Сваки пут када би, с пролећа, набујали Дунав поткопао обалу у близини београдског насеља Винча, па се опет повукао у своје корито, остављао је за собом разбацане предмете од глине на обали. Мештани су их проналазили, па су ћупове, посуде са фино урезаним бордурама и разне фигурице носили кућама. И тако је било вековима уназад, све док извесни деда Панта, кога су звали Чепркало, 1908. године није један такав предмет, по савету старешине села, однео у Народни музеј у Београду.
Предмет је убрзо доспео у руке тада јединог школованог археолога у нас, Милоја Васића. Да је деда Панта донео нешто што припада нечему непознатом, Васић је брзо схватио. Изашао је на терен, и открио насеље које датира из доба неолита (млађе камено доба) и које данас, сто година касније, несумњиво говори само једно: да је колевка европске цивилизације настала управо ту, на обали Дунава у Винчи.
Данас су остаци кућа из тог доба и све што је пронађено на том локалитету, према речима Драгана Јанковића, археолога и кустоса Музеја града Београда на археолошком насељу Винча, непобитан доказ да је седам хиљада година пре нове ере на овом месту био утврђен град, тачније центар тадашње цивилизације која се простирала од данашње реке Босне, односно Тузле, до Софијског поља и од Трансилваније у Румунији све до Скопске котлине у Македонији на југу.
- Тај народ је живео на простору који је много већи од данашње Србије, а то смо утврдили на основу 700 пронађених локалитета ван овог подручја са археолошким материјалом који је по стилу исти као материјал нађен овде. Када смо све то укартирали, добили смо простор који је покривао цео западни Балкан. Оно што је, међутим, збунило и наше и светске археологе је чињеница да на целом том локалитету налазимо идентичне предмете. Као да их је једна рука правила. То говори да је тај народ, још тада, у неолиту, имао стандардизовану производњу. Ово откриће је и за историју збуњујуће јер открива да је у то време постојао урбан, цивилизован човек - објашњава Јанковић.

ПРВО ФОНЕТСКО ПИСМО?
Не постоје поуздани подаци како се овај народ тачно звао, а ово раздобље неолита, винчанска култура, названо је по локацији. Не постоји ни подаци о томе да ли су имали своје писмо нити којим су језиком говорили.
- Засада смо утврдили да су имали знакове којима су нешто бележили. Они су били утиснути на керамичке посуде, али после печења, што нам говори да су тиме нешто или обележавали или забележавали. Визуелно, ти знаци подсећају на знаке свих каснијих писама. Рецимо, врло често се може видети знак кукастог крста, то јест свастика, знак који је у многим културама симбол сунца. Иако нисмо успели да растумачимо значење тих знакова, неки лингвисти тврде да се ту ради о првом фонетском писму - каже Јанковић.

ТУРИСТИЧКИ НЕИСКОРИШЋЕНО
Јанковић каже да је, радећи неке пројекције, дошао до закључка да када би се у ово налазиште уложило нешто пара, односно када би имали средстава да ископине темеља кућа наткрију надстрешницом, што би њихове остатке учинило видљивим посетиоцима, од археолошког налазишта Винча би могла да се направи одлична туристичка атракција.
- Ми ископине, које су сада затрпане песком, откривамо само током августа и септембра када долазе археолози да раде на њима. Археолошко насеље у Винчи је иначе проглашено спомеником културе од изузетног значаја за државу Србију, а с обзиром на то да је такозвани културни туризам врло популаран у свету, неке наше процене говоре да би са добром поставком били у стању да годишње привучемо пола милиона туриста. Ако би свако од њих у Србији у просеку потрошио само десет евра, рачунајте која је то зарада. Винча је на атрактивном месту, на самој обали Дунава, а ми бисмо били у стању да туристима омогућимо да буду активни посетиоци, односно, била би направљена, да кажем, реконструкција овог неолитског раздобља, што би посетиоцима омогућило да праве алат од материјала и на начин како су то радили Винчанци - објашњава Јанковић.
Локација на којој су нађени остаци темеља кућа данас је засута дебелим слојем песка како би се заштитила до следећег ископавања. Од 1908. до данас, на том потезу је ископано у дубину око десет метара, од чега осам метара наслага припада народу из неолита, а преостала два метра датирају из периода од тада наовамо. Јанковић каже да се добар део насеља очувао и захваљујући хришћанском гробљу које се на овом потезу установило у деветом веку, додајући да се археолошко налазиште насеља Винча простире на око петнаест хектара, а не само на овој локацији.
- Оно што нам је засада познато је да је ова цивилизација трајала око хиљаду година и да су за то време била три велика пожара. Такође нам је познато да је у питању био град и да је обнављан после сваког пожара. Куће су биле надземне, не колибе или сојенице, већ куће у данашњем смислу речи. Имале су дрвену конструкцију, а биле су величине од 40 до 100 метара квадратних. Малтерисане су и споља и изнутра, а малтер је прављен од лесног блата (земља глечерског порекла) и плеве. Управо захваљујући овој смеши, ми данас и знамо толико о њиховом начину живота и степену цивилизације, јер се малтер буквално испекао у пожару и тако сачувао негатив дрвених конструкција кућа, али и много тога другог. Захваљујући пожару, остаци тих кућа су за нас данас видљиви.
