Приказ књига: Иан Бурума, Murder in Amsterdam: The Death of Theo Van Gogh and the Limits of Tolerance, Пенгуин, Лондон, 2006, и Аyаан Хирси Али, The Caged Virgin: An Emancipation Proclamation for Women and Islam , Free Press, 2006.
1.
Почетком године посетио сам чувену цркву Сен Дени, смештену на ободу Париза. Дивио сам се величанственим гробовима и надгробним споменицима француских краљева и краљица, међу којима је био гроб Шарла Мартела ("Чекића") који је 732. године код Поатјеа поразио надирућу муслиманску војску и тиме, како се верује, зауставио исламизацију Европе. (1) По изласку из цркве прошетао сам стотинак метара преко Трга Виктора Игоа до главне трговачке улице закрчене локалним продавцима арапског и афричког порекла и мноштвом жена с марамама. Ухватио сам себе у размишљању – па на крају су муслимани ипак добили битку код Поатјеа! Победили су не снагом војске, већ мирним усељавањем и наталитетом.
У непосредној близини цркве, у мирним дворишним канцеларијама Тохид асоцијације, налазим се с Абделазизом Елџаухаријем, сином берберских мароканских досељеника и елокветним муслиманским политичким активистом. Он, с много страсти, на савршеном француском говори о беди сиротињских пројеката јавне изградње око Париза – који су, управо у време док смо разговарали, опет уништавани током протеста – и хроничној социјалној дискриминацији имигранта и њихових потомака. Такозвани француски "републикански модел", тврди он бесно, у пракси значи следеће: "ја говорим француски, зовем се Жан Даниел и имам плаве очи и плаву косу". Ако се зовете Абделазиз, имате тамнију кожу, ако сте муслиман од главе до пете, француска држава не чини оно што пропагира. "Каква éгалитé постоји за нас?", пита он. "Каква либертé ? Каква фратернитé ?" А онда, речима које никад нећу заборавити, упућује личну поруку Николи Саркозију, тврдолинијашком министру унутрашњих послова и водећем десничарском кандидату за Шираковог наследника на месту председника Француске. "Мои ", рекао је Абделазиз Елџаухари снажним гласом, "Мои, је суис ла Франце! "
Могао је да дода и – л'Еуропе. Јер дубоко отуђење многих муслимана – посебно друге и треће генерације досељеничких породица, младих мушкараца и жена који су рођени у Европи – представља један од најургентнијих проблема с којима се наш континент данас суочава. Уколико се ствари буду и надаље одвијале овако лоше, то отуђење, као и ресантиман поглавито белих, хришћанских и постхришћанских Европљана, који се њиме храни и истовремено га и потхрањује, могли би да покидају грађанско ткиво и најчвршћих европских демократија. То отуђење је већ било катализатор раста популистичких антиимигрантских партија и врло директно је допринело терористичким нападима на САД 11. септембра 2001. године (отмичари као што је Мохамед Ата су се радикализовали током боравка у Европи), бомбашком нападу у Мадриду 11. марта 2004, убиству холандског редитеља Теа Ван Гога 2. новембра 2004, лондонском бомбашком нападу 7. јула 2005. и планираном покушају дизања у ваздух неколико путничких авиона на летовима из Британије у САД, што су британске власти откриле и спречиле 10. августа 2006. године.
Проблеми Европе с муслиманима предмет су хистеричих поједностављења, посебно у САД, где изгледа да све више јачају стереотипи о бескичмењачкој, антиамерички и антисемитски расположеној "Еврабији" која све више робује арапско-исламској доминацији. (2) Као становник Еврабије, морам да инсистирам на неколико елементарних дистинкција. За почетак, да ли говоримо о исламу, муслиманима, Арапима, имигрантима, људима тамније коже или терористима? То је седам различитих ствари.
Тамо где живим – Оксфорд, Еврабија – долазим сваког дана у контакт с британским муслиманима. Они су пореклом из Пакистана, Индије или Бангладеша. Мирољубивији, предузимљивији и више одани закону од многих по рођењу Енглеза које знам. Као што аутори једне изврсне новије студије о исламу у Француској показују, већина француских муслимана је прилично добро интегрисана у француско друштво. (3) Највећи део дискриминације на коју се Абделазиз Елџаухари жали, а која у различитим формама и степенима постоји у већини европских земаља, једнако погађа и имигранте немуслиманског порекла. То је, да тако кажем, недискриминативна дискриминација против људи с тамнијом кожом и другачијим језиком и акцентом – обичан, старомодни расизам и ксенофобија, а не склоп специфичних модерних предрасуда који се данас назива исламофобија.
