3.
Јан Бурума једно поглавље своје књиге посвећује Ајан Хирши Али и филму Потчињавање, о малтретирању жена у исламу, који је снимила у заједно с Теом ван Гогом. Прича саме Али је позната из небројено много приказа и интервјуа које је дала новинарима. У ствари, она је за новинаре неодољиво привлачна тема будући да је висока, необично лепа, егзотична, храбра, отворена жена, с невероватном животном причом, а сада живи под непрекидном претњом да ће бити убијена као Ван Гог. Међу многим наградама које су набројане на корицама њене нове збирке есеја под насловом The Caged Virgin (Девица у кавезу), одмах после Награде за моралну храброст, Награде слободе, коју додељује Међународна мрежа либералних жена, награде Холанђанин (sic!) године 2004,Coq d'Honneur 2003 и данске Награде за слободу, стоји да је добила и награду Херој месеца коју додељује магазин Glamour. Ето какви ми желимо да нам буду хероји – гламурозни. Нећемо показати недовољно поштовања према госпођи Али ако кажемо да би њена прича и њени ставови вероватно привлачили много мање пажње да је она, којим случајем, ниска, згурена и спуштеног погледа.
У време док су књиге о којима овде говоримо биле још у припреми, догодио се скандал у вези с госпођом Али. Рита Вердонк, холандска министарка задужена за питање емиграната, иначе склона тврдој линији, одузела је држављанство госпођи Али након што је холандској телевизији приказан извештај о "открићу" да је ова давала лажне податке када се пријављивала за азил у Холандији 1992. године. (У ствари, сама Ајан Хирши је већ више пута испричала ту причу; када је Бурума рекао да је она заправо, како се то често каже у енглеским таблоидима, "лажни азилант", она је одговорила, "да, врло лажни"). Оштра одлука министарке изазвала је буру протеста у холандском парламенту у којем је Ајан Хирши Али била представник исте партије као и она. Министарка је била приморана да преиначи одлуку, а као последица свега тога распала се коалиција која је формирала холандску владу. Ипак, непоправљива штета је већ нанета, госпођа Али је најавила да одлази из парламента и намерава да пређе у Ентерпрајз институт у Вашингтону.
Прочитао сам много њених интервјуа, провео једно вече у Лондону разговарајући са њом, и на јавној трибини и после тога, и гајим велико поштовање према њеној храбрости, искрености и јасноћи мишљења. То, међутим , не значи да се морам слагати са свим њеним ставовима. Америчко издање књиге Девица у кавезу носи поднаслов "Прокламација за еманципацију жена и ислама". Било би прецизније назвати је манифестом који позива на еманципацију жена од ислама. У њој су препричане стравичне истините приче о репресији и злостављању младих жена у неким муслиманским породицама досељеника у Европи. Ауторка је сама дошла до тих прича радећи најпре као преводилац, а касније се бавећи политиком. Неке од девојака биле су приморане да се удају против своје воље – Али за то користи израз "договорено силовање". Друге злостављају мужеви, очеви или ујаци. Уколико покушају да оду или нађу дечка, онда следе претње и пребијања, или чак бивају убијене да би се "повратила част". Хирши Али пише да је у року од само седам месеци током 2004. и 2005. године у два полицијска округа било чак једанаест случајева таквих убистава.
Младе девојке из земаља попут Сомалије подвргавају се нечему што се еуфемистички назива "женско обрезивање" – а заправо је поступак који Хирши Али описује као "одсецање клиториса, унутрашње и спољне усмине, затим гребање унутрашњег зида вагине оштрим предметом – парчетом стакла, скалпелом или ножем за кромпир – да би потом, када се ноге вежу заједно, зидови вагине срасли". Она то исправно назива "сакаћењем гениталија", а не "обрезивањем". (И она сама је кроз то прошла по наредби баке у Сомалији.) Књига се закључује потресним и веома практичним текстом под насловом "Десет савета за муслиманке које желе да оду", у коме их припрема за шок, бол и могуће опасности које их чекају ако напусте своју муслиманску породицу.