Другим речима, као што је вулканска лава конзервирала античко-римске куће у Помпеји, то је пожар урадио у Винчи - прича Јанковић.
Неолитске куће у Винчи су прављене у низовима по одређеном систему и све су биле окренуте ка североистоку због ветрова. Нису имале дворишта, па Јанковић каже да је и то један од доказа да то насеље није било село, већ град. Куће су имале и термоизолацију од зрна жита помешаног са блатом. На патосу су имали дрвене тесане греде преко којих су наносили микс блата и плеве, које су глачали и тако добијали гладак патос. У кућама није било огњишта већ калатаста пећ или, савременије речено, претеча пица-пећи. Мала фигура, представа жене која седи на столици, нађена на ископинама је доказ да су Винчанци у кућама имали намештај, и што је важније, да су знали да га направе. Отисак тканине запечене у малтеру говори и да су ткали, али и да су имали смисла и за дизајн јер се на фигурицама могу видети детаљи гардеробе као што је В изрез на блузама.
- И у томе је поента. Ми, дакле, овде копамо нешто што се по први пут у неолиту може назвати градом. Винчанска култура припада крају овог раздобља, а Лепенски вир је сами почетак и он траје од 8000. година пре нове ере до 6200. пре нове ере. Винчанска култура траје од 5200. године пре нове ере до 4250. године пре нове ере. Период од 6500. године п. н. е. до 5250. године п. н. е. покривена је старчевачком културом, тако да је раздобље неолита на овим нашим просторима покривен са те три културе. Лепенци су ловци и сакупљачи, Старчевци први земљорадници, а Винчанци, веровали или не, први трговци - каже Јанковић и додаје да је управо због бављења трговином град и био смештен на овом потезу, на ушћу мале речице Болечице и Дунава, јер су сви путеви који су тада повезивали Европу и остатак света ишли управо туда.
- Ако је неко кренуо из Грчке, са Егејског мора, долином Вардара, Мораве, Дунавом... пролазио је поред Винче. Ако је ишао са запада ка истоку и ка Црном мору, ишао је опет овуда. Сви путеви су у неолиту водили у Винчу, као што су пет хиљада година касније сви путеви водили у Рим. Да им је трговина била главна делатност, докази су и многобројни предмети који су потекли одавде, а које смо налазили на обала Јадранског мора, у Босни... на местима која су припадала другим народима, а којима су Винчанци били окружени - објашњава он.
Овај период је, према речима Јанковића, био први у историји човечанства у коме се живело опуштено. Без ратова.
- Несумњиво је да је хиљаду година постојања винчанске културе најдужи период мира у историји човека. Ратова није било из простог разлога што народи који су тада живели једни другима нису били потенцијални непријатељи, већ потенцијални купци - тврди Јанковић.
Да је европски неолит досегао зенит управо у Винчи, доказ су и удице за пецање које се по дизајну не разликују ни по чему од данашњих. Сви алати су прављени од природних материјала. Игле за шивење и удице су правили од костију животиња. Керамичке посуде су биле прелепо дизајниране. А имали су и посуду која је служила за природно цеђење уља и која се данас може видети на изложбеној поставци предмета у археолошком налазишту Винча у Винчи.
Природно стакло, оксидијан, то јест вулканско стакло, куповали су на Карпатима, јер су се његовим цепањем добијали фини скалпел, бријач, мачета, алат за резбарење... Јанковић тврди да су Винчанци схватили да је онај ко ово стакло има на свом простору у великој предности.
- Оксидијан је тада био оно што је данас нафта. Винчанци су до Карпата ушћем Тамиша очас стизали до тамо, узимали оксидијан и доносили га овде, одакле су га остали трговци, којима су Карпати били далеко, куповали. Друга роба којом су у то време трговали био је цинабарит, то јест сулфат живе, кога је било на Авали и од кога су добијали прелепу пурпурну боју, врло популарну у Европи у то време. Пошто су као трговци пуно путовали, стално су тражили лако преносиве материјале који су имали велику вредност, како би трговали. Тако су и када се појавило налазиште бакра у Беловодама код Петровца на Млави почели да тргују и овим материјалом и тако, први у Европи, подарили технологију прераде бакра, што ставља ван снаге тезу да је бакар у Европу стигао са Блиског истока - објашњава Јанковић.
Нову сировину, бакар, Винчанци су користили за израду накита и алата, што их је учинило врло богатим. Међутим, како каже наш саговорник, управо проналазак и трговина бакром је био почетак краја тог срећног доба и те цивилизације.
- Остали народи су врло брзо схватили да од бакра може да се прави и оружје. Јавила се похлепа код осталих народа, што је и довело и до ратова, јер су схватили да до богатства не мора да се дође само радом, већ и пљачком. Винчанци се у томе нису снашли и ту је почео њихов крај, односно крај прве европске цивилизације. Винча је за Европу атрактивна, јер су управо овде докази да европски неолит није увезен из Месопотамије, већ да је аутентичан. Овим се доказује аутентичност европске цивилизације и Европи није свеједно да ли је њена цивилизација увезена или је аутентична - закључује Јанковић