Бизантски цар и кроничар Порфирогонот звао ју је обзиром на величину на грчком Хе Мегале Хробатиа (Велика Хрватска). Из те некадашње постојбине кренула су на позив бизантског цара Хераклија 625. године хрватска племена према југу и населила некадашње Илирске провинције све тамо до Драча, а како су се силно залетили неке групице су доспјеле и у Грчку. Становништвом ослабљена Бијела Хрватска одржала се до 10. вијека, да би се онда утопила у новоствореним државама Пољској и Чешкој. У то вријеме су Хрвати били државотворни народ, који је у новој постојбини одмах организирао државу, односно државе. Тако наилазимо и на појам Црвена Хрватска, који се је одржао до 11. стољећа а обухваћао је најјужније дијелове Хрватске укључујући и подручје Црне Горе. Поставља се питање одакле Хрватима та склоност бојом означавати државу и шта она значи. Одговор на то питање треба тражити код старих Перзијанаца. За ознаке страна свијета они су употребљавали боје, па је тако плава боја означавала исток, бијела запад, црвена југ и црна сјевер. Тај начин означавања страна свијета се одржао у перзијском односно иранском језику до данас, с једином разликом да је зелена боја замијенила плаву као ознаку истока. Ако прихватимо иранску теорију подријетла хрватског имена, по којој су Хрвати стари ирански народ који се је на својој селидби према западу помијешао са Славенима и преузео њихов језик, онда је смисао боја у називу хрватских држава лако разумљив. Према томе бијела означава западну, а црвена јужну Хрватску. Из тога произлази даље да су у извјесном временском раздобљу егзистирале двије хрватске државе, како би се она новија означавала као западније односно јужније смјештена од изворне.
Обзиром да је Црвена Хрватска обухваћала подручје данашње Црне Горе, те ако се томе придода да Црногорци изворно говоре чисти ијекавски, поставља се питање да ли тај народ можда етнички припада хрватском корпусу. Наравно да при томе црногорску нацију не стављам под упитник и да их не желим претворити у Хрвате. С тим у свези је занимљив слиједећи запис:
Црногорци, којих је било подоста у 19. вијеку у Цариграду посјетио је један дописник "Србобрана" како би о њима написао извјештај. Он их поздрави - "Добро вече браћо Срби!" - Они му сложно одговорише -"Нијесмо ми Срби, пријатељу!" - "Него?" - узврати зачуђено дописник. - "Ми смо Црногорци." - Дописник је покушао другачије казати, па рече - "А којим језиком говорите? Ваљда српским?" - "Не" - одговоре му сви. - "Него?" - "Ми говоримо хрватским језиком, али смо Црногорци." - Опет упита дописник - "Како се зове овдје ваш поглавица" - Они одговоре "Хрват-баша" .
О том догађају пише г. Штедимлија у "Обзору" од 15.01.1937 под насловом: "Цариградски Хрват-баша".
Горњи извод из тог чланка и упуту на извор нашао сам у књизи: Вего Марко, "Повијест Хумске земље (Херцеговине)", И. дио, тискара Драгутин Спуллер, Самобор 1937.