Широм читавог европског континента јавља се мноштво различитих и међусобно повезаних питања која се тичу ислама. Руска Федерација има више од 14 милиона људи – најмање 10 одсто њеног становништва које се великом брзином смањује – за које се поуздано може рећи да су муслимани, али највећи део Европљана њих не посматра као део европског проблема. (4) С друге стране, Турска, у којој готово 70 милиона муслимана живи у секуларној држави, тема је жустре расправе у Европи. Расправа се води око питања да ли та велика, већински муслиманска земља, која се не сматра делом Европе ако се узму традиционалне културне, историјске и географске дефиниције, треба да постане део ЕУ. На Балкану постоје вековима старе заједнице европских муслимана којих има више од седам милиона, и оне обухватају Албанију, већински муслиманску земљу, затим Косово, други ентитет који ће, пре или касније, постати држава с муслиманском већином, и Босну, крхку државу с релативном муслиманском већином, а ту су и значајне мањине у Македонији, Бугарској, Србији и Црној Гори.
Ови балкански муслимани су стари Европљани, а не досељеници. Међутим, као и Турци, они чине и део муслиманских имигрантских мањина у западноевропским земљама попут Немачке, Француске или Холандије. У неколико наредних деценија већи део балканских муслимана ће вероватно постати грађани ЕУ, било зато што ће њихове матичне земље у међувремену ући у ЕУ, било зато што ће стећи држављанство западноевропских земаља. Срамно млаки одговор западне Европе на српски, и нешто мањи хрватски прогон босанских муслимана деведесетих година допринео је ширењу осећања како су муслимани у Европи жртве. Мање се памти да су ти западни Европљани (и Американци) војно интервенисали на Косову да би спречили покушај Срба хришћана да изврше геноцид на Албанцима муслиманима.
Кад се уопштено говори о "проблему муслимана у Европи", најчешће се мисли на 15 милиона муслимана из досељеничких породица у чланицама ЕУ на западу, северу и југу Европе, као и у Швајцарској и Норвешкој. (У новопридошлим чланицама из средње и источне Европи веома је мали број муслимана.) И мада је тешко установити тачне бројеве будући да је Република Француска у теорији слепа за боју коже, религију и етничко порекло, те се не бави прављењем реалистичне статистике, вероватно је да у тој земљи живи око пет милиона муслимана – што чини више од 8 одсто укупног становништва. У Немачкој живи вероватно око четири милиона муслимана, углавном Турака, а у Холандији их је око милион, значи више од пет одсто укупног становништва.
Највећи део њих живи у градовима, и највећма у одређеним деловима градова, као што је подручје око Сен Денија, у коме се налазе неки од најозлоглашенијих приградских "пројеката јавног становања". Процењује се да је сваки четврти становник Марсеја муслиман. У фасцинантној књизи Убиство у Амстердаму Јан Бурума наводи званичну статистику по којој је 1999. године 45 одсто становништва Амстердама било страног порекла, а претпоставља ће да ће до 2015. тај број порасти на 52 посто, од којих ће већина бити муслимани. А муслимански досељеници генерално имају вишу стопу наталитета од "староседелачког" европског становништва. Према једној процени, муслимани чине више од 15 одсто француског становништва између 16 и 25 година. (5)
С даљом имиграцијом, високим релативним стопама рађања и изгледима ширења ЕУ на Балкан, па можда и Турску, биће све више муслимана међу грађанима ЕУ. У неким градским подручјима Енглеске, Француске, Немачке, Италије, Шпаније и Холандије они ће чинити између 20 и 90 одсто становништва. Већина њих ће бити млади, а далеко највећи број ће бити сиромашни, лоше образовани, недовољно запослени, отуђени – не осећајући да су код куће ни на месту где живе, ни у земљама одакле су им родитељи дошли – и изложени искушењима дроге, криминала и политичког и религиозног екстремизма.
Ако ми – у недостатку бољег израза – традиционални Европљани, успемо да преокренемо постојећи тренд и људима попут Абделазиза и његове деце обезбедимо да се осећају код куће као нови муслимански Европљани, онда би они могли постати извор културног богаћења и економског динамизма и могли би бити од помоћи да се Европи скине камен с врата њене брзо стареће популације. Ако не успемо, суочићемо се са још многим експлозијама.
