт и други протагонисти ничим изазваног напада на Србију, обећавали “блиц-криг” у трајању од три до, највише, пет дана, после чега ће, говорили су, српска војска бити положена на плећа. Неочекивано за њих, медјутим, отпор се одужио на близу 90 дана, а да за то време српску војску готово нису ни окрзнули, али су зато “ефикасност” испољили мучким убиствима цивилног становништва, стамбених објеката, болница, породилишта, мостова, избегличких колона, путничких возова, аутобуса…

Неописив гнев протагонисти злочиначке агресије нису скривали после обарања невидљивог Ф-117 - “Ноћног сокола”. На вест да је понос америчке војне индустрије први борбени лет и планирану ратну промоцију, после које је требало да се добро уновчи, завршио на ледини у Будјановцима, у Белој кући, Пентагону и Штабу НАТО у Бриселу, чупали су косе на глави. Обарање извиканог Ф-16, уз то, и више десетина савремених беспилотних летилица и “паметних” ракета, доживлхјавали су као незапамћено понижење највеће војне коалиције на свету. Када се томе дода и чињеница да је наша војска маскирном дисциплином надмудрила, боље речено намагарчила, стратеге НАТО, јасно је њихово огорчење у односу на Србију и њене оружане снаге.

Било како било, некада узорна, поштована и војска са високим моралом, свела се данас на маргинални војнички састав на чијем су челу људи који немају никаква искуства у руководјењу и командовању оперативним јединицама. Доскорашњи министар одбране, уз пуно поштовање његове личности и уважавање професије угледног и признатог патолога, његов помоћник балерина Снежана Марковић Самарџић и начелник Генералштаба Здравко Понош, не само да нису имали никакве везе са правом војском, већ не знају ни како касарне изгледају изнутра. Готово исти квалификативи односе се и на актуелног министра одбране Драгана Шутановца који је дуго припреман за преузимање ресора унутрашњих послова, али се политичком нагодбом коалиционих партнера нашао на послу који за њега представља велику непознаницу. Мада је очигледно да професионално нису дорасли да руководе војском и реформишу је на начин којим би се обезбедила њена висока борбена готовост, није им падало на памет да та места препусте људима са високим војним образовањем и вишегодишњим искуством у руководјењу и командовању оперативним јединицама. У томе, нажалост, имају пуну подршку званичних државних органа: Владе, председника Србије и челника странака који испољавају слепу послушност према менторима са Запада.

Очигледно је, имајућу наведено у виду, да највећа одговорност за стање у војсци, које позива на узбуну, лежи на државном руководству које политику одбране прилагодјава не стварним потребама, већ захтевима медјународних центара моћи. А потребе за ефикасном, борбено способном војском, неопходније су данас више него икада, мада наши званичници упорно и тврдоглаво наглашавају да нам војска готово и не треба, јер нам никаква опасност не прети са стране. Није јасно да ли ће и даље тако мислити после јасног и гласног наговештаја немачког и других амбасадора западних земаља да се косовско-метохијски сценарио припрема и у односу на Војводину, Рашку област, јужне делове и друга подручја Србије. Сви су изгледи, како сада ствари стоје, да ћемо сутра, уместо да имамо своју, вишеструко плаћати тудју војску.

Радисав РИСТИЋ