Госпођа Али је много учинила да се пажња скрене на све те ужасе који су тамна страна наводно толерантног "мултикултурализма". Ипак, неке муслиманке имају примедбе на то што она за репресију којој су изложени кривицу сваљује на ислам, а не на специфичне националне, регионалне или племенске културе. (Сама Али признаје да Куран не препоручује сакаћење гениталија.) Бурума пише о телевизијској емисији у којој је приказан њен сусрет са женама у холандској сигурној кући за злостављане жене и пребијане ћерке; неке од тих жена су имале озбиљне примедбе на филм Потчињавање. "Ви нас вређате", узвикнула је једна, "мени је вера улила снагу". Како каже Бурума, она је на њихове примедбе одговорила надменим одмахивањем руке.
Филм Потчињавање је замишљен као провокација. Муслиманској култури, пише Алијева, потребно је нешто попут Житија Брајановог у режији арапског Теа ван Гога, с Мухамедом као главним ликом. (Ово је написано пре Ван Гогове смрти; холандско издање књиге појавило се 2004. године.) Ауторка се сећа како је преломни тренутак у њеном животу био када је прочитала књигу Атеистички манифест. Инспирисао ју је и есеј "О потчињавању жена" Џона Стјуарта Мила. "Ја тражим да доведемо у питање основне принципе ислама", наводи она. А на последњој страни књиге закључује да су "прве жртве Мухамеда умови самих муслимана; они су заробљени у страху од пакла, па се плаше и самог живота, слободе и среће".
У младости ју је привлачио исламистички фундаментализам, била је под утицајем једног инспиративног учитеља, а данас је Ајан Хирши Али храбар, отворени просветитељски фундаменталиста, помало склон поједностављивању ствари. По обрасцу који је познат историчарима и интелектуалцима који се баве политиком, отишла је из једног екстрема у други, с емотивном енергијом коју је на савршен начин представио Шекспир: "А јерес коју напуштају највише мрзе они који јој подлегоше". Управо зато она је права хероина за многе секуларне европске интелектуалце који су и сами просветитељски фундаменталисти. Они верују да није само ислам већ да је свака религија увреда за интелигенцију и да сакати људски дух. Већина њих верује да би Европа била боља да је у потпуности заснована на секуларном хуманизму. Можда су у праву. (Неки од мојих најбољих пријатеља су просветитељски фундаменталисти.) Можда и нису. Ипак, хајде да се не претварамо да се ту ради о било чему другом а не само о бацању рукавице у лице исламу. У својој лудачкој поруци Мохамед Бујери није потпуно погрешио када је свог европског непријатеља назвао "неверујућим фундаменталистом".
Наравно, сваки Европљанин и свака Европљанка морају бити слободни да износе такве атеистичке и агностичке ставове и не смеју се плашити прогона, застрашивања или цензуре. Сматрам да је велика срамота за Холандију и Европу што ми, Европљани, нисмо успели да задржимо некога попут Ајан Хирши Али, жене која је желела да се бори за бољу Холандију и бољу Европу. Али не верујем да је она та која већини европских муслимана показује којим путем треба ићи напред – барем не за још много година. Политичка агенда заснована на очекивању да ће милиони муслимана одједном напустити веру својих очева и мајки напросто није реална. Уколико од нас чују поруку да морају да напусте своју веру да би били Европљани, онда ће они одабрати да не буду Европљани. Захтев секуларних Европљана да муслимани прихвате њихову веру – секуларни хуманизам – ни по чему се не би разликовао од исламистичког, џихадског захтева да ми прихватимо њихову веру. Али, побуниће се просветитељски фундаменталиста, наша вера је заснована на разуму! Па, одговориће ови други, наша је заснована на истини!
4 .
Врло "холандске" приче Теа ван Гога, Ајан Хирши Али и Мухамеда Бујерија само су мали део сложеног колажа који чине Европа и ислам. Ако постављамо питање шта треба учинити, одговор је – много различитих ствари на разним местима. Морамо бити лисица, а не јеж – да се присетимо како је Изаја Берлин искористио Арихолохов фрагмент који каже да "лисица зна хиљаду ствари, док јеж зна једну, али пресудну". Супротстављајући се "јежевима" који нам пробијају уши са Фоx Неwс -а, морамо и даље тврдити да није реч о једном великом рату против тероризма, у коме треба да победе добри момци који ће уништити лоше.
