Чланство краља Петра и његовог сина, краља Александра у масонској организацији остаје мистерија. Мада су сви аутори јединствени у тврдњи да су оба наша краља били масони, нико није успео да изнесе чињенице где су и када постали масони, којој ложи су припадали
Недавно је у издању из Београда објављена најновија књига Стевана Николића „Краљевска уметност-три века слободног зидарства“. Према речима аутора у питању је сажети приручник и увод у слободно зидарство , написан разумљиво и приступачан најширем кругу читалаца.
Стеван В. Николић, активни је члан Америчке истраживачке ложе и масон 32. степена. Провео је последњих седам година истражујући масонерију и различите форме езотеричне духовности. Његови радови су објављивани у Арс Љуатуор Цоронаторум (Лондон), Трансацтионс оф А.Л.Р. (Њујорк), Л: Сингидунум Аннуал Трансацтионс (Београд) и бројним другим публикацијама. Одржао је бројне трибуне и семинар о различитим облицима традиције и историје Слободног зидарства у Источној европи.
Како сте се одлучили да напишете књигу „Краљевска уметност-три века слободног зидарства“?
Последњи пут је слична књига написана пре педесет година, 1957, када је Бернард Џонс објавио у Лондону „ Масонски приручник“. Та је књига била деценијама такорећи „обавезна“ литература свих слободних зидара у Енглеској и Америци. Када сам пре много година почео са својим интересом за масонерију, Џонсова књига ми је представљала један од најомиљенијих извора информација. Требало је да прође неколико година, доста прочитаних књига и пуно истраживања да схватим да је овај приручник прилично једностран, непотпун и у много чему застарео. Последњих пар година, неколико аутора у САД су покушали да напису сличне приручнике, али нажалост, у својим радовима нису пружили много више него што је Џонс пре педесет година урадио. Имао сам утисак, читајући те књиге, да се, просто плаше и устручавају да изнесу податке о различитим струјама у слободно-зидарској светској заједници данас, о женској масонерији и о изазовима и могућностима модерне светске масонерије. У тој читалачкој фрустрацији се и родила идеја да напишем овај приручник. Пошто је књига изашла из штампе, фебруара прошле године, са стрепњом сам очекивао прве рецензије. Када су рецензије из пера неких од најзначајнијих светских масонских умова коначно објављене, пуне хвале за идеје и методологију изнете у мојој књизи, схватио сам да сам урадио праву ствар.
Шта је то што вас је посебно мотивисало у раду на овом делу?
- Као слободном зидару, моја основна мотивација и тежња је трагање за објективном и универзалном истином. Никада нисам био задовољан одговорима који не остављају простор за нова питања, нити питањима која имају само један одговор. Када је пре неколико година сасвим просечни „кримић“ „Да Винчијев код“ постао светски бестселер, пробудио је у широј јавности нагли интерес за историјске конспирације и тајна друштва. Већина сличних дела о масонима се граничи с научном фантастиком. Нажалост, неке од тих књига су толико уверљиве да су и многи масони почели да верују у разноразне глупости.
Да ли сте у том трагању пронашли нешто значајно што се односи на наше просторе?
- Извори информација при масонском истраживању могу бити двојаки: директни и посредни. Директни су сви оригинални писани документи и артефакти, који се чувају по масонским и немасонским архивама и музејима широм света. Посреди су тврдње изнете од стране аутора у до сада објављеној литератури. Као пример за ову другу категорију посредних извора могу навести питање чланства у масонској организацији краља Петра и његовог сина, краља Александра. Мада су сви аутори који су писали о овоме, јединствени у тврдњи да су оба наша краља били масони, нико још није успео да изнесе основне чињенице о томе, где су и када постали масони и којој ложи су припадали. За мене је било велико изненађење када сам у Архиви Велике ложе Њујорка пронашао нека врло важна документа која потичу из Велике ложе Југославије пре Другог светског рата. Четири најбогатије масонске библиотеке су Библиотека Врховног Савета Шкотског реда у Вашингтону, Библиотека Уједињене Велике ложе Енглеске у Лондону, Библиотека Великог Оријента Француске у Паризу, и библиотека Велике ложе у Њујорку.
Већ годинама живите у Њујорку. Како у себи носите Београд, Србију?
Као што вам је познато, ја сам рођен, одрастао и младост провео у Београду, у троуглу између Калемегдана, Теразија и Дунав станице. Иако већ двадесет година живим у Њујорку, мој омиљени мирис је мирис београдских липа, најдражи укус - укус лепиње с гулашем и кајмаком из Скадарлије, и најпрофињенији звук -довикивање трговаца у три сата ујутру на Бајлонијевој пијаци. Мада, морам да признам, да ми звук сирена хитне помоћи, ватрогасаца и полиције у пола ноћи у Њујорку полако улази под кожу. По најбољој традицији Београдског универзитета, вечити сам студент школе живота. На пример, познати француски писац који се сматра оснивачем романтизма у француској литератури, Шатобријан, најбоље је запамћен по свом доприносу кулинарству.
Аутор:
Мила Милосављевић
