КЊИГЕ	ТЕКСТОВИ	ЛИНКОВИ	КОНТАКТ	КУПОВИНА

П О К Р Е Т „К О С О В С К И З А В Е Т Н И Ц И“

Црвена Хрватска

Црвена или јужна Хрватска у старијим повијесним изворима назив је за подручје од ријеке Цетине до Валоне или касније Дрима.

Константин Порфирогенет

Како је Константин Порфирогенет забиљежио у свом дјелу „О управљању царством“, Хрвати су код свог доласка на југ 626. населили тадашњу Далмацију, Панонију и Илирик, дакле, уз Јадранско море све земље од Истре до Валоне у данашњој Албанији. Ти су крајеви на Дувањском сабору 753. били раздијељени на двије хрватске самоуправне јединице: Бијелу (западну) Хрватску од ријеке Раше у Истри до ријеке Цетине у данашњој Далмацији, те Црвену (јужну) Хрватску од Цетине до Валоне и горја Химаре у данашњој Албанији.

Након Дувањског сабора

Црвена Хрватска била је на Дувањском сабору раздијељена на самоуправне покрајине: Неретву, Захумље, Травуњу, Дукљу и Илирик. Од тада ове покрајине чиниле су једну државну цјелину, мање више између себе повезану, која је признавала врховништво опћега хрватскога војводе, па краља у Бијелој Хрватској. Већ према способности покрајинских владара и утјецаја вањских прилика, поједине су се покрајине јаче истицале и самосталније наступале. Концем 8. ст. Неретва се развила у јаку поморску силу, која је тијеком 9. и 10. ст. више пута самостално водила поморске битке с Венецијом и присилила је на плаћање данка за слободну пловидбу Јадранским морем. У борбама с Бизантом г. 806.-817. Хрвати су изгубили Илирик, па је крајња јужна хрватска граница била утврђена на ријеци Дриму у данашњој Албанији. У првој четврти 10. ст. посебно се развило Захумље. Њезин војвода Михајло Вушевукчић био је најугледнији хрватски великаш уз краља Томислава. Почетком друге половице 10. ст. водство Црвене Хрватске преузимље Дукља, која се простирала уз море од Котора до Дрима. Ту се развила хрватска покрајинска династија, које се поглавар службено називао бан или војвода, а народ га је називао "краљ", према старом хрватском обичају. Владимир, члан те домаће дукљанске династије, владао је Црвеном Хрватском почетком задње четврти 10. стољећа. Будући да је Стјепан Држислав, опћи хрватски краљ, ступио у пријатељство с Бизантским царством, бугарски цар Самуило 990. или сљедеће године навалио је на Црвену Хрватску и заробио војводу Владимира. Домало га је оженио својом кћерком Теодором-Косаром и предао му Црвену Хрватску на управу под бугарским врховништвом.

Бизантска превласт

1018. када је Базилије II. уништио бугарско царство, Бизантинци су завладали свим земљама, које су дотле држали Бугари, наиме цијелом Бугарском, Србијом, Босном и Црвеном Хрватском до ријеке Цетине. Након смрти бизантскога цара Романа III. Аргира (11. травња 1034.) Доброслав, син кнеза Драгомира, стрица дукљанскога владара св. Владимира, побунио је против Бизантинаца Хрвате у Црвеној Хрватској и Србе у Рашкој. Након првога неуспјеха, Доброслав, којега бизантски извори зову Стјепан Војислав, у другом устанку 1040.-1042. протјерао је Бизантинце и сâм завладао земљом.
Доброслава је наслиједио његов син Михала (око 1046.-1081.) којег бизантски извори зову "владар оних, који се зову Хрвати". Он је као и његов отац Доброслав, признавао врховништво хрватских краљева Стјепана I. и Петра Крешимира IV. Али г. 1074. није признао избор Славца за хрватскога краља, па је Дукљу одцијепио од Хрватске и осамосталио. Год. 1077. Михала је добио краљевски наслов и круну од бизантскога цара Никефора Ботанијата. Тим је основао ново хрватско краљевство у Црвеној или јужној Хрватској. Будући да је у држави било чимбеника, који нису одобравали цијепање јединственог хрватског краљевства, Михала је дао написати љетопис Краљевство Хрвата, у којему је љетописац доказивао да је првотно средиште старе хрватске државе било у Дукљи, према томе Михала је само обновио старо законито стање.