2.
Јан Бурума – пола Холанђанин, пола Британац, а у потпуности космополита – дошао је на сјајну идеју да се врати у своју родну Холандију и истражи узроке и последице убиства Теа ван Гога, режисера и провокативног критичара муслиманске културе, кога је 2. новембра 2004. године убио Мохамед Бујери, двадесетшестогодишњи Холанђанин мароканског порекла. Довезавши се бициклом, Бујери је насред улице испалио неколико хитаца у Ван Гога, а онда извадио нож и пререзао му грло – "као да је пресекао аутомобилску гуму", како каже један од сведока. Другим ножем је за Ван Гогове груди причврстио дугачку, неодређену поруку у којој позива на свети рат против свих неверника и призива смрт великом броју људи које он презире, почевши од холандске политичарке родом из Сомалије, Ајан Хирши Али, којој је та порука и намењена. Ван Гог и госпођа Али су заједно снимили кратак филм Потчињавање (Субмиссион) у коме се репресија над женама у неким муслиманским породицама приказује тако што се цитати из Курана пројектују на полугола тела младих жена док оне причају како су биле злостављане. Бујерова порука завршава се речима:
Засигурно знам да ћеш ти, о Америко, пропасти
Засигурно знам да ћеш ти, о Европо, пропасти
Засигурно знам да ћеш ти, о Холандијо, пропасти
Засигурно знам да ћеш ти, о Хирши Али, пропасти
Засигурно знам да ћеш ти, о неверни фундаменталисто, пропасти
Књига Убиство у Амстердаму је живописна и оштроумна комбинација есеја и репортаже у којој Бурума поставља следеће питање: шта се догодило с толерантном, цивилизованом земљом коју памтим из детињства? (Бурума је Холандију напустио 1975. кад је имао 23 године.) У шта се то претворила земља једног Спинозе и Јохана Хојцинге, који је у есеју из 1934. године тврдио да ће, уколико Холанђанин постане екстремиста, прихватити само умерени екстремизам? Убиство Ван Гога је, пише Бурума, "био крај слатког сна о толеранцији и светлости у најпрогресивнијој енклавици у Европи". Ипак, чини се да део одговора на постављено питање лежи у томе што се реалност увек разликовала од мита о холандској толеранцији – треба погледати, на пример, однос према Јеврејима за време рата и у поратно доба. Бурума цитира упечатљиву тврдњу Фритса Болкенштајна, водећег холандског политичара и бившег европског комесара: "Никада не треба потценити количину мржње коју Холанђани гаје према мароканским и турским досељеницима". Треба обратити пажњу на то да он не каже "муслиманима", већ говори о досељеницима с одређених места.
Бурума посећује зелена предграђа свог детињства (стално се понављају речи "зелено" и "пуно лишћа"), разговара с интелектуалцима и онима које иронично зове Пријатељима Теа, слуша њихове извештаје о томе како се распао холандски модел мултикултурализма који је имао одвојене "стубове" за сваку културу. Дозвољено је да превише досељеника дође за исувише кратко време, они се нису довољно интегрисали у холандско друштво, ни лингвистички, ни културно, ни социјално. Родитељи су доведени у Холандију да раде као Гастарбеитер -и, гостујући радници, али већина њихове деце не може да пронађе запослење.
Што се тиче односа Холанђана према исламу, Бурума каже да су људи попут Пима Фортејна, популистичког политичара који је непријатељски расположен према придошлицама, били љути због тога што су муслимани поново увели веру у јавни дискурс који су они сами, "с пуно муке, ослободили стега властитих религија" (мисли се на католичанство и протестантизам). Однос муслимана према хомосексуализму – Фортејн је хомосексуалац – и женама не треба ни помињати. Упитан за своје непријатељство према исламу, Фортејн је рекао: "Нећу да ме приморају да поново пролазим кроз еманципацију жена и хомосексуалаца". Као и Ван Гог, и Фортејн је убијен "у холандском стилу", убио га је човек који је дошао на бициклу, мада се није радило о муслиману. Ван Гога је Фортејн фасцинирао; у ствари, пише Бурума, Бујери је убио Ван Гога у време док је овај радио на "хичкоковском трилеру" о убиству Фортејна.
