Необичан формулар кружио је последњих недеља међу запосленима у скупштини Војводине. Тамошње власти, наиме, решиле су да утврде колико су мултиетнични покрајински органи, па су сваког ко прима плату у војвођанском парламенту замолили да се национално одреди. Необично је, међутим, да се међу понуђеним опцијама, поред уобичајених - Србин, Мађар, Хрват, Румун итд., нашла и национална припадност „Војвођанин“!
- У питању је званични документ скупштине Војводине на основу којих су власти прикупљале статистичке податке о националној структури покрајинских органа. То је очигледно стварање нове нације, а најопасније је што се та кампања не ради преко странака него преко званичних државних органа. Нација „Војвођана“ се уводи на мала врата, и то се не сме потцењивати. У Црној Гори се то радило пуних 50 година, и видели смо како се завршило - потврђује за НТ Милорад Мирчић из Српске радикалне странке.
Колико се тачно запослених у скупштини изјаснило као Војвођанин, нисмо успели да сазнамо. Мирчић тврди да је у питању тек неколицина њих, а да су нов „идентитет“ прихватили искључиво Срби. Национална свест код мањина, објашњава Мирчић, јако је изражена, због чега се нико од Мађара, на пример, по његовим сазнањима није изјаснио као Војвођанин. И док и у ДСС-у тврде да је Скупштина Војводине штампала и делила овакав формулар, Драгослав Петровић, шеф посланичке групе За европску Војводину и високи функционер ДС, каже да тако нешто он није видео.
- Колико се ја сећам, на формулару је био остављен празан простор па је свако могао да упише своју националност. Не искључујем да се неко од посланика и декларисао као Војвођанин, али то ништа не значи. Па на последњем попису из 2002. у Војводини су се четири грађанина изјаснила као Ескими - објашњава Петровић.
Без обзира да ли је неко, негде, с одређеном намером осмислио „Војвођане“ или је у питању само интуитивна артикулација регионализма, тек овај назив је већ у употреби у политичким круговима у САД. О „Војвођанима“, на пример, у својим анализама говори и Јануш Бугајски, директор Центра за стратешка истраживања у Вашингтону.

Ближи Европи
- Користим реч „Војвођани“ да означим мултиетнички регионални идентитет, посебно оне грађане који свој регионални идентитет сматрају историјски утемељеним, за које је он извор личног поноса и савремених различитости, и који траже мере политичке аутономије у којима би њихови специфични интереси могли бити исказани и остварени - објашњава Бугајски за Недељни Телеграф.
Право је питање, дакле, постоји ли „војвођански идентитет“, који би једног дана изнедрио нову нацију. По мишљењу Александре Јерков, из Лиге социјалдемократа Војводине, „војвођански идентитет“ се види у свакодневном животу.
- Примера ради, у Војводини је највећа наплативост рачуна. Код нас су, за разлику од остатка Србије, вођене матичне књиге још пре 300-400 година. Уопште, ближи нам је централноевропски начин живота. Други пример војвођанског идентитета је чињеница да војвођански дијалект, а ја вам то кажем као лингвиста, много брже асимилује друге говоре него што је то случај у Београду. Тако овде имате људе који су дошли у Војводину пре само 10 година, а сада отежу као праве лале. Због свега тога се ја изјашњавам прво као Војвођанка, а затим као грађанин Србије - каже Јерков.
По мишљењу Борка Илића, потпредседника ДСС из Новог Сада, није спорно да се Војвођани разликују од људи из шумадије или Далмације, али то ипак не значи да постоји „војвођански идентитет“ или Војвођани као посебна група унутар српског народа.
- О такозваном војвођанском идентитету најбоље је говорио Борислав Михајловић Михиз у Аутобиографији. Михиз ту каже да је за Војвођане први пут чуо тек после Другог светског рата, а да су до тада сви били Срби из Срема, Бачке.... У време комунизма постојала је доктрина да се Србија преко својих покрајина, Косова и Војводине, држи под контролом - објашњава Илић.