Папинско признање краљевства у Дукљи

Да своју државу учврсти и црквено осамостали, Михала се обрати на папу Гргура VII., молећи га да му пошаље заставу св. Петра, а бискупу у Бару метрополитански плашт. У писму 9. сијечња 1078. папа Михалу зове „краљем Славена", али му одговара да ће он „част твога краљевства признати" даром заставе и допустом упорабе метрополитанскога плашта, када саслуша заинтересиране странке и ствар канонски испита. Даљњи развој овога питања није нам познат, само знамо да Гргур VII. није удовољио молби краља Михале. Тек краљу Бодину (1081.-1101.), сину и другом насљеднику краља Михале, успјело је од протупапе Клемента III. Виберта добити метрополитански плашт за барскога надбискупа и папинско признање дукљанскога краљевства.
Првих година своје владавине Бодин је ослободио Рашку од Бизанта и ту поставио за велике жупане своја два дворјаника, Вукана и Марка, дукљанске Хрвате, старином из Рибнице код данашње Подгорице. Ово је било судбоносно за будућност хрватске Дукље. Када је, наиме, иза Бодинове смрти Дукља ослабила услијед борба у краљевској обитељи, рашки жупани почели су се мијешати у Дукљу, коју су сматрали својом старом домовином, док није Стефан Немања, праунук Бодинова дворјаника Марка, г. 1189. потпуно уклонио дукљанску краљевску обитељ и сам завладао тим подручјем.

Под српском влашћу

Становништво Црвене Хрватске било је од старине католичко, римскога обреда, служећи се дјеломично латинским језиком, а дјеломично глагољицом. И Стефан Немања и његова браћа Страцимир и Мирослав, када су постали владарима у Црвеној Хрватској, признавали су врховништво Рима. 25. студеног 1189. папа Клемент III. Немањи и његовој браћи препоручио је Бернарда, новога дубровачкога надбискупа, као католицима. И Мирославово еванђеље, које је деведесетих година 12. ст. написао захумски ђакон Григориј и посветио "кнезју великославному Мирославу сину Завидину", брату Немањину, написано је према прописима римске литургије и за вјернике Католичке цркве. Тај еванђелистар писан је ћирилицом (босанчицом) у њезину почетном развоју, на основи хрватске рецензије старославенских глагољских књига. И најстарији син Немањин, Вукан, и његов син Ђуро, краљеви Дукље, били су добри католици. Бизантски обред у земље Црвене Хрватске почео је уводити архиепископ Сава, најмлађи син Стефана Немање, када је г. 1219. основао православне епископије у Стону за Захумље и Травуњу, а у Превлаци у Боки Которској за Дукљу. Будући да је домаће пучанство било устрајно у старом римском обреду, српски су краљеви, напосе Урош I. (1242.-1276.) и његов син Урош II. Милутин (1282.-1321.) употребљавали и силу да домаће католичко пучанство преведу на православље: католичке бискупе прогонили су из бискупија, или нису допуштали да се реде, католичке су жупе и самостане одузимали и у њих смјештали православне свећенике и калуђере. Год. 1345. папа Клемент VI. (1342.-1352.) тражио је од краља Стефана Душана, да поврати „самостане, цркве, отоке, и села, које су неки краљеви Рашке, твоји предшасници, у своје вријеме преотели и ти их сада држиш запосједнуте". Тај је притисак престао, када је након Душанове смрти домаћа хрватска обитељ Балишића ослободила Дукљу од српскога господства и успоставила домаћу управу.