Нама Европљанима који нисмо муслимани, односно нама западњацима, разумљивији део ове приче представљају реакције људи попут Фортејна и Ван Гога. Али, оно што заиста треба да разумемо, то је друга страна – искуство муслиманских досељеника и њихових потомака. Да ли је убица Мухамед Бујери усамљени лудак или симптом неке раширене болести? Одговор нас неће учинити спокојним. Бујери долази из групе људи које називам "људи између" – оних који се не осећају код куће ни у европским земљама у којима живе, нити у земљама из којих су дошли њихови родитељи. Они насељавају "градове-антене" који су с домовином својих родитеља повезани путем сателитских антена које преносе мароканске и турске телевизијске канале, интернетом и мобилним телефонима. За разлику од већине муслиманских досељеника у Америци, многи од њих и физички одлазе "кући" сваког лета, иду у Мароко, Алжир, Турску и друге земље у блиском суседству Европе, понекад се тамо задржавају и више месеци. У својим европским домовина, та друга генерација обично употребљава локални језик – холандски, француски, енглески – када разговара с браћом и сестрама, а када разговара с родитељима, онда користи берберски, арапски или турски. Што се тиче употребе језика, однос је "педесет – педесет", како је Буруми рекао један берберско-марокански Холанђанин. Бурума га је питао за чију фудбалску репрезентацију навија. За мароканску! А чији би пасош више волео да има? Холандски!
Готово сви млади људи које сам срео у насељима у околини Париза имају сличну причу о "животу између" – о идиличним летима које проводе код баке и деке у Алжиру и Тунису, о двострукој лојалности која се кристализује у питању за који тим навијају ("За Алжир!", кажу они који су пореклом одатле) и која је довела до озбиљних нереда на утакмици између Алжира и Француске. Али, кад је алжирско-француски фудбалер Зинедин Зидан предводио француски тим на светском првенству, онда су навијали за Француску. (6) "У Мароку сам éмигрé, а у Француској сам иммигрé ", каже Абделазиз Алџаоухари.
У културном погледу, то су подељене личности. Али нису они дезоријентисани само у вези с културом. Бурума се сусрео с психијатром који се специјализирао за менталне проблеме досељеника. Депресији су наводно склоне жене и прва генерација мушкараца досељеника; друга генерација је склона шизофренији. Његова истраживања говоре да је друга генерација мароканских мушкараца изложена десет пута већем ризику од шизофреније од Холанђана староседелаца који живе у сличним економским условима.
Мухамед Бујери је један од тих берберско-мароканских Холанђана друге генерације, распет између две стране. Похађао је холандску средњу школу, која је носила име по сликару Питу Мондријану, говорио је холандски, пио алкохол, пушио марихуану, био у вези с девојком која је пола Холанђанка, пола Тунижанка. Привлачиле су га девојке са Запада, али се јако наљутио када је његова сестра нашла дечка Абдуа. Секс пре брака је био у реду за њега, али не и за њу. Традиционално је од свега важнија породична част, а онда је неизбрисиво умрљана уколико ћерка или сестра уђе у сексуалне односе пре брака. Бујери је ножем напао Абдуа и због тога краће време провео у затвору. Мајка му је умрла од рака дојке. После тога се окренуо од онога што му је све више деловало као европска декаденција. Пустио је браду, почео да носи мароканску одећу и молитвену капу и потпао под утицај радикалног такфири [најприближнији превод овог израза би био "секташки"; исламски противници тако именују радикализоване групе за које желе да кажу да су отпадничке, прим. прев.] свештеника из Сирије. На интернету је постављао исламске памфлете и гледао видео-снимке на којима свети ратници с Блиског истока кољу странце невернике. Како наводи један холандски извор којег цитира Бурума, Бујеријев пријатељ Нуредин је прву брачну ноћ с невестом провео у стану будућег убице гледајући снимке клања неверника.
Бујери је вече 1. новембра 2004. године провео мирно с пријатељима. Шетали су слушајући преко слушалица молитве из Курана. Бујери је приметио како је лепо ноћно небо. Следећег јутра устао је у пола шест, помолио се Алаху и отишао бициклом да убије Ван Гога. Наводно му је био план да и сâм изгуби живот у пуцњави с полицијом.
