Од тога је све почело. Питање “где су наши новци”, које је Чанак, потомак српских досељеника из Лике, поставио пре десетак година, коначно добија форму због које је то питање и постављено. Војводина коначно, захваљујући гласовима већине коју чини ЗЕС (За европску Србију) и неких квази-опозициних партија у српском парламенту, добија могућност да се једног дана врло лако претвори у нову државу на територији Србије, Војводину. Већ самом клаузулом да је службено писмо на територији Војводине, латиница, прекршен је Устав републике Србије по коме је службено писмо на целој територији Републике ћирилица. То омражено писмо ћирилица, које тако мирише на српство и “србовање”, које се ни криво ни дужно протерује из нашег свакодневног живота, коначно је добило и званично признање из напредне, модерне и “европске регије”, Војводине, да је застарело, а да је латиница израз модерног и савременог. То је само један, али не никако безначајан пример кршења Устава. Шта ће господин Збиљић, који је председник друштва за очување ћирилице с боравиштем у Новом Саду имати од сада да ради, кад је ћирилица Статутом и званично протерана са свих војвођанских простора? Вероватно ће прећи у илегалу. И нико у владајућој структури у Скупштини да само мало погледа уназад, у не тако давну прошлост и да види у ком ће правцу да иде (за сада још увек наша) Аутономна покрајина Војводина. Иде се корак по корак. Прво је скинута табла са натписом “Радио телевизија Србије” у Новом Саду, када је Чанак истргао таблу из зида, бацио је, скакао по њој и псовао пред упаљеним камерама, говорећи да “то ђубре више не сме да буде ту”. Сада су зацртани (чврсти) оквири за настајање државе, а касније, можда кроз десетак година, што је у историјском погледу један трен, неко ће да се досети да су у Војводини “грађани и грађанке” које по садашњем Статуту насељавају ову покрајину, уствари неки нови народ -“Војвођани”, који говоре неким новим језиком - “војвођанским”, па ће тако од Срба поново да постане нека нова нација, а од српског језика поново неки нови језик. Овакву могућност нико ко је добронамеран, не призива. Али околности и разграђујући ветрови, потпомогнути страним фактором, који дувају овим нашим простором, то су до сада показали. Како ће од данас да изгледа заштитни, ћирилички знак Српске књижевне задруге, тако препознатљив на чирилицом написаним књигама у плавим корицама, који је велики српски песник и родољуб, Јован Јовановић Змај као потпредседник ове значајне српске културне установе, насликао 1892 године? Да ли ће овај заштитни знак бити једноставно избачен или још горе, прилагођен латиничном писму? Да ли ће српска деца у школама у Војводини учити ћирилицу? Шта ће бити са многим, на ћирилици написаним књигама у Војводини? Имали смо (не дај боже!) не тако давно прилику да видимо шта се с таквим књигама дешавало на хрватским просторима. На ова, као и многа друга питања и дилеме око Статута, веома брзо ће стићи одговор. 

Узалуд упозорења наших историчара, академика, професора правних наука, узалуд незадовољство обичних људи против оваквог потеза. “Ако имате већину од 126 посланика, можете да радите шта хоћете”, рекла је једна високо позиционирана функционерка Демократске странке, па је то на делу и показано. Чанак се примирио, из прикрајка ликује и трља руке. Његово питање “где су наши новци” је уродило плодом. То што се на овај начин ударају темељи Србији у њеним предкумановским границама, никога из владајуће већине, па чак ни председника државе, не узнемирава превише. Њихови истомишљеници самопоуздано са телевизијских екрана тврде да нема ни говора о самосталној држави. Ноншалатно, уз ироничан осмех, прате сваку аргументацију здраворазумских људи да овај Статут води Војводину на пут без повратка; иронично се смешкају и својом испразном реториком гуше сваки глас разума. При том, као позитиван пример, наводе Каталонију која је аутономија и има свој Статут, и налази се у оквиру Шпаније. Међутим ови аргументи су лажни, јер се у Каталонији управо ових дана најављује за 13 децембар референдум  (илегалан додуше, али какав је био онај на Косову?) у 130 мањих општина за отцепљење од Шпаније. Питање ће бити: “Желиш ли независну Каталонију која би била интегрисана у ЕУ?“. Некако много познато звучи. Каталонски сецесионисти то раде по моделу Косова и Метохије и то не крију.  Колико је далеко дан кад ће неко у Војводини да организује (илегалан, додуше!) референдум? У Србији не могу да дођу до изражаја патриотске снаге које би ову кобну одлуку по целу Републику Србију онемогућиле. Јер, српски народ је током страшних санкција које нам је наметнула Европа и САД, осиромашио, обезвољио се, само су појединци (у спрези са влашћу) налазили бреше у блокади. То је изнедрило криминалце великог формата (и у Црној Гори и овде). Они су се извежбали за кријумчарење нафте и цигарета, активности су наставили и кад су санкције укинуте, јер су имали остварене “пословно-трговачке” везе са својом сабраћом из блискосуседног и европског подземља. Кад су српским радницима отели радна места и протерали их на улице, створила се клима која погодује настанку разних порока, од проституције, трговине људима, наркоманије, ситних крађа, до убистава међу обичним светом, али и до огромних махинација, путем продаја и препродаја фабрика, малверзацијама око грађевинског земљишта, трговинских ланаца, чиме је један танак слој у Србији постао енормно богат, а при том остао примитиван. То су данашњи бизнисмени. Данас тај слој кроји друштвену и политичку климу у Србији. Шта рећи за такозване “ријалити” представе на телевизијама као што је “велики