Шта ће рећи попис
Војвођани и Војводина, по мишљењу Бугајског, могу се упоредити са другим регионима у Европи, који такође имају осећање властитог идентитета, као што су шлезија, Баварија, Трансилванија или Шкотска.
- Неки од тих региона имају аутономни или федерални статус, неки имају велику дозу самоопредељења, док су остали регионални идентитети без административне компоненте - додаје Бугајски.
Али, како каже Илић, није спорна тежња Војводине за идентитетом и аутономијом све док се она остварује у складу са Уставом Србије. Међутим, новим статутом, каже Илић, предвиђено је да Војводина добије ингеренције и институције које су карактеристичне за државу, као што је право убирања пореза или формирање академије наука.
Стварање нових нација бар на овим просторима није ни нова, ни непозната појава. Не треба копати много дубоко у прошлост па наћи сличности са појавом термина „Косовар“. Албанци са Косова су, примера ради, постали „Косовари“ тек пре неколико година, у време почетка статусних преговора између Београда и Приштине, а Бугајски, иначе творац овог термина, у својој препоруци америчкој администрацији овако је образложио његову неопходност:
- Иако косовска нација не постоји, постоји потреба да се појави косовски идентитет с обзиром на стварање нове државе - рекао је Бугајски.
По његовом мишљењу, поређење Војвођана са „Косоварима“ тек је донекле могуће. Док се „Косовар“ истовремено користи за означавање и припадника одређене нације, али и становника независне државе, са „Војвођанима“ је ситуација другачија.
За сада, додаје Бугајски, Војвођанин не значи „грађанина Војводине“ јер Војводина није независна држава, али, по његовом мишљењу, није искључено да ће овај термин у будућности означавати нов народ.
- То што овај термин сада има ограничено значење, не значи и да се војвођанска нација неће појавити. Етницитет и идентитет су појмови који се развијају, нису ригидне, непроменљиве категорије. Зато би било корисно обавити попис становништва у којем би се као национална припадност понудила и категорија „Војвођани“. То би нам омогућило да установимо колико људи се најпре тако идентификује - предлаже Бугајски.

Марија Кордић

Како су муслимани постали Бошњаци Бошњаци су, као и „Косовари“, релативно млада нација, профилисана током рата, када се установљавала нова суверена држава - Босна и Херцеговина. Иако оба назива треба да покажу директну везу између суверене територије и нације, Бошњаци су, у међувремену, постали шири национални појам. Оптерећени дневно политичким трзавицама, муслимани у Црној Гори нису могли да се договоре да ли ће убудуће бити муслимани или Бошњаци, па је у устав на крају ушао компромисни назив „Муслимани-Бошњаци“. „Бошњак“ је пре шест година у Србији чак стигао и до Уставног суда, када су Општина Тутин и држава водиле спор око тога постоји ли у Србији регион „Санџак“ и народ „Бошњаци“ који говори „бошњачким“. Уставни суд стао је на страну државе, која је ове термине оспоравала, али се спор убрзо изгладио политичким договором: Расим Љајић, тадашњи министар за мањинске заједнице, отишао је код Војислава Коштунице (тада председника СРЈ) и договорио се да се све несугласице реше будућим законом о националним заједницама. Убрзо након тога, термин „Бошњак“ ушао је у Устав Србије, а „бошњачки језик“ и у наставни програм.

Амерички рецепт Политика „грађења нације“ (како се и званично назива у политичкој теорији) настала је половином прошлог века у постколонијалној Африци, када је под патронатом УН од бивших колонија и етничких мешавина било потребно направити националне државе. Ову политику, како у књизи „Америчка улога у грађењу нације“ објашњава Џејмс Добинс, бивши саветник америчког председника Била Клинтона, касније су преузеле САД и у томе су се показале успешнијим од УН. (Иначе, као једну од најуспешнијих мисија „грађења нације“ Добинс управо наводи пример америчке политике према Косову.) У првобитном облику, политика „грађења нације“ подразумевала је, пре свега, установљавање површних националних обележја као што су застава, химна, национални празник, стадион, авио-компаније, језик и митови. На дубљем нивоу, национални идентитет морао је тада бити намерно конструисан мешајући различите групе у једну нацију, посебно пошто је колонијализам користио тактику „завади па владај“. У том оригиналном значењу овог појма, најуспешнијим пројектом сматра се Сингапур, где поред Кинеза, живи још неколико раса и народа. Међутим, у периоду након Хладног рата, а посебно током 90-тих, овај појам се највише везује за америчку спољну политику, јер му је политичка пракса Капитол хила дала сасвим другачије значење. Наиме, у речнику америчке спољне политике „грађење нације“ прерасло је у „грађење државе“, односно, паралелно са промовисањем новог националног идентитета ишло је и стварање нове суверене државе. Ова два термина, каже Јануш Бугајски, често се замењују чак и круговима твораца америчке политике. - Вашингтон је своју политику „грађења нације“ промовисао као процес стварања државе у земљама које су тек добиле независност на простору бивше Југославије, Совјетског Савеза и чехословачке. То је требало да им буде подршка за изградњу демократских институција које ће им обезбедити стабилност и интеграцију у НАТО и ЕУ - додаје Бугајски.