Бурума, с правом, наглашава да међу муслиманским досељеницима постоје велике културне разлике: Бербери с планина нимало не личе на Мароканце из низија, а образац прилагођавања код Турака разликује се од обрасца код Сомалијаца, док се Пакистанци у Британији још и више разликују. У 19. веку европски империјалисти су проучавали етнографију својих колонија. У 21. веку потребна нам је нова етнографија наших властитих градова. Пошто у европским земљама постоји велика концентрација досељеника из својих бивших колонија, нова етнографија би могла да црпе знања из старе. Исто тако, постоје огромне разлике између начина интегрисања у Британији, Француској, Холандији и Немачкој. Оно што су на једном месту слабости, на другом су преимућства. Оно што помаже, рецимо, кашмирском Пакистанцу у Бредфорду, можда неће ништа значити берберском Мароканцу у Амстердаму, и обрнуто.
Морамо одлучити шта је од суштинског значаја за наш европски начин живота и шта је оно о чему се може преговарати. На пример, сматрам да је морално неодбрањиво и политички глупо што Француска инсистира на томе да одрасле жене не смеју да носе мараму ни у једној званичној институцији. Жене које живе у близини Сен Денија потврђују да је то само изазвало додатну зловољу код француских муслимана. Мој је утисак да се забрана одраслим женама да носе мараме не разликује од захтева исламске републике Ирана да их носе. И на једно и на друго може се изнети замерка која почива на истом принципу: у слободном и модерном друштву одрасли мушкарци и жене треба да се облаче како хоће. (1) А што се тиче практичне стране читавог случаја, треба узети у обзир да Француска свакако већ има довољно тешкоћа у односима са својим муслиманским становништвом да не мора сада да ствара додатне.
С друге стране, слобода изражавања је од суштинског значаја. Она је угрожена када људи, попут Мухамеда Бујерија, шаљу поруке људима као што је Ајан Хирши Али у којима поручују "ако то кажеш, убићу те!" Бурума нам преноси како је Бујери на суду објаснио да му божански закон забрањује да "живи у овој или било којој другој земљи у којој је дозвољена слобода говора". (Зашто се онда не врати у Мароко?) Али слободан говор је угрожен и када преплашене европске владе, желећи да смире ситуацију, уводе цензуру у име хармоничног односа међу различитим заједницама. Забрињавајући пример тога био је предлог британске владе да се донесе закон против изазивања верске мржње. То је верзија мултикултурализма која каже: "Ти поштуј моје табуе и ја ћу поштовати твоје". Али ако бисмо на једном месту скупили све табуе свих култура које постоје на свету, не би остало много о чему би могло слободно да се говори.
Вешт полицијски и обавештајни посао у хватању будућих терориста и пре него што било шта учине (као што се, изгледа, и догодило 10. августа), од суштинског је значаја не само у погледу спасавања живота потенцијалних жртви. То је кључно и зато што сваки терористички злочин почињен у име Алаха само води низ спиралу узајамног неповерења између муслимана и немуслимана у Европи. Једна млада Холанђанка мароканског порекла рекла је Буруми да је пре напада на Њујорк 11. септембра она била "само Нора", а после тога је "одједном постала муслиманка". Да би се уклонила опасност, потребно је и ближе пратити милитантне исламске имаме који стално проналазе незадовољне европске муслимане спремне да се радикализују.
Ако се посматра из другог угла, може се рећи да је потребно створити више радних места у Европи и обезбедити да муслимани да имају једнаке шансе за запошљавање. Једно недавно спроведено истраживање наглашава да је највећа брига међу муслиманима у Британији, Француској, Немачкој и Шпанији то што не могу да нађу посао. Кад се узме у обзир историјска неефикасност у погледу отварања нових радних места у Европи, затим јака конкуренција коју представља јефтина и обучена радна снага у Азији, и све то зачињено ксенофобичном дискриминацијом у многим европским земљама – јасно је да је то много лакше рећи него учинити. Затим, услови становања су још једна ствар која изазива много горчине. Али, ако се ту ситуација покуша побољшати путем јавних издвајања, онда ће се само пренапрегнути и тако већ растегнути буџети, а ако све то буде деловало као само још један додатни трошак на рачуну "староседелачког" становништва које живи у близини, резултат може бити више гласова за популистичке антиимигрантске партије.