брат” или “фарма”. То су увозни, лиценцни послови једног од најбогатијих српских бизнисмена који је тренутно на високој фукцији у Београду. По принципу хлеба и игара, (с тим што је хлеб виртуелан), приказује  игре великог брата, у коме учесници драговољно, за неку бедну пару, излажу свој живот јавности, и фарму, у којој су извесни естрадни уметници и обичан свет гурнути да живе и да нешто као раде на некој фарми. И Србија то гледа! Србија је постала велика воајерска гледаоница, где прикривени воајери седе у својим домовима и гледају шта други људи раде. Тако бар на тренутак заборављају на своје јадне, уништене животе, беспарицу, глад и свакојаку беду у којој су се нашли. Довољно је само окренути канал неке од обојених телевизија и ето их у царству воајерства. За то време Србијом тутње пропуштени возови. Војводина се припаја “европским регијама”, радници штрајкују, студенти демонстрирају, глад хара богатом Србијом, а српски становници су приковани за мале екране и гледају неке туђе животе! Дат је огроман новац којим је плаћено право за приказивање оваквих залудних, простачких и заглупљујућих емисија, преко којих нам се потура неко страно ткиво не би ли се примило у наше главе. А с друге стране 700 000 људи, према званичним подацима, гладује, свако десето дете је на ивици глади, Србија се празни, а пуне се Београд, Ниш, Нови Сад. Нема помоћи државе пољопривредницима, на снази је једнострано потписан споразум о придруживању, сурови закон тржишта, према коме Србија може некритички, без санитарне провере, да увози све, а да не извози практично ништа. Време је показало због чега су се онолико ломила копља која ће струја да победи после избора у Србији: патриотска или проевропска. Јер све што у Србији има призвук патриотизма, назадно је и води у ратове, а европејство је нешто што је савремено и од чега ће Србија напредовати. Не тако давно, наши “пријатељи” из Европе 78 дана су бацали бомбе по нашим главама, и дневно убијали по једно дете, они нам затварају 10 000 разреда школе, да би било јефтиније, и да би се у Србији уштедело, они нам цепкају државу и не дозвољавају нам да се усправимо. Они, наши евроатлантски “пријатељи”, довели су до демонтирања једног система који је омогућавао бесплатно здравство и школство. То су биле тековине тог система, социјална сигурност и  равномерно распоређивање материјалних добара. Данас нас убеђују како је тај систем архаичан и пропао, и после рушења Берлинског зида завршио је на сметлишту историје. Историја ће донети крајњи суд о томе да ли је тај систем био прогресиван или не, али је чињеница коју не може нико да порекне, да је обичан свет, који чини велику већину у свакој држави, живео релативно добро. То што су Срби увек гајили гује у недрима, чега нисмо лишени ни данас, то је ваљда наш усуд. Они који су се у том “заосталом” систему бесплатно школовали и лечили, данас воде ову државу. Питање је шта би од већине њих било, да нису имали једнаке могућности за школовање, јер нису сви потекли из богатих породица које су могле да их школују.

Данас, ти који су дошли до бесплатних диплома, онемогућавају садашњим студентима да се школују бесплатно, тако да су студенти Београдског универзитета били приморани да узму пиштаљке и да изађу на улице како би се изборили за своја права. Министарство просвете је једно од најважнијих министарстава које директно задире у будућност нације. Какво нам је школовање, показао је Гаша Кнежевић, после њега извесна госпођа Тинде, па касније Болоњска конвенција, која је од нашег квалитетног школства направила продужено гимназијско школовање, засновано на курсевима и семинарима. И све се то у Србији прима уз помоћ домаћих гуја у недрима. Укидање сеоских школа такође пада на терет овог министрства. Новобогаташи су данас у могућности да своју децу школују по престижним светским универзитетима који нису прихватили Болоњу, а од српских студената направиће фах -идиоте који ће послужити као радна снага новом светском израбљивачком поретку. Сви који су на ивици егзистенције, који се боре за барем мало достојанствен живот по мери човека, названи су подругљиво “губитницима транзиције”. На жалост, тих губитника је у Србији много, а тас српског богатства је превагнуо до неслућених висина у корист новобогаташа. “Новац је средство за масовно уништавање”, написао је у својој најновијој књизи ”Национална држава и феномен глобализације” Јирген Елзесер. То се у Србији огледа на сваком кораку. Србију држи неколико тајкуна, који су господари наших живота и будућности наше деце. Они су из ничега постали богаташи, пијавице на српском ткиву, који су приграбили велика богатства у Србији. Они су наша тековина рушења Берлинског зида! После рушења тог зида, настао је крвави грађански рат у Југославији, где су Срби поново били најстрадалнији народ. Све је већ било испланирано у кухињама Ватикана и Немачке, која никад није опростила Србима што су допринели паду њихових царстава, сам кајзер је после завршетка Првог светског рата узвикнуо (он једини је овим признао да је српска војска одлучила победу) “зар 60 000 Срба да реши рат?” Није ли питање “где су наши новци” повезано и са проласком, сада већ потпуно извесно, гасовода Јужни ток кроз Србију? Да ли се то неко у Војводини досетио да би могао остатак Србије да уцењује с гасом? Да ли то неко жели да буде “Украјина” на овим просторима? Знајући наш менталитет, овакво питање никог не треба да зачуди. То је на жалост наша реалност. Нашли смо се, не својом вољом, ту где јесмо. Време ће показати колико смо били у праву ми који смо се прибојавали овог Статута и питања “где су наши новци”.