Бујеријева прича невероватно наликује причама неких од бомбаша из Лондона и Мадрида, као и причама припадника хамбуршке ћелије Ал каиде који су одиграли најважнију улогу у нападима на Њујорк 11. септембра 2001. Исто је првобитно прихватање, а потом бесно одбацивање модерне европске секуларне културе у холандској, немачкој, шпанској или британској варијанти које имају исте изазове сексуалних слобода, дрога, пића и голицаве забаве. Исти је бол због распетости између две домовине од којих ниједна није прави дом, исти је утицај радикалног имама и исламистичког материјала на интернету, аудио-трака или видео-касета и ДВД-а. Исти је, такође, осећај да су муслимани жртве свуда на свету, додатно појачан стравичним причама из Босне, Чеченије, Палестине, Авганистана и Ирака. Затим, подудара се истоветност мишљења у оквиру мале групе пријатеља, јачање одлучности, мирно убеђење с којим, чини се, многи од тих младих људи приступају мучеништву. Такве убице-самоубице евидентно нису представници велике већине муслимана која мирно живи у Европи, али они су, нема сумње, екстремни и изузетни симптоми много шире алијенације која је захватила децу муслиманских досељеника у Европи. Болест њихове душе и срца открива, када се искаже у екстремном облику, патологију која мучи "људе који су између".
(крај првог дела)

Објављено у New York Review of Books, Vol. 53, no. 15, 5. октобар 2006.

Timoti Garton Eš је професор савремене историје на Оксфорду и аутор више књига које се на есејистички начин баве различитим проблемима у данашњој Европи.
Фусноте:
1. Обично се наводи 732. година, али француски историчари сматрају да се то догодило ипак 733. године, види Ј.H. Roy and J. Deviosse, La Bataille de Poitiers— Octobre 733 (Paris: Gallimard, 1966).
2. Изгледа да је писац Бат Јеор (Баг Yе'ор) популаризовала тај израз који је у почетку био само наслов једног опскурног часописа. У најави на корицама њене књигеEurabia: The Euro-Arab Axis (Fairleigh Dickinson University Press, 2005) на јасан начин је сажета његова теза: "Ова књига говори о трансформацији Европе у 'Еврабију', културни и политички привезак арапско-муслиманског света. Еврабија је темељно антихришћанска, антизападна, антиамеричка и антисемитска". Велики део тврдњи госпође Јеор почива на теорији завере која се плете око наводног тајног и пресудног утицаја једне организације која се зове Евро-арапски дијалог.
Ево једног примера њеног непристрасног и избалансираног тона: "Да ли је тајни рат Европске уније против Израела, који се води посредством палестинских Арапа, тајно Schadenfreu довршење прекинутог холокауста?". Она Уједињене нације описује као "међународни антисемтиски трибунал који покушава да Израелу наметне исламске услове dhimmitude " (неологоизам искован осамдесетих година прошлог века, означава понижавајући положај иноверника, то јест хришћана и Јевреја, у друштву које се држи исламског закона, прим. прев). У Бруце Баwер,While Europe Slept: How Radical Islam Is Destroying the West from Within (Doubleday, 2006), стално се понављају њене тезе и онда се додаје да "Европа може да истраје у свом пасивном држању, да се покорно преда постепеној транзицији потпуном шеријатском закону и чистој dhimmitude
3. Jonathan Laurence and Justin Vaisse, Integrating Islam: Political and Religious Challenges in Contemporary France (Brookings Institution, 2006).
4. Постоје драматично различите процене њиховог броја и крећу се од 3 па све до 30 милиона. Путин је 2003. године, када се радило на пријему Русије у Организацију исламске конференције, рекао да тај број износи 20 милиона. За поуздану стручну расправу види Edward W. Walker in Eurasian Geography and Economics , Vol. 46, No. 4 (2005), pp. 247–271 (захвалан сам Џону Данлопу што ми је на то скренуо пажњу).
5. Види веома користан чланак Timothy M. Savage, "Europe and Islam: Crescent Waxing, Cultures Clashing," The Washington Quarterly, Vol. 27, No. 3 (Summer 2004), pp. 25–50.
6. Све до последњих минута финалне утакмице на Светском првенству надао сам се да ће Зиданова сјаја и дисциплиновано играње улоге капитена француске репрезентације представљати инспиративан узор за милионе француских муслимана. А онда је његов жустар и сјајно изведен ударац главом у груди белог, вероватно католика, италијанског одбрамбеног играћа Марка Матерација, сугерисао како ће пружити другачију инспирацију европским муслиманима. Популарна култура је одмах читавој причи дала необичан заплет у виду певљиве и забавне песме која је на ироничан начин славила Зиданов ударац главом (coup de boule) и постала хит у Француској. Може се чути на www.koreus.com/media/ zidane-coup-boule-mix.html.