Европа би имала проблем са својим муслиманским досељеницима, као што би и патологија "људи између" постојала чак и да постоји независна и успешна Палестина, као и да САД, Британија и још неке европске земље нису извршиле инвазију на Ирак. Али нема сумње да су палестински проблем и Ирак додатно потхранили осећај европских муслимана да су муслимани жртве у читавом свету. То нам говоре животне приче бомбаша из Мадрида и Лондона. У недавном истраживању јавног мњења, које је спровео Канал 4 у Енглеској, готово трећина младих муслимана сложила се с тврдњом да је "подметање бомбе (тог јула у Лондону) било оправдано због британске подршке рату против тероризма". (2) Стварање функционалне палестинске државе и повлачење западних сила из Ирака би барем уклонило два додатна разлога за ресантиман. Напад на још неку муслиманску земљу, рецимо, на Иран, само би повећао тај ресантиман.
У односу с исламом као религијом има смисла охрабрити оне верзије ислама које су компатибилне с темељима модерне, либералне и демократске Европе. Такве верзије постоје, тврде исламски реформисти попут Тарика Рамадана – још једне контроверзне личности, човека у кога Ајан Хирши Али нема много поверења, као ни француска левица и америчка десница, али је ипак инспирација за многе младе муслимане у Европи. Рамадан тврди да ислам, ако се правилно протумачи, не мора бити у сукобу с демократском Европом. Док "еврабисти" кажу да "више муслимана у Европи значи више терориста", Рамадан тврди да већи број муслимана у Европи смањује вероватноћу да ће они постати терористи. Муслимански Европљани у смислу да верују – за разлику од Бујерија, Теа ван Гога и, чини ми се, Ајан Хирши Али – да је могуће бити и добар муслиман и добар Европљанин. (3)
И коначно, реч је о изазову како за европска друштва, тако и за европске владе. Велики део дискриминације која постоји у Француској, на пример, проистиче из одлука појединачних предузетника који се опиру јавно прокламованој политици и правосуђу своје земље. Од личног става и понашања стотина милиона Европљана који нису муслимани у безброј малих, свакодневних сусрета зависи хоће ли се неки муслиман осећати у Европи као код куће или не. А у тај склоп, наравно, спадају и лични избори милиона појединачних муслимана, као и примери које дају њихове духовне и политичке вође.
Јесу ли Европљани дорасли том изазову? Бојим се да нису. Да ли је могуће да ће ипак дорасти? Јесте. Али већ је пет до дванаест – а ми већ испијамо пиће у последњем бару који је још увек отворен.
(крај)
Фусноте:
1. Говорим о одраслим женама. Постоји аргумент да се тинејџерке заиста могу осећати слободније због забране да се марама носи у школи зато што их то ослобађа правила које оне доживљавају као репресију од стране родитеља, заједнице и верских ауторитета. Али шта је са правима девојака које би слободно одабрале да носе мараму?
2. О томе, и детаљније о отуђењу млађе генерације британских муслимана види моју колумну у Гуардиан- у од 10. августа 2006.
3. Овај сажети приказ Рамадановог становишта заснован је на томе како се представио када је гостовао као предавач на Колеџу светог Антонија у Оксфорду, где ће у наредне две академске године бити истраживач Центра за европске студије и Центра за Блиски исток.
Због контроверзи које изазива Рамадан се не осећа добродошло на већем делу франкофоног подручја у Европи, а САД су му ускратиле визу и тако га онемогућиле да преузме место сталног професора на Нотр Дам универзитету. За систематски приказ његових ставова који проистичу из исламског права и правосуђа упореди: Тo Be a European Muslim: A Study of Islamic Sources in the European Context (Leicester: The Islamic Foundation;