Балшићи и Црнојевићи

Балишићи (1360.-1421.) повратили су се у крило Католичке цркве. Црнојевићи (1439.-1496.), који су владали у Зети, брдскоме дијелу негдашње Дукље, били су православни, али су били сношљиви према католицима и одржавали су везе с Римом и Венецијом. Када су Турци заузели Херцеговину г. 1482. и Зету г. 1496., у данашњој Црној Гори католици су били бројнији у свим крајевима, особито у приморју од Будве до Бојане, затим у никшићкој крајини, те између ријека Зете и Мораче. Још г. 1610. била су католичка главна стара дукљанска племена Бијелопавловића, Пипера, Братоножића и половица Кућа. Тијеком 17. ст., услијед мањка католичких свећеника и непријатељства Турске, која је тада водила огорчене ратове са западним католичким земљама, католицизам је готово нестао у Црној Гори. Један дио прешао је на ислам, а већина на православље. Стари Хрвати католици око Бара и у приморским крајевима листом су прешли на ислам након неуспјелога устанка г. 1648.

Под турском влашћу

Након смрти задњега Црнојевића, Скендер-бега, који је владао Црном Гором од г. 1513.-1529., као турски санџакбег, у црногорским брдима створила се народна теократска управа на челу с цетињским епископом. До г. 1696. владали су цетињски епископи из разних племена, а од г. 1696.-1851. из братства Петровића Његоша. На бадњу вечер г. 1709. на потицај епископа Данила I. (1696.-1737.) православни Црногорци „очистили" су црногорска брда од муслимана: један дио су побили, а други се спасио бијегом у херцеговачки, босански и скадарски санџакат.
Када је турски путописац Евлија Челебија г. 1644. дошао у данашњи црногорски крај Пиву међу православне Црногорце, наводи, да су ту живјели "чисти и прави Хрвати". Када су црногорски муслимани за покоља г. 1709. и за проширења Црне Горе у 19. ст. бјежали у Босну и Санџак, носили су са собом хрватско име и то су давали својим обитељима и мјестима, гдје би се настанили. Тако: Хрвати, Хрвићи, Хрве, Хрвачићи, Арвати, Арватовићи; Хрвацка, Хрвати, Хрватско Брдо, итд. У Цариграду се представник Црногораца називао "Хрватбаша". Књижевнику Адолфу Веберу г. 1885. рекла је једна Црногорка у Цариграду: „Овдје сви, били власи, били католици, не зову себе другачије него Хрвати. Па то је име од старине.". То потврђује и руски повјесничар М. М. Филипов. У службеном документу г. 1863. изданом у Цариграду спомиње се: "Димитрије Вицковић, поглавар Хрвата у Зупцима [Црна Гора]".

Краљевина Црна Гора

Год. 1851. Данило II. раставио је државну од црквене власти и основао насљедну кнежевску породицу Петровића Његоша, која је г. 1910. Црну Гору прогласила краљевином. Након првога свјетскога рата Црна Гора била је уклопљена у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Уза све политичке и вјерске промјене у Црној Гори, како се називље средовјечна хрватска Дукља од половице 15. ст., у кршне крајеве Црне Горе није се нигда досељивао страни народни живаљ, него су ту стално живјели потомци негдашњих дукљанских Динараца.
Потискивање хрватскога имена и србизирање Црне Горе почиње у 17. ст. путем православне цркве. Али то није имало јачега успјеха до средине 19. ст. Прави апостол српства у Црној Гори био је владика Петар II. Петровић Његош (1830.-1851.). Под јаким утјецајем српске пропаганде Илије Гарашанина и Вука Стефановића Караџића, Негош је спјевао своје велико пјесничко дјело Горски вијенац. То дјело, које је хвалоспјев српском православљу, највише је придонијело посрбљењу црногорске интелигенције. Међутим у широким народним слојевима живјела је јака народна подсвијест, која им је говорила да они нису Срби. То је присилило ствараоце друге Југославије да су уставом створили црногорску републику и признали да су Црногорци народ, који је различит од других народа